 |
| Franc i Felice |
Da se u meni bore dvojica, to znaš. Da onaj bolji od dvojice, pripada Tebi, u to sam poslednjih dana najmanje sumnjao. O toku borbe si čitavih pet godina bila obaveštavana rečju i ćutanjem, i naizmenično, i jednim i drugim, što je Tebi, većinom, donosilo patnju. Ako pitaš da li je to uvek bilo istinito, mogu reći da se ni prema jednom čoveku nisam više suzdržavao da svesno ne lažem kao prema Tebi.
Nekih prikrivanja je bilo, a laži veoma malo, pod pretpostavkom da uopšte može biti "veoma malo laži".
Ja sam lažljiv čovek, na drugi način ne mogu da održim ravnotežu, moj čun je veoma krhak. Ako sebe preispitam kakav mi je konačan cilj, proizilazi da ja zapravo ne težim da postanem dobar čovek i da odgovorim zahtevima najvišeg suda, već sasvim suprotno, težim za tim da sagledam čitavu ljudsku i životinjsku zajednicu, spoznam njihove osnovne sklonosti, želje, etičke ideale, da ih svedem na jednostavne obrasce, i da se, što je moguće pre, razvijem u tom pravcu do tog stepena da se svima umilim i to (ovde nastaje skok) toliko umilim da bih na kraju, ne gubeći ničiju ljubav, kao jedini grešnik koga neće peći, sve one niskosti što se kriju u meni smeo da izvodim otvoreno, naočigled celog sveta. Sažeto rečeno, meni je stalo malo do ljudskog suda, pa i taj sud hoću da prevarim, doduše bez prevare.(...)
(...) Uostalom, poveriću ti jednu tajnu u koju u ovom trenutku ni sam ne verujem (iako bi me u nju mogla ubediti tama koja se u daljini oko mene spušta kad pokušavam da radim ili mislim), ali koja, ipak, mora da je istina: ja više neću ozdraviti. Upravo zato što to nije tuberkuloza koja se leči ležanjem i posebnom negom, već jedno oružje čija krajnja neophodnost ostaje dok živim. A oboje ne možemo ostati živi.
-Franc
Nekih prikrivanja je bilo, a laži veoma malo, pod pretpostavkom da uopšte može biti "veoma malo laži".
Ja sam lažljiv čovek, na drugi način ne mogu da održim ravnotežu, moj čun je veoma krhak. Ako sebe preispitam kakav mi je konačan cilj, proizilazi da ja zapravo ne težim da postanem dobar čovek i da odgovorim zahtevima najvišeg suda, već sasvim suprotno, težim za tim da sagledam čitavu ljudsku i životinjsku zajednicu, spoznam njihove osnovne sklonosti, želje, etičke ideale, da ih svedem na jednostavne obrasce, i da se, što je moguće pre, razvijem u tom pravcu do tog stepena da se svima umilim i to (ovde nastaje skok) toliko umilim da bih na kraju, ne gubeći ničiju ljubav, kao jedini grešnik koga neće peći, sve one niskosti što se kriju u meni smeo da izvodim otvoreno, naočigled celog sveta. Sažeto rečeno, meni je stalo malo do ljudskog suda, pa i taj sud hoću da prevarim, doduše bez prevare.(...)
(...) Uostalom, poveriću ti jednu tajnu u koju u ovom trenutku ni sam ne verujem (iako bi me u nju mogla ubediti tama koja se u daljini oko mene spušta kad pokušavam da radim ili mislim), ali koja, ipak, mora da je istina: ja više neću ozdraviti. Upravo zato što to nije tuberkuloza koja se leči ležanjem i posebnom negom, već jedno oružje čija krajnja neophodnost ostaje dok živim. A oboje ne možemo ostati živi.
-Franc
0 коментара:
Постави коментар