"Ja nisam filozof. Ne verujem dovoljno u razum da bih verovao u jedan sistem.Ono što me interesuje jeste da znam kako se treba ponašati, preciznije kako se možemo ponašati kada ne verujemo ni u Boga ni u razum."
Alber Kami, jedan od najboljih autora 20-og veka i dobitnik Nobelove nagrade rođen je pre 100 godina, 7.novembra 1913.godine u Modnovi, Alžiru, u kojem je njegov otac bio zaposlen kao radnik u vinogradu. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Lusjen Kami (Lucien Camus) pristupa Zoaveovom režimu i nakon par nedelja gine na bitki kod Marne.
Kami je živeo u trosobnom stanu, u ulici Rue de Lyon u radničkom kvartu Belkur u Alžiru. Njegova majka radila je po kućama kako bi izdržavala svoja dva sina. Bila je polu gluva i toliko malo govorila da su ljudi mislili da je nema.
Kamijev brat je već sa 14 godina počeo da radi kao errand boy. Slična sudbina očekivala je i Albera, da njegov učitelj Luj Žermen (Louis Germain), nije uspeo da ubedi Kamijevu baku da Alber aplicira za stipendiju za prijem na lycée. U decembru 1957.godine Alber Kami je posvetio Nobelovu nagradu upravo svom nekadašnjem učitelju.
Škola je predstavljala srećno razdoblje za Kamija koji je igrao u fudbalskom timu a u slobodno vreme čitao Žida i Marloa, ni ne pretpostavljajući da će jednoga dana živeti u Židovom apatmanu u Parizu a da će Marlo preporučivati njegove knjige.
Sa 17 godina dobija tuberkulozu čije posledice će osećati čitavog života.
Tokom poslednje godine u lycée Kami je počeo da objavljuje tekstove u malom časopisu Sud.
1933. upisuje studije filozofije na Univerzitetu u Alžiru. Negde u ovo vreme se prvi put začela ideja da napiše dramu o rimskom imperatoru Kaliguli koju će realizovati tek dosta godina kasnije.
Na osnovu saveta svog profesora Jean Gerniera i prijatelja pristupa Alžirskoj komunističkoj partiji iz koje kasnije biva izbačen.
Bio je protiv Frankove diktature i jedan je od prvih koji su osudili bombardovanje Hirošime.
Sa svojim prijateljima odlazi u Pariz 1937.godine. U Embronu se fokusirao na svoju novelu Srećna smrt, kao i na pisanje beleški za novo delo koje će postati Stranac.
Nakon toga putuje po Italiji i po povratku u Alžir, 1937. godine se zapošljava kao novinar u novinama Algiers Republicain. Pisao je, između ostalog recenzije knjiga u okviru sekcije "Reading room", i jedna od recenzija koje je napisao za ovaj časopis jeste za Sartrovu Mučninu i Zid.
Kami upoznaje Sartra i Simon d Buvoar 1943.godine u toku probe Sartove drame Mušice. Iz Cafe de Flore, njih troje dominirali su intelektualnom scenom tog vremena.
U aprilu 1941.godine Kami šalje manuskrip Stranca i Kaligule Pascalu Pia i Jean Grenier. Rukopisi stižu do Marloa, koji smatra da može da ubedi Gallimara da ih objavi.
Stranac postaje veliki uspeh kao i čuvena Sartrova recenzija Explication on the stranger.
Kami je završio sa pisanjem Pobunjenika 1951. godine. Kao i uvek, bio je nezadovoljan završenim delom. Perfekcionista, svestan činjenice da je perfekcionizam nemoguć radio bi na projektu dok ne bi osetio da više ne može ništa da se uradi. Svom prijatelju Charu ispovedio je da je Pobunjenik, njegova beba, bio težak porođaj i da je dete ružno. Bio je svestan da je knjiga kontraverzna i da će ga koštati nekih prijatelja. Ne samo da je Kami zauzeo neobičnu poziciju za nekoga koje je na levoj strani, kritikujući SSSR, već je kritikovao i ikone francuskog levog krila poput Robespjera.
