Gabova fantastična realnost- intervju sa Gabrijel Garsija Markesom

Gabrijel Garsija Markes rođen je 6.marta 1928. godine, u malom kolumbijskom gradu Arakataka. Okruženo plantažama banana, njegovo selo zvalo se Makondo i kasnije će poslužiti kao mesto u kojem se odigrava glavna radnja u knjizi Sto godina samoće. Markes je najveći deo svog detinjstva proveo sa svojom babom i dedom, kojih se priseća sa velikom nežnošću kao sjajnih pripovedača čije priče su mu poslužile kao inspiracija za mnoge svoje novele i kratke priče. Iako veruje da su njegovi prvi literarni uticaji bili poetični i mitski, njegovi prvi objavljeni radovi bili su novinarski, objavljeni u kolumbijskom časopisu El Espectador, u kojem je radio kao reporter i filmski kritičar dok je nekoliko godina tokom 50ih radio kao dopisnik iz Rima i Pariza. 

Markesove prve kratke priče napisane su noću nakon što su ostali novinari napuštali kancelariju, ali je bilo potrebno nekoliko godina i insistiranja najbližih prijatelja pre nego što će iste biti objavljene.

Danas je njegova proza prevedena na više od dvadeset jezika uključujući Leaf storm (1955), Pukovniku nema ko da piše (1961) i Zao čas (1962). Internacionalno priznanje će stići tek nakon objavljivanja Sto godina samoće, knjige koju je pokušavao sa mukom da napiše tokom mnogo godina. U istom trenu ocenjena kao vrhunska književnost, roman je osvojio nagradu francuske akademije za najbolju inostranu knjigu 1969. godine. Patrijarhova jesen-knjiga koja predstavlja nastavak Markesove fikcijske potrage za samoćom i njenom povezanošću sa moći , napisana 1975. – prihvaćena je sa podjednakom hvalom.

1982. godine Markes dobija Nobelovu nagradu.

Kasnije objavljuje Ljubav u doba kolere (1985) i General u svom lavirintu (1989), fikciju o poslednjim danima venecuelanskog revolucionara Simona Bolivara.

Garsija Markes je nedavno režirao seriju dobro prihvaćenih filmova za špansku televiziju i 1995. godine osnovao Fondaciju za novo ibero-američko novinarstvo.

Kako ste počeli da pišete?

Crtanjem. Crtao sam stripove. Pre nego što sam mogao da čitam i pišem imao sam običaj da crtam stripove u školi i kod kuće. Smešno je što sada shvatam da sam, dok sam išao u srednju školu, imao reputaciju pisca iako zapravo nisam ništa napisao. Ako je trebao napisati pamflet ili sastaviti peticiju ja sam to radio zato što sam navodno bio pisac. Kada sam upisao fakultet ispostavilo se da generalno uzevši  imam dobru literarnu pozadinu, značajniju od onih koju su u tom trenutku imali moji prijatelji. Na univerzitetu u Bogoti stekao sam nove prijatelje i kolege koji su mi otkrili moderne pisce. Jedne večeri prijatelj mi je pozajmio zbirku kratkih priča Franca Kafke. Vratio sam se u stan u kojem sam odseo i počeo da čitam Metamorfozu. Prva rečenica me je gotova zbacila sa kreveta. Bio sam toliko iznenađen. Prva rečenica “Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio iz nemirnih snova, ustanovio je da se u svom krevetu pretvorio u ogromnu bubu.” Kada sam je pročitao pomislio sam kako nisam znao da je ikome dozvoljeno da piše takve stvari. Da sam znao da je dozvoljeno odavno bih počeo da pišem. Tako sam gotovo odmah krenuo da pišem kratke priče. To su bile potpuno intelektualne priče zato što sam ih pisao prema svom literarnom iskustvu i u tom trenutku još uvek nisam pronašao vezu između literature i života. Priče su objavljene u kulturnom dodatku časopisa El Espectador u Bogoti i postigle su određeni uspeh u to vreme-verovatno zbog toga što niko u Kolumbiji nije pisao intelektualne kratke piče. Ono o čemu se u to vreme pisalo se uglavnom odnosilo na život na selu i društveni život. Kada sam napisao prve kratke priče rečeno mi je da su odražavale džojskovski uticaj.

Da li ste tada čitali Džojsa?

Ne, zato sam uzeo da pročitam Uliksa. Pročitao sam knjigu u jedinom španskom izdanju koje je bilo dostupno. Tek nakon što sam pročitao engleski kao i veoma dobar francuski prevod shvatio sam koliko je španski prevod bio loš. Ipak sam tada naučio nešto što će mi biti od koristi za dalje pisanje-tehniku unutrašnjeg monologa.  Kasnije sam ovu tehniku pronašao kod Virdžinije Vulf i volim više kako ona koristi ovu tehniku od Džojsa iako sam kasnije otkrio da je osoba koja je izmislila unutrašnji monolog zapravo anonimni pisac Lazarillo de Tormes.

Da li možete da navedete neke pisce koji su ranije uticali na vas?

