Uzalud je budim-Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
 zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Categories: branko miljkovic, ljubav, pesme, poezija, srpska poezija, uzalud je budim

"Vazduh i svetlost i vreme i prostor": Carls Bukovski

"… znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam
prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu imam mesta i vremena da
stvaram.“

ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevno u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kad su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara.

vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.


vazduh i svetlost i vreme i prostor

Categories: americka knjizevnost, books, carls bukovski, citati, o stvaranju, pesme, poezija, quotes

Branko Miljkovic:Pesma za moj 27.rodjendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Categories: branko miljkovic, poezija, vreme

Usnih je od kamena-Branko Miljkovic

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mami,

Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti

klanjaju

vidis li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri sveta vole tri vatre prze. A mi

idemo ispred nade koju lutajuce pustinje proganjaju

Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,

zeno od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.

Na zvucnim obalama gde drevno zavrsava more

kamenim srcem slutis: vazduh je veliko cudo.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore

prema vrhovima koji zagubise nam trag. Al ludo

ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.

Categories: branko, branko miljkovic, pesme, poezija, usnih je od kamena

Deaths and Entrances-Dylan Thomas

On almost the incendiary eve
Of several near deaths,
When one at the great least of your best loved
And always known must leave
Lions and fires of his flying breath,
Of your immortal friends
Who'd raise the organs of the counted dust
To shoot and sing your praise,
One who called deepest down shall hold his peace
That cannot sink or cease
Endlessly to his wound
In many married London's estranging grief.

On almost the incendiary eve
When at your lips and keys,
Locking, unlocking, the murdered strangers weave,
One who is most unknown,
Your polestar neighbour, sun of another street,
Will dive up to his tears.
He'll bathe his raining blood in the male sea
Who strode for your own dead
And wind his globe out of your water thread
And load the throats of shells
with every cry since light
Flashed first across his thunderclapping eyes.

On almost the incendiary eve
Of deaths and entrances,
When near and strange wounded on London's waves
Have sought your single grave,
One enemy, of many, who knows well
Your heart is luminous
In the watched dark, quivering through locks and caves,
Will pull the thunderbolts
To shut the sun, plunge, mount your darkened keys
And sear just riders back,
Until that one loved least
Looms the last Samson of your zodiac.

*Ricard Barton cita pesmu Dilana Tomasa "Deaths and Entrances"

Categories: Burton, citanje, deaths, Dilan Tomas, Dylan Thomas, engleska knjizevnost, entrances, pesme, poetry, poezija, quotes, reading, Richard, Richard Burton

Ljubav poezije-Branko Miljkovic

Ja volim srecu koja nije srecna

Pesmu koja miri zavadjene reci

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac 

Ja volim rec o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na ocnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime buducih plodova i prolecne casti 

Ja volim sve sto se krece jer sve sto se krece

Krece se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Jer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim jucerasnje neznosti

Da kazem svom telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oci sluh drugacije rasporedjene

U sumi negoli u telu

Categories: branko, branko miljkovic, ljubav, ljubav poezije, miljkovic, pesme, pesnik, poezija, srpska poezija

Ne daj se Ines- Arsen Dedic

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I “Molim Vas ako me tko traži”
Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve – u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Categories: arsen dedic, ne daj se ines, poezija, video

Zaljubljena-Pol Elijar

Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

                                 

L'amoureuse

Elle est debour sur mes paupières
Et ses cheveux sont dans les miens,
Elle a la forme de mes mains,
Elle a la couleur de mes yeux,
Elle s'engloutit dan mon ombre
Comme une pierre sur le ciel.

Elle a toujours les yeux ouverts
Et ne me laisse pas dormir.
Ses rêves en pleine lumière
Font s'évaporer les soleils,
Me font rire, pleurer et rire,
Parler sans avoir rien à dire

Categories: citati, elijar, francuska knjizevnost, paul eluard, pesme, poezija, pol elijar, quotations

Beleska o poetici-Ivan V. Lalic

Sacuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.

Categories: Beleska, beleska o poetici, citati, ivan, lalic, pesma, poerika, poezija, srpska poezija

Ljubav-Ivan V. Lalic

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

Categories: ivan, lalic, literatura, ljubav, pesme, poezija

Carls Bukovski-Voznja kroz pakao

Ljudi su umorni, nesrecni i promaseni,ljudi su

ogorceni i osvetoljubivi, ljudi su izigrani i uplaseni,

ljudi su besni i neinventivni,

i ja vozim medju njima autoputem dok oni

prikazuju u voznji sta je ostalo od njih-

neki su nadrkani, samovoljniji od drugih,

neki ne vole da budu prestignuti,

neki ne daju drugima da ih prestignu

neki uporno blokiraju trake

neki mrze novije,skuplje modele vozila

drugi u takvim kolima mrze starija kola.


autoput je circus jeftinih i sitnih emocija,

covecanstvo u kretanju, mnogi od njih dolaze

iz nekog mesta koje mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze

ili jos vise.

autoput je slika onog sto smo postali,a

masa saobracajnih nesreca i smrti sudar su

osakacenih bica, bednih i dementnih

zivota.

kada vozim autoputem vidim dusu ljudi

moga grada, i ona je ruzna,ruzna,ruzna:

Zivi su oglodali

svoje srce.

Categories: americka knjizevnost, carls bukovski, citati, ljudi, odlomci, pesma, poezija, voznja kroz pakao