Prava samoca je jedino ona u kojoj se osecas apsolutno izolovanim izmedju neba i zemlje. Nista ne treba da skrece paznju od ovih pojava apsolutne izolacije, vec intuicija stravicne lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu covekove konacnosti pred beskonacnoscu i prazninom ovog sveta. Usamljenicke setnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne-za unutrasnji zivot-treba da budu takve da nista od onoga sto moze da pomuti viziju izolacije coveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojacao proces interiorizacije i preobracanja ka sopstvenom bicu, usamljenicke setnje su plodne samo uvece, kada nikakvo zavodjenje ne moze vise da privuce paznju i kada otkrovenja sveta nicu iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od zivota, iz rane zivota. Koliko samoce treba coveku da bi imao duh! Koliko smrti u zivotu i koliko unutrasnjeg plamena! Samoca potice toliko od zivota da cvetanje duha, koje proistice iz vitalnih premestanja, postaje nepodnosljivo. Nije li karakteristicna cinjenica da se protiv duha dizu oni koji imaju najvise duha, koji poznaju duboku bolest sto je ostetila zivot da bi se rodio duh? Apologiju duha cine zdravi i debeli, koji nemaju predosecanje onoga sto znaci duh, koji nikada nisu osetili mucenje, zivot i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osecaju, ili ga oholo tolerisu ili ga predstavljaju kao veliku nesrecu. Ali niko nije odusevljen sveukupnoscu svog bica, katastrofalnim otkupom zivota koji je duh. A kako da budes odusevljen ovim zivotom bez cari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak zivota, mnogo samoce i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tacno da bi dozivljavanje u imanentnom planu zivota bilo puno zebnje iz koje je covek izasao kroz duh. Naprotiv, blize je istini da se kroz duh stice neravnoteza, zebnja, ali i velicanstvenost. Sta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti zivota? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao sto je znak velike neravnoteze biti apologet zivota. Jer za normalnog coveka zivot je ociglednost; samo se bolesnik njime odusevljava i hvali ga da ne bi propao. Ali sta biva s onim koji moze vise da hvali ni zivot ni duh?
Izvor slike: http://yodamanu.tumblr.com/post/18838928606/un-summilux-dans-le-brouillard
0 коментара:
Постави коментар