5.februar 1918.
Nije to lenjost, ni zla volja, ni nespretnost-mada ima pomalo od svega toga, jer "gamad se izleze ni iz cega"- sto cini da mi nista ne polazi za rukom, ako se uopste moze govoriti o neuspehu, ni porodicni zivot, ni neprijateljstvo, ni brak, ni posao, ni knjizevnost- vec je u pitanju nedostatak tla, vazduha, zapovesti. Njih da stvorim, moj je zadatak, no ne kako bih, recimo, potom mogao da nadoknadim propusteno, vec da ne bih nista propustio, jer je zadatak skoro sasvim drugaciji. To je cak najiskonskiji zadatak, ili je barem njegov odsjaj, kao kad pri usponu na vrh u proredjenom vazduhu covek moze iznenada da stupi u sjaj dalekog sunca. To nije ni izniman zadatak; on je zasigurno vec vise puta postavljen. Ono, da li u takvom obimu, ne znam. Koliko mi je poznato, sa sobom nisam doneo nijednu pretpostavku zivota, vec samo opstu ljudsku slabost. Njome sam se- u tom pogledu je ona dzinovska snaga- energicno prihvatio negativnih aspekata svog vremena, koje mi je veoma blisko i protiv koga nemam pravo da se borim, nego da ga u izvesnom smislu zastupam. Nisam imao nikakav nasledjeni udeo ni u najneznatnijem pozitivnom ni u krajnje negativnom aspektu koji je preobrce u nesto pozitivno. Nisam, kao Kjerkjegor, uveden u zivot, doduse, vec onemocalom rukom hriscanstva, niti sam, kao cionisti, uhvatio poslednji pes jevrejske molitvene odore koja odlece. Ja sam kraj ili pocetak.
0 коментара:
Постави коментар