Da se komunistima neće dopasti Pobunjenik za Kamija nije bilo iznenađenje. Pozitivne kritike desničara su bile uznemirujuće ali očekivane.
Nakon objavljivanja Pobunjenika,
Sartr je želeo da napiše recenziju knjige i objavi je u časopisu Les
Temps modernes koje je uređivao.Odlučio se ipak da drugi novinar napiše
recenziju verujući da će biti blaži. Danas je čuvena prepiska između Kamija koji je poslao pismo negodovanja Sartru oslovivši ga sa sa "Gospodine Uredniče", i Sartrovog odgovora dugačkim 19 strana.
Nakon Pobunjenika, Kami je objavio svoje članke iz novina u vidu knjige Actuelles II.
Takođe je prepravio neke od svojih eseja i objavio ih pod naslovom Leto. Alber nije bio jedini koji je bolovao od depresije. Fransin, njegova žena se ozbiljno razbolela 1953.godine i u određenim prilikama morala i da bude hospitalizovana. Njena depresija manifestovala se plakanjem i opsesivnom pričom o Mariji Kasares, Kamijevoj ljubavnici. Njegove afere nisu bile tajna ni za Frensis ni za njenu porodicu. Frensis je čak pokušala i samoubistvo skočivši sa balkona. Pad žene sa mosta u njegovoj knjizi Pad je upravo aluzija na gore opisan događaj sa njegovom ženom.
Kami se 1955. godine vraća novinarstvu tekstovima koje objavljuje u L'Express časopisu.
Iste godine Galimar objavljuje Pad za koji Sartr smatra da je Kamijevo najbolje delo ali odbija u javnosti da kaže bilo šta pozitivno o istom.
1957.godine Kami je poslao manuskript za Izgnanstvo i kraljevstvo, zbirku kratkih priča svom prijatelju Jean Gernieru. Knjiga je po objavljivanju dobila dobre kritike. Prethodne godine Kami je postavio na scenu Foknerov Rekvijem za opaticu i intenzivnije se angažovao u pozorištu.
Da je dobio Nobelovu nagradu saznao je prilikom ručka sa Patricijom Blejk. Kami je verovao da je Andre Marlo zaslužio nagradu pre njega. Kami je takođe smatrao da on tek treba da napiše svoje remek delo i da se Nobelova nagrada dodeljuje na kraju piščeve karijere a ne u 43.godini.
Dodela nagrade upriličena je u Stokholmu 10. decembra i dva dana kasnije Kami je govorio pred studentima na Stokholskom univerzitetu. Velika tenzija je bila prisutna medju muslimanskim i alžirskim studentima kojima nije bilo jasno iz kojih razloga je Kami bio voljan da diskutuje o Istočnoj Evropi ali je ćutao o Alžiru. Ono što je započelo kao pitanje pretvorilo se u tiradu začinjenu političkim sloganima i uvredama usmerenim ka Kamiju. U svom odgovoru dao je klasičan kamijevski komentar:
"I have always denounced terrorism. I must also denounce a terrorism which is exercised blindly, in the streets of Algiers for example, and which one day could strike my mother or my family. I believe in justice, but I shall defend my mother above justice."
Novcem od Nobelove nagrade kupio je kuću u malom selu Lurmarin u koju je mogao da se povuče i živi monastički. Kami je smatrao da mu je samoća neophodna da bi pisao ali ju je teško podnosio.
Poslednjih meseci života Kami je radio na Prvom čoveku.
Galimar je prilikom povratka iz Kana odlučio da svrati do Kamija koji je planirao kratku posetu Parizu za koju je već kupio kartu za voz. Međutim, Galimar ga ubeđuje da putuju zajedno automobilom. Prilikom putovanja, Galimar gubi u jednom trenutku kontrolu nad vozilom i udara u drvo. Kami je preminuo na licu mesta 4.januara 1960.godine dok je Galimar izgubio život nekoliko dana kasnije u bolnici.
U Kamijevom koferu nalazila se beležnica i manuskript Prvog čoveka, autobiografski roman koji je posvetio svojoj majci :
"Za tebe koja nikada nećeš moći da pročitaš ovu knjigu".
Izvor: