""Pravljenje filmova" je za mene prirodna potreba poput gladi ili žeđi. Neko sebe ostvaruje pisanjem knjiga, planinarenjem, udaranjem svoje dece ili igranjem sambe. Ja se ostvarujem pravljenjem filmova" reči su jednog on najboljih švedskih filmskih reditelja i scenarista Ingmara Bergmana.
Bergman je odgajan pod strogim nadzorom svog oca, luteranskog sveštenika i traumatična iskustva iz detinjstva imaće veliki uticaj na njegovo kasniji filmski i pozorišni rad.
U pozorište se zaljubljuje sa pet godina kada je prvi put pogledao predstavu a sa devet osniva lutkarsko pozorište ispod stola u svojoj sobi za igru.
U fimsku industriju ulazi 1944. kao pisac scenarija za film Mučenje Alfa Sjeberga, a karijeru u istoj završava kao najveći skandinavski filmski reditelj.
Često karakterisan kao težak čovek i saradnik nije se libio da iznese svoje mišljenje o kolegama rediteljima i njihovom delu:
O Žan Luk Godaru: Nikada nisam cenio ni razumeo njegove filmove...Smatram da su njegovi filmovi izveštačeni, intelektualni, egocentrični i iskreno dosadni...Uvek sam mislio da je on pravio filmove za kritičare.
O Mikelandjelu Antonioniju: "mislim da nikada do kraja nije izučio zanat. On je esteta. Ako mu je potrebna određena vrsta puta za Crvenu pustinju, on će ofarbati sve kuće u prokletoj ulici. To je ponašanje jednog estete. Veliku pažnju je posvećivao jednoj sceni, ali nije shvatio da je film ritmično smenjivanje slika, živ proces, kretanje, za njega to je bila jedna scena, pa druga, pa treća. Da, naravno, bilo je briljantnih delova u njegovim filmovima.. ali ne razumem zbog čega je Antonioni toliko cenjen."
Za Alfreda Hičkoka je smatrao da je "dobar tehničar. Postoji nešto u Psihu, određeni momenti. Psiho je jedan od njegovih najinteresantnijih filmova zato što je morao da ga uradi jako brzo sa minimalnim sredstvima. Imao je malo novca i ovaj film govori dosta o njemu. Ne baš dobre stvari. Potpuno je infantilan, i voleo bih da znam više- ne, ne želim da znam- o njegovom ponašanju prema, ili pre, protiv žena. Ali je sam film veoma interesantan."
O Federiku Feliniju: On je jako intuitivan. Kreativan je, intuitivan, on je snažna sila. On gori iznutra takvom vatrom. Kolabira. Razumete šta hoću da kažem? Vrelina koja proizilazi iz njegovog kreativnog uma ga topi. Ona mu izaziva fizički bol. Onoga dana kada uspe da iskontroliše tu vrelinu i oslobodi je, tada će snimiti filmove koje niste nikada pre videli u svom životu. On je bogat. Kao svaki pravi umetnik, vratiće se jednog dana svojim korenima. Pronaćiće svoj put nazad.
Fransoa Trifo: Dopao mi se mnogo Trifo, cenio sam ga. Njegov način povezivanja sa publikom, pričanja priče podjednako je fascinatnan i privlačan. Nije isti kao način na koji ja pričam priču ali deluje savršeno u korelaciji sa filmskim medijem.
O Andreju Tarkovskom: Kada film nije dokument onda je san. Zato je Tarkovski najveći. On se tako prirodno kreće po sobi snova. On ne objašnjava. Šta bi uopšte trebao da objašnjava? On je gledalac, sposoban da predstavi svoje vizije u tako nezadrživom, ali najspremnijem mediju. Oduvek sam udarao po vratima soba kojima se on tako prirodno kretao. Samo nekoliko puta uspeo sam tek da provirim .Većina mojih svesnih napora završila se zastrašujuće neuspešno: Zmijsko jaje, Dodir, Licem u lice, itd.
Izvor: Bergmanorama
0 коментара:
Постави коментар