Ljudi koji su mi zaista pomogli da se oslobodim intelektualnog odnosa prema kratkoj priči bili su pisci američke izgubljene generacije. Shvatio sam da njihova književnost ima odnos prema životu koji moje kratke priče nisu imale. Zatim je usledio događaj koji je bio veoma značajan za promenu ovog odnosa.

Bio sam u Bogatazu, 9.aprila 1948. godine kada je politički lider Gaitan upucan i kada su ljudi u Bogoti besno izašli na ulice. Ja sam se nalazio u svom pansionu spreman da ručam kada sam čuo vesti. Otrčao sam do tog mesta ali je Gaitan već bio odvezen taksijem u bolnicu. Na povratku u pansion ljudi su već izašli na ulice, demonstrirali, pljačkali radnje i palili zgrade. Pridružio sam im se. Tog popodneva i večeri postao sam svestan kakva je zemlja u kojoj živim i koliko moje kratke priče imaju malo veze za tim. Kada sam kasnije bio primoran da se vratim u Barankilju na Karibima gde sam proveo svoje detinjstvo, shvatio sam da je to bio način života koji sam živeo, poznavao i o kojem sam želeo da pišem.

Između 1950-1951. godine usledio je drugi događaj koji je uticao na moje literarne tendencije. Majka me je zamolila da je pratim na putu za Arakataku, mestu u kojem sam rođen, i da prodam kuću u kojoj sam proveo prvih nekoliko godina života. Kada sam stigao tamo u početku sam bio šokiran zato što sam tada imao dvadeset i dve godine a u toj kući nisam bio od svoje osme. Ništa se u suštini nije promenilo, ali sam ja osećao da ne gledam u selo već da ga doživljam kao da čitam o njemu. Izgledalo je kao da je sve što sam video već bilo napisano, i sve što je bilo potrebno da uradim jeste da sednem i zapišem ono što se već nalazilo tamo i šta sam upravo čitao. Sve se razvilo u literaturu: kuće, ljudi i uspomene. Nisam siguran da li sam tada već pročitao Foknera ili ne, ali sada znam da je jedino Foknerova tehnika mogla da mi omogući da napišem ono što vidim. Atmosfera, dekadenca, vrelina u selu su u grubim crtama bile iste kao što sam osećao kod Foknera. To je bila regija plantaža banana u kojoj je bilo nastanjeno dosta amerikanaca iz kompanija voća koji su doprinosili istoj atmosferi koju sam pronalazio kod pisaca sa "Juga". Kritičari su govorili o Foknerovskom uticaju ali ja to smatram koincidencijom. Ja sam samo pronašao materijal koji je morao biti obrađen jedino na način na koji je i Fokner obrađivao isti materijal.

Sa tog putovanja sam se vratio da bih napisao Oluju uvelog lišća, moju prvu novelu. Ono što mi se zapravo dogodilo na tom putu u Arakataku jeste da sam shvatio da je sve što mi se dogodilo u detinjstvu imalo literarnu vrednost koju sam tek sada počinjao da cenim. Od trenutka kada sam napisao Oluju uvelog lišća shvatio sam da želim da budem pisac, da me niko ne može zaustaviti i da je jedina stvar koja mi je preostala da uradim jeste da pokušam da budem najbolji pisac na svetu. To je bilo 1953. godine ali sam tek 1967. dobio prvi honorar nakon što sam napisao pet od svojih osam knjiga.

Da li mislite da je čest slučaj da mladi pisci odbacuju značaj sopstvenog detinjstva i iskustva i da započinju intelektualizacijom kao što je sa vama bio slučaj?

Ne, proces se zapravo obrnuto odigrava, ali ako bih trebao da dam savet mladom piscu rekao bih mu da piše o nečemu što mu se dogodilo jer je uvek lako primetiti da li pisac piše o nečemu što je proživeo ili o nečemu što je pročitao ili o čemu mu je neko drugi pričao. Pablo Neruda ima stih u pesmi koji kaže:” Bože spasi me od izmišljanja dok pevam.” Uvek me zabavlja kako najveće hvale za moj rad dolaze za imaginaciju dok je istina zapravo da ne postoji jedna rečenica u mom radu koja nije zasnovana na stvarnosti. Problem je u tome što karipska realnost podeća na najdivlju fantaziju.

Za koga pišete u tom trenutku? Ko je vaša publika?

Oluju uvelog lišća sam napisao za svoje prijatelje koji su mi pomagali i pozajmljivali mi svoje knjige i bili entuzijastični povodom mog rada. Generalno mislim da obično pišete za nekoga. Kada pišem uvek sam svestan da će se jedan deo dopasti određenom prijatelju, ili da će se nekom drugom dopasti taj i taj paragraf ili poglavlje; uvek mislim na određene ljude. Na kraju, sve knjige su napisane za vaše prijatelje. Problem sa kojim sam se susreo nakon pisanja Sto godina samoće jeste da sada ne znam za koga od miliona čitalaca sada pišem, to me uznemirava. Kao da milion očiju gleda u mene i ja ne znam šta misle.

Koliki je uticaj novinarstva na vaše pisanje?

Mislim da je uticaj obostran. Fikcija je pomogla mom novinarstvu tako što mu je dala literarnu vrednost. Novinarstvo je pomoglo fikciji tako što sam zadržao blizak odnos sa realnošću.

Kako biste opisali potragu za stilom kroz koju ste prošli od pisanja Oluje uvelog lišća i pre nego što ste mogli da napišete Sto godina samoće?

Nakon što sam napisao Oluja uvelog lišća, odlučio sam da je pisanje o selu i mom detinjstvu zapravo bio beg od suočavanja i pisanja o političkoj realnosti zemlje. Imao sam lažan utisak da se krijem iza ove vrste nostalgije umesto da se suočavam sa političkim stvarima koje su bile aktuelne. Ovo je bilo vreme kada je veza između politike i književnosti bila veoma diskutabilna. Ja sam stalno pokušavao da zatvorim taj međuprostor između njih. Moj dotašnji foknerovski uticaj zamenjuje Hemingvej. Napisao sam Putniku nema ko da piše, Zao čas i Sahrana velike mame koje su manje više napisane u isto vreme i imaju dosta toga zajedničkog. Radnja ovih priča odigrava se u drugačijem selu od onog iz Oluje uvelog lišća i Sto godina samoće. Ovo je selo u kojem nema magije. To je žurnalistička književnost. Ali kada sam završio Zao čas shvatio sam da su svi moji stavovi bili pogrešni. Došao sam do saznanja da je moje pisanje o detinjstvu bilo u većoj meri političko i imalo mnogo više veze sa realnošću moje zemlje nego što sam mislio. Nako Zlog časa nisam ništa napisao pet godina. Imao sam ideju šta sam oduvek hteo da radim ali nešto je nedostajalo i ja nisam bio siguran šta je to dok jednog dana nisam pronašao pravi ton-ton koji sam na kraju iskoristio za pisanje Sto godina samoće. On je bio baziran na načinu na koji je moja baka imala običaj da priča svoje priče. Govorila je stvari koje su zvučale natprirodno i fantastično, ali ih je izgovara potpuno prirodno. Kada sam konačno pronašao ton koji moram da upotrebim, seo sam i osamnaest meseci radio svakog dana. 

Kako je pričala o“fantastičnom“ tako prirodno?

Ono što je bilo važnije jeste izraz lica koji je imala u tom trenutku. Nije menjala izraz dok je pričala i svi su bili iznenađeni. U prethodnom pokušaju da napišem Sto godina samoće pokušao sam da ispričam  priču ne verujući u nju. Ono što sam otkrio jeste da moram ja da verujem u nju i da je zapišem sa istim izrazom koji je moja baka imala dok je pričala o njima: ledeno hladan.

Izgleda kao da je za taj ton zaslužna novinarska tehnika i kvalitet. Opisujete fantastične događaje do sitnih detalja što im pruža osećaj realnosti. Da li je ovo nešto što ste pokupili iz novinarstva?

To je novinarski trik koji možete podjednako primeniti na književnost. Na primer, ukoliko kažete da se trenutno na nebu nalaze slonovi ljudi vam neće verovati. Ali ukoliko im kažete da se na nebu nalazi četiri hiljade i dvadeset pet slonova verovatno će vam poverovati. Knjiga Sto godina samoće je puna takvih stvari. To je upravo tehnika koju je moja baka koristila. Sećam se posebno priče o liku koji je bio okružen žutim leptirima. Kada sam bio mali postojao je jedan električar koji je posećivao našu kuću. Bio sam veoma radoznao zato što je nosio kaiš koji je koristio kako bi zaštitio sebe od električnih kablova. Baka je imala običaj da, svaki put kada se ovaj čovek pojavljivao u kući, kaže da će ostaviti celu kuću punu leptirova. Međutim dok sam pisao o ovome shvatio sam da ukoliko ne kažem da su leptiri bili žuti niko mi neće poverovati. Kada sam pisao deo u kojem Remedios odlazi na nebo trebalo mi je mnogo vremena da bih napisao to uverljivo. Jednog dana sam otišao u baštu i ugledao ženu koja je dolazila da pere veš kako stavlja čaršave da se suše i svađa se sa vetrom koji pokušava da ih oduva. Shvatio sam da ako iskoristim čaršave za Remedios ona će se uzdići. Tako sam to uradio kako bi bilo uverljivo. Problem svakog pisca je kredibilitet. Svako može da piše bilo šta dokle god mu se veruje.

Šta je poreklo kuge nesanice u Sto godina samoće?

Počinjajući sa Edipom oduvek me je zanimala kuga. Dosta sam istraživao o srednjovekovnim slučajevima kuge. Jedna od mojih omiljenih knjiga je Dnevnik jedne godine kuge Danijela Defoa između ostalog zbog toga što je Defo novinar koji zvuči kao da je sve što kaže fantazija. Dugi niz godina sam verovao da je Defo pisao o londonskoj kugi zato što ju je proživeo dok nisam otkrio da je to zapravo roman i da je Defo imao manje od sedam godina u vreme londonske kuge. Kuga je oduvek bila jedna od tema kojoj sam se vraćao u različitim formama. U Zlom času pamfleti su kuge. Dugi niz godina sam verovao da političko nasilje u Kolumbiji ima istu metafiziku kao kuga. Pre Sto godina samoće iskoristio sam kugu da bih pobio sve ptice u priči Dan nakon subote. U Sto godina samoće iskoristio sam kugu nesanice kao vrstu literarnog trika zato što je ona suprotno od kuge spavanja. Naposletku, književnost nije ništa drugo do stolarski zanat.

Da li možete da objasnite tu analogiju?

Obe zahtevaju težak rad. Pisati nešto je gotovo podjednako teško kao napraviti sto. U oba slučaja manevrišeš sa stvarnošću; materijalom teškim kao drvo. Obe odlikuje postojanje različitih trikova i tehnika. U osnovi veoma malo magije i mnogo teškog rada je uključeno. I kao što je Prust čini mi se rekao potrebno je deset posto inspiracije i devedeset procenata perspiracije. Nikada nisam ništa napravio od drveta ali je to zanat kojem se najviše divim, naročito stoga što ne možeš naći nikoga ko to može da radi umesto tebe.

A kada je reč o zemlji koja daje svoje more zbog inostranog duga kao u Patrijarhovoj jeseni?

Da, ali to se zaista dogodilo. To se dogodilo i ponoviće se još mnogo puta. Patrijarhova jesen je istorijska knjiga u potpunosti. Izvući verovatnoću iz pravih činjenica  je posao i novinara i pisca, kao što je i posao proroka. Teškoća je što mnogo ljudi misli da sam ja pisac fantastike dok sam ja zapravo veoma realistična osoba i pišem o onome za šta verujem da je socijalni realizam.

Da li je to utopijski?

Nisam siguran da li utopija znači stvaran ili idealan. Ja ipak mislim da znači stvaran.

Da li su likovi iz Patrijarhove jeseni, diktatori na primer osmišljavani prema stvarnim osobama? Čini se da postoje određene sličnosti sa Frankom, Peronom i Truhiljom?

U svakom romanu lik predstavlja kolaž različitih karaktera koje poznajete ili o kojima ste čuli ili čitali. Ja sam čitao sve što sam mogao da pronađem o latinoameričkim dikatorima u poslednjem veku i  na početku ovog. Takođe sam pričao sa mnogim ljudima koji su živeli pod dikaturom. Time sam se bavio poslednih deset godina i kada sam dobio jasnu ideju kako će lik izgledati, učinio sam napor da zaboravim sve o čemu sam čitao i što sam čuo kako bih mogao da izmišljam bez korišćenja ijedne situacije koja se desila u stvarnom životu. U jednom trenutku sam shvatio da nisam ni u jednom periodu života živeo pod diktaturom i pomislio sam da knjigu napišem u Španiji kako bih mogao da osetim atmosferu življenja pod diktaturom. Međutim otkrio sam da je atmosfera pod Frankovom dikaturom u mnogo čemu drugačija od karipske. Zbog toga je pisanje knjige bilo zaustavljeno na godinu dana. Nešto je nedostajalo a ja nisam bio siguran šta.  Zatim sam preko noći odlučio da je najbolje da se vratim na Karibe. Tako smo se svi vratili u Barankilju u Kolumbiji. Dao sam izjavu novinarima i svi su mislili da se šalim jer sam izjavio da se vraćam jer sam zaboravio kako miriše guava. Da budem iskren, to je ono što mi je bilo potrebno da bih završio knjigu. Otišao sam na putovanje karipskim ostrvima. Dok sam išao iz jednog na drugo ostrvo pronašao sam elemente koji su hvalili da bih napisao knjigu.

Često vam je tema knjiga samoća moći.

Što više moći imate teže je da znate ko vas laže a ko ne. Kada dostignete apsolutnu moć nema više kontakta sa stvarnošću, i to je najgora vrsta samoće koja postoji. Veoma moćna osoba, diktator,okružen je interesima i ljudima čiji je konačan cilj da ga izoluju od stvarnosti. 

Šta je sa piščevom samoćom? Da li je ona drugačija?

Ona ima mnogo veze sa samoćom koju donosi moć. Piščev pokušaj da portreiše stvarnost vodi ga često ka iskrivljenom gledanju na nju. U želji da prenese stvarnost može zapravo izgubiti kontakt sa njom, u zamku od slonovače kao što kažu. Novinarstvo je veoma dobra zaštita od toga. Upravo zbog toga sam uvek pokušavao da ostanem u novinarstvu jer me je ono održavalo u odnosu sa stvarnošću, naročito političko novinarstvo i politika. Samoća koja mi je pretila posle Sto godina samoće nije bila samoća pisca već samoća slave, koja još više liči na samoću moći. Moji prijatelji su me odbranili od iste, prijatelji koji su uvek bili tu. 

Kako?

Tako što sam uspeo da zadržim iste prijatelje celog života. Ja ne prekidam i ne raskidam sa starim prijateljima i oni me spuštaju na zemlju, uvek stoje čvrsto na zemlji i nisu poznati.

Kako stvari počinju? Jedna od slika koje se ponavljaju u Patrijarhovoj jeseni su krave u palati. Da li je ovo jedna od originalnih slika?

U nekoliko prilika sam rekao da je u genezi svih mojih knjiga uvek slika. Prva slika koju sam imao za Patrijarhovu jesen bila je slika starog čoveka u veoma luksuznoj palati u koje krave dolaze i jedu zavese. Ali slika se nije konkretizovala dok nisam video fotografiju. U Rimu sam ušao u jednu knjižaru i krenuo da razgledam knjige fotografija koje inače volim da sakupljam. Video sam ovu fotografiju u bilo je savršeno. Video sam kako će to izgledati. S obzirom da nisam veliki intelektualac, mogu da vidim moje antecedents u svakodnevnim stvarima, u životu a ne u velikim delima.

Da li u vašim knjigama ikada dolazi do iznenađujućih obrta?

Dešavalo se u početku. U prvim pričama koje sam napisao imao sam generalnu ideju raspoloženja, ali sam dozvoljavao slučaju da odluči. Najbolji savet koji sam ranije dobio bio je da je dobro raditi na taj način dok si mlad jer tada inspiricajia stalno navire. Ali mi je takođe rečeno da ću ukoliko ne naučim tehniku imati kasnije problema kada inspiracija nestane i bude neophodna tehnika da nadomesti taj gubitak. Da to nisam tada naučio sada ne bih bio u mogućnosti da napravim skicu strukture unapred. Struktura je čisto tehnički problem i ukoliko je ne naučite na početku nećete je naučiti nikada.

To znači da vam je disciplina jako bitna?

Mislim da ne možete napisati knjigu koja će biti iole vredna bez izvanredne discipline.

A kada su u pitanju veštački stimulansi?

Postoji jedna stvar koju je Hemingvej rekao koja me je impresionirala a to je da je pisanje za njega kao boks. On je brinuo o svom zdravlju i blagostanju. Fokner je imao reputaciju pijanca ali u svakom intervjuu koji je dao rekao je da je nemoguće napisati jedan jedini red u alkoholisanom stanju. Hemingvej je rekao isto. Ali čitaoci su me pitali da li sam bio drogiran dok sam pisao neke knjige. To samo ilustruje koliko oni ne znaju ništa o knjiženosti i veštačkim stimulansima. Da biste bili dobar pisac neophodno je da u svakom trenutku pisanja budete prisebni i dobrog zdravlja. Ja sam izrazito protiv romantičnog koncepta pisanja koji tvrdi da je čin pisanja žrtvovanje i da što su gori ekonomski uslovi ili emocionalno stanje to je bolje pisanje. Ja mislim da je neophodno biti u veoma dobrom fizičkom i emocionalnom stanju. Za mene literarno stvaranje zahteva dobro zdravlje i Izgubljena Generacija je ovo razumela. To su bili ljudi koji su voleli život.

Blez Sandrar je rekao da je pisanje privilegija u poređenju sa mnogim drugim poslovima i da pisci preuveličavaju sopstvene patnje. Šta vi mislite?

Mislim da je pisanje veoma teško, ali je podjednako težak svaki posao koji se dobro obavlja. Ono što je privilegija jeste raditi svoj posao na lično zadovoljstvo. Preterano sam zahtevan prema drugima i prema sebi zato što ne tolerišem greške i verujem da je privilegija raditi bilo šta do perfektnosti. Istina je doduše da su pisci često megalomanijaci i da sebe smatraju centrom univerzuma i društvene svesti. Ali ono čemu se najviše divim jeste kada je nešto dobro urađeno. Uvek sam srećan kada putujem da znam da su piloti bolji piloti nego što sam ja pisac.

Da li su snovi važni kao izvor inspiracije?

U početku sam dosta obraćao pažnju na snove ali sam onda shvatio da je sam život veći izvor inspiracije i da snovi čine samo mali deo bujice koja se zove život. Ono što je istina kada je u pitanju moje pisanje jeste da sam veoma zainteresovan za različite koncepte snova i njihove interpretacije. Snove vidim kao deo života u globalu ali je stvarnost bogatija ili su možda moji snovi siromašni.

Da li možete da napravite razliku između inspiracije i intuicije?

Inspiracija je kada pronađeš pravu temu, onu koja ti se zaista dopada, to posao čini mnogo lakšim. Intuicija, koja je fundamentalna za pisanje fikcije je poseban kvalitet koji pomaže u razlikovanju onoga što je stvarno bez potrebe za naučnim znanjem, ili bilo kojom drugom vrstom učenja. Zakoni gravitacije mogu biti shvaćeni mnogo lakše intuicijom nego bilo čime drugim.To je način da se preživi bez mučenja. Za pisca intuicija je esencijalna. U osnovi ona je suprotna od intelektualizma, koji prezirem vise nego išta na svetu- u onom smislu da je realan svet pretvoren u neku vrstu nepromenljive teorije. Intuicija ima tu prednost da ili jeste ili nije. Ne mučiš se da staviš okrugli klin u rupu kvadratnog oblika.

Da li su teoretičari oni koji vam se ne sviđaju?

Upravo. Uglavnom zato što ne mogu da ih razumem. Zato uglavnom moram da objašnjavam stvari anegdotama zato što nemam nikakvu sposobnost za apstraktno. Zato mnogi kritičari kažu da ja nisam kultivisana osoba jer ne citiram dovoljno.

Kako gledate na prevodioce?

Veoma cenim prevodioce osim onih  koji koriste fusnote. Oni uvek pokušavaju da objasne čitaocu nešto što autor verovatno nije mislio, i s obzirom da su tu, čitaoc mora da se nosi sa njima.  Prevođenje je veoma težak posao, nimalo zahvalan i veoma loše plaćen. Dobar prevod je uvek stvaranje iznova na drugom jeziku. Upravo zbog toga ja jako cenim Gregorija Rabasu. Moje knjige su prevedene na dvadeset i dva jezika i Rabasa je jedini prevodilac koji nikada nije tražio od mene da mu nešto pojasnim kako bi mogao to da ubaci u fusnotu. Mislim da je moje delo potpuno iznova stvoreno na engleskom jeziku. Postoje delovi knjige koje je veoma teško ispratiti doslovno. Utisak koji se ostavlja jeste da prevodilac pročita knjigu i onda je ponovo napiše na osnovu sećanja. Zbog toga im se divim. Oni su više intuitivni nego intelektualni. Ne samo što ih izdavači bedno plaćaju već oni ne vide svoj rad kao književnu kreaciju. Postoje određene knjige koje bih voleo da sam prevo na španski jezik ali bi to podrazumevalo podjednako uložen trud koliko i pisanje sopstvenih knjiga i pritom ne bih imao novca da jedem.

Koje knjige biste voleli da ste preveli?

Sve od Marloa. Voleo bih da sam preveo Konrada i Sent-Egziperija. Dok čitam određenu knjigu dešava mi se da poželim da je prevedem. Ako izuzmem velika dela više volim da čitam osrednji prevod knjige nego da pokušavam da je pročitam u originalu. Nikada se ne osećam prijatno čitajući na drugom jeziku jer je jedini jezik koji osećam iznutra španski. Ipak, govorim italijanski i francuski i znam engleski dovoljno dobro da se trujem magazinom Time svake nedelje poslednjih dvadeset godina.

Da li postoje neki manje poznati latinoamerički pisci kojima se posebno divite?

Sumnjam da sada ima nekih. Jedan od najboljih propratnih efekata buma koji je zadesio  latinoameričku književnost  je da su izdavači uvek u pripravnosti da im slučajno ne promakne novi Kortasar. Nažalost mnogi mladi pisci su više usredsređeni na slavu nego na sopstveni rad. Profesor na jednom francuskom univerzitetu u Tuluzu koji piše o latinoameričkoj književnosti često dobija pisma od mladih autora u kojima mu traže da prestane toliko da piše o meni zato što meni to više nije potrebno a njima jeste. Ono što, pak, zaboravljaju jeste da kada sam ja bio u njihovim godinama kritičari nisu pisali o meni nego pre o Migel Anhel Asturiasu. Ono što pokušavam da kažem jeste da mladi pisci troše svoje vreme pišući kritičarima umesto da rade na sopstvenom pisanju. Mnogo je važnije pisati nego da se piše o tebi. Jedna stvar za koju smatram da je bila značajna za moju književnu karijeru jeste da, do svoje četrdesete godine nisam dobio jedan cent od autorskih prava iako sam imao pet objavljenih knjiga.

Da li mislite da je slava koja rano stigne loša?

Loša je u bilo kojim godinama. Kao što sam ranije rekao, voleo bih da su moje knjige prihvaćene i priznate tek nakon moje smrti, barem u kapitalističkim zemljama u kojima postaneš neka vrsta robe.

Pored vaših favorita, šta čitate ovih dana?

Čitam najčudnije stvari. Pre neki dan sam čitao memoare Muhameda Alija. Drakula Brama Stokera je sjajna knjiga i jedna od onih koje ne bih pročitao pre nekoliko godina jer bih smatrao da bi to bilo gubljenje vremena. Međutim, gotovo nikad se ne upuštam u čitanje osim ako nije reč o preporuci od strane nekoga kome verujem. Ne čitam više fikciju već memoare i dokumenta, čak iako su falsifikovani  i iznova čitam svoje omiljene knjige. Prednost ponovog čitanja je u tome što knjigu možete otvoriti na bilo kojoj strani i pročitati pasus koji volite. Izgubio sam onu svetu misao da trebam da čitam samo “literaturu”. Čitao bih bilo šta. Trudim se da budem u toku sa dešavanjima. Čitam gotovo sve bitne časopise iz svih krajeva sveta svake nedelje. Ali nakon što pročitam sve važne novine moja žena uvek dođe i ispriča mi neku vest za koju nisam čuo. Kada je pitam gde je to pročitala kaže mi da je vest pronašla u časopisu u salonu za lepotu.  Zato čitam i modne časopise i sve vrste časopisa za žene i tračeve i naučim neke stvari koje nigde drugde ne mogu. Zato sam stalno zauzet.

*Ovaj intervju je prevela autorka bloga Jelena Popović sa engleskog jezika. Intervju se nalazi u knjizi: Latin american writers at work- izdavač:The Paris review

Categories: gabrijel garsija markes, intervju, INTERVJUI, latinoamericka knjizevnost, makondo, moc, patrijarhova jesen, pisanje, pukovniku nema ko da pise, sto godina samoce, zao cas

Književno postanje Danila Kiša

 "Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao a s druge strane da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivrečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovo pisca- i vi ćete reći da govorim kao starac- da ode sa ovog sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje."

Osporavan za života od strane književne i političke elite, Danila Kiša danas svojataju upravo oni zbog kojih i protiv kojih se borio svojim idejama i knjigama. 

Danilo Kiš rodjen je u Subotici 22. februara 1925. godine od oca mađarskog jevreja Eduarda Kiša i majke crnogorke Milice (rodjene Dragićević). U svojoj četvrtoj godini, u vreme donošenja antijevrejskih zakona biva kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu što mu je spasilo život.

Od mnogobrojnih slika iz detinjstva koje će mu se urezati u pamćenju jedna od upečatljivijih su svakako novosadski hladni dani januara 1942. u kojima je ubijeno mnostvo novosadskih Srba i jevreja. 

Tih dana mađarski vojnici odvode i njegovog oca: 

 „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovo.“

 Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ 

 Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku u kojoj će živeti do Danilove trinaeste godine. Tamo će raditi kao sluga kod bogatih seljaka i očigledna “uznemirujuća različitost” postaće njegov glavni književni podsticaj zbog kojeg će sa devet godina napisati svoje prve dve pesme: jednu o gladi i drugu o ljubavi.

1944. godine Eduarda Kiša odvode u Aušvic iz kojeg se nikada neće vratiti.

Danilo sa majkom i sestrom Danicom odlazi na Cetinje 1947. godine gde je živeo njegov ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku upisuje se u likovnu školu. U gimanaziji nastavlja da piše pesme i prevodi francuske, mađarske i ruske pesnike. Uči da svira violinu i svira bez nota madjarske i ciganske pesme.

“Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“

1951. godine Kišu umire majka Milica: “posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“

Nakon završene gimnazije, 1954.godine upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i  u tom gradu otkriva svet boemije i “Prešernove kleti”. Uspeva u tom svetu zahvaljujući čarobnom savetu koju je pronašao u jednoj knjizi u formulaciji Tina Ujevića: da pije noću a radi danju. Tako je Kiš danju bio u Narodnoj biblioteci ili na časovima a noću pokušavao da otkrije tajnu boemije.

Uskoro postaje član časopisa Vidici u čijem uredništvu će ostati do 1960. godine. Upravo će u časopisu Vidici biti objavljena prva priča Filipa Davida koji će činiti jednog od članova neformalne književne grupe kojoj će pripadati, pored Kiša i Borislav Pekic i Mirko Kovač. Mladi pisci okupljali su se u stanovima i čitali jedni drugima svoje priče i raspravljali o književnosti i umetnosti.

1958. diplomira na Filozofskom fakultetu kao prvi na katedri za istoriju svetske književnosti. 

„Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ 

Kišova prva dva romana Mansarda i Psalam 44 objavljuje Kosmos 1968. godine:

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.

U periodu od 1962-1964 boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik i u ovom gradu piše svoj sledeći roman Bašta, pepeo.

Nakon objavljivanja knjige Bašta, pepeo slede Rani jadi i Peščanik, tri knjige, komponente koje Kiš naziva “Porodičnim cirkusom” i koje na izvesni način dopunjuju jedna drugu:  

” jer se u njima oslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“

Za roman Peščanik Kiš je nagrađen NIN-ovom nagradom koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Ono što je evidentno jeste da sa Kisom postaje jasno šta znači biti angažovani pisac, i da sa njim zapravo počinje era srpskog postmodernizma.

U njegovim romanima prisutna je izvesna distanciranost ali se takđe ne izostavlja ništa od patnje, bola koje iskustvo  donosi.

U svom pripovedanju oduvek je bio sklon mešanju fantazije i fakata i imao averziju prema “pustim izmišjotinama”, za šta veruje da je “kriva” njegova majka dok je od oca preuzeo sklonost ka ironisanju i patetici.

U takvoj konstelaciji stvari i činjenici da se u više njegovih knjiga provlači određena vrsta dokumenta, fakata koje Kišu pomažu da ne ode u patetiku, čine se besmislenom optužbe koje su došle sa različitih strana nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča. Na optužbe protiv Kiša da je ova knjiga plagijat on odgovara na sebi svojstven način, pisanjem Časa anatomije u kojem demistifikuje sve optužbe i maestralno odbranjuje sopstvenu poziciju.

“…jer znate knjizevna fantazija, to je moja stara ideja, je opasna po knjizevni zanat jer svi mi hocemo da budemo realisti, medjutim ovavki neki okviri kakvo je bilo ovo jedno konkretno pismo meni ne daju da dam sebi razmaha fantaziji i da jednu krvavu stvarnost , u ovom slucaju hladne novosadske dane, januar 42. , sudbinu tog srednjoevropskog jevrejstva, da ne pretvorim u neku cistu psiholosku izmisljotinu kao sto je taj isti metod primenjen u knjizi Grobnica za Borisa Davidovica sluzio upravo tome da ne odem u patetiku, da ne odem izvan one stvarnosti koja je potrebna a da se ipak ostane u romanesknim, pripovedackim. dakle beletristickim okvirima.”

Pored predavanja u različitim vremenskim periodima na fakultetima u Francuskoj, od 1979. godine živi u Parizu u “izabranom izgnanstvu”. 

“Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”

1983. godine po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. 

„To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“

Američki lekari dijagnostifikuju mu rak pluća.

 „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ 

15.oktobra 1989.godine u Parizu umire Danilo Kiš. Sahranjen je u Beogradu prema pravoslavnom obredu.

"Jer nista nije postojano osim velike iluzije stvaralastva: tu se nijedna energija ne gubi ; svaka napisana rec je kao postanje."

Categories: basta, biografija, citati, danilo kis, knjizevnost, mansarda, pepeo, pescanik, pisanje, psalam 44, rani jadi, srpska knjizevnost, srpska poezija

Igranje skolica sa Velikim Hronopijom-30 godina od smrti Hulia Kortasara

Literatura je vrsta igre, ali je igra u koju neko može da unese kompletan svoj život. Neko može da uradi sve zbog te igre.

Počelo je u detinjstvu kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Većinu dece kada su mali ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i uzimaju stvari za onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane. Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška njegove majke koja mu nije govorila da treba da bude ozbiljan već volela njegovu maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu knjige koje bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više pa je uprkos majčinom savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu pročitao ga u dahu i bio bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je ono fantastično bilo potpuno prirodno,ono što iscrtava jasne linije onoga što je determinisano.
Rodjen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama. Otac mu je bio diplomata pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bile standardan deo zivota porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon dolaska u Agentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.
Veliki Hronopij "gutao" je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih razočarenja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci ona ih je pročitala porodici koja je došla do zaključka da nije moguće da dete piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao iz neke zbirke poezije. Te večeri, majka je, pomalo postiđeno upitala Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi što je izazvalo očajanje kod mladog Kortasara koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao. Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu bile potvrda da je na pravom putu nije žurio da objavljuje. Nakon studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i nastavio da piše, još uvek ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča "Zaposednuta kuća" objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" u kojem je bio urednik. "Zaposednuta kuća" nastala je iz Kortasarovog košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:

 "Nalazio sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču."

Prva njegova zbirka priča "Zverinjak" objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča "Kraljevi" i "Sonete", "greh mladosti" kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.
Korstasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu nedeljama kao neka generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: "Kao što ne pitate džez muzičara “Šta ćeš svirati?” nasmejao bi vam se. On ima određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro nekada ne. Isto je i sa pričama."
Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951.godine odlazi u Pariz, i za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: "Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan kada pišem jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš ukus ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja."
U Parizu je radio kao prevodioc za UNESCO i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar. Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje. Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodioc.

Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga 20. veka: "Školice". Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana "Školica" koju je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u drugi. "Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo, i ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom. Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju ženu da pređe na drugu stranu prozora jer se on ne usuđuje, kako bi uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40 strana i kada sam završio rekao sam sebi: "U redu, ali sta si ovim postigao jer ovo nije priča? Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene." Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se odvija u Parizu, i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bih konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz "Školica" poistovećivali sa Kortasarom, dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo bi potpuno pogrešno. Knjiga je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom što je Kortasara iznenadilo jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova knjiga možda više doprla do starije publike.
Uprkos odluci da je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno je posećivao Argentinu sve do 1970. godine kada biva prognan od strane argentinske hunte koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.
U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama-Argentini, Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi da je čak u neke svoje fantastične priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.
Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička:"Osim predvečerja."
Umro je od leukemije, 12.februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i Oliveiru i ceo svet fanastičnog za one spremne da urone u njega.

Categories: argentinska knjizevnost, biografija, citati, hulio kortasar, knjizevnost, maga, oliveira, pisanje, price, romani, skolice

Danilo Kis- Gorki talog iskustva

Tu je, ovih dana, i vasa nova(treca) televizijska drama. U kakvom su odnosu televizija i pisac?

“Ja licno ostajem ravnodusan prema televizijskom mediju ili, tacnije receno, prema onoj popularnosti koja se moze steci i koja se stice preko tzv.malog ekrana. Ta vrsta pucke zabave, barem danas u nas, podseca me zapravo na vizuelizovana izdanja puckih kalendara, gde se nalazi za svakog po nesto i o svemu po malo, pa u okviru te i takve sheme i deo nase knjizevne produkcije na osnovu koje i kroz koju kritika i tzv.siroka publika procenjuju vas celokupni knjizevni napor, a vasa komsinica, elementarno nepismena, jednako kao i ugledan kriticar kome vise nije stalo do citanja knjige, donose svoja decidirana misljenja. A kako god okrenete, TV drama, cak i najbolja, nuzno je nusprodukt, samim tim sto je namenjena masovnom mediju i sto vas televizija, bez obzira da li ima dva ili dvadeset sest programa, stavlja pred svoj izbor, a ne pred vas sopstveni. Hocu da kazem: opredelivsi se za jedan od dvanaest mogucih programa vi ne vrsite izbor po srodnosti, nego po nuznosti. Ja volim otmenost knjige, jer ona, po pravilu, dospeva u prave ruke, a izbor je beskonacan.”

Categories: citati, danilo kis, gorki talog iskustva, knjiga, knjizevnost, odlomci, pisanje, televizija