Citati velikog nobelovca - Ivo Andric

"Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traže snagu da tu slobodu dostojno nose."

"Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom."

"Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu."

"U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno."

"Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč."

"Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale."

"Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i govori malo, otežući reči, a pažljivo sluša ono što ti kažeš."

"Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga svijeta."

"Ostareo" čovek, to je prirodna stvar, ali ono što je ružno i teško, to je "zastareo" čovek."

Categories: citati, ivo andric, knjige, knjizevnost, na drini cuprija, nobelova nagrada

Beket u očima drugih

„Pamtim njegova ćutanja podjednako kao što pamtim njegove reči.”
Alba Arika

„Što dalje ide, bolje za mene. Ne želim filozofiju, traktate, dogme, religiju, izlaz, istine, odgovore, ništa iz podruma nagodbe. On je najhrabriji, nemilosrdni pisac i što više potapa moj nos u govna, ja sam mu zahvalniji.
Ne zaj---va se sa mnom, ne vodi me ka nekom utabanom putu, ne namiguje mi, ne prodaje mi izlečenje ili put ili otkrovenje ili šaku mrvica, ne prodaje mi ništa što ne želim da kupim-ne zanima ga da li želim ili ne da kupim.
Pa, kupiću njegovu robu zato što ne ostavlja nijedan kamen neprevrnut i nijednog crva usamljenog. On stvara telo lepote.
Njegovo delo je prelepo. ”
Harold Pinter

„Semjuel Beket je sui generis…Dat mu je glas za ostarele, osakaćene i neartikulisane, muškarce i žene na izmaku snage, izvan poziranja i pretvaranja, izvan trvdnji o postojanju smisla. Izgleda da govori da jedino tamo i tada, dok se metabolizam usporava, usred božijeg jednoprisustva ne njegovog mnoštva moguće je približiti se srži ljudskog stanja. Ipak njegove muzičke kadence; snažne i precizne rečenice, ne mogu a da ne odbijaju prazninu. Kao salamanderi opstajemo u njegovoj vatri.”

Ričard Elman

„Jednog dana primetio sam Beketa na jednoj od staza u Luksemburškom parku kako čita novine na način karakterističan za jednog od njegovih likova. Sedeo je na stolici, izgubljen u svojim mislima kao i obično. Nije izgledao dobro. Nisam se usudio da mu priđem. Šta bih mu rekao? Toliko mi se dopada, ali bolje je da ne razgovaramo. Tako je diskretan ! Razgovor je vrsta glume koja zahteva određen nedostatak uzdržanosti. To je igra za koju Beket nije stvoren. Sve o njemu izražava tihi monolog.”
Emil Sioran
 

Categories: cekajuci godoa, citati, engleska knjizevnost, knjizevnost, nobelova nagrada, semjuel beket

Nesreca je biti svestan- rezime Sioranovog zivota

"Ja sam filozof urlator. Moje misli ako to jesu, laju, ne objašnjavaju ništa, galame."

On je pisao o stvarima o kojima svi mi govorimo u sebi tiho.

Sve njegove protivrečnosti proishode iz strasne

zaljubljenosti u život i jasne svesti o njegovom besmislu a naročito činu kao obliku životnog delanja.Pasivnost je oduvek bila njegov ideal.

"Život se ne može voleti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad."

Njegova fiilozofija je fragmentarna i tu je da probudi, oživi i olakša svima onima koji su kao i on oduvek bili hipersvesni i koji su ubirali plodove sa "prokletog" drveta saznanja. Za njega knjiga treba da bude opasnost:

" Knjiga treba da prekopava po ranama, čak i da ih iritira."

Njegove knjige sve dovode u pitanje, šibaju i probuđuju duše i duhove i u tome i jeste poenta. Ako ne menjaju nečiji život na ovaj ili onaj način čemu onda knjige služe?

Emil Sioran jedan je od najznačajnijih rumunskih filozofa 20. veka. Rođen je 8.aprila 1911. godine u selu Rašinari u Karpatima, kao sin pravoslavnog sveštenika. Prema njegovim rečima imao je najlepše moguće detinjstvo. U selu u kojem su ljudi radili čitave nedelje da bi platu proćerdali za jednu noć Sioran je od jutra do mraka provodio napolju maštajući da postane najbolji igrač klikera.

"Ne poznajem nijedan slučaj srećnijeg detinjstva od svog. Živeo sam u blizini Karpata, igrajući se po poljima i planinama, bez obaveza i zadataka. To je bilo izvanredno srećno detinjstvo. Kasnije, u razgovoru s ljudima, nisam našao ništa slično. Voleo bih da nikada nisam napustio to selo, ne mogu da zaboravim dan kada su me moji roditelji naterali da uđem u jedna kola i da bi me odvezli u gimnaziju, u grad. To je bio kraj moga sna, propast mog sna."

Sa odlaskom iz "izgubljenog raja" u gimnaziju počinju i prve nesanice  i stalna misao o smrti. U bilo kom trenutku i na bilo kom mestu. Veruje da ga je upravo to konstantno razmišljanje o smrti paralisalo i da se jedino moglo živeti kao što je on živeo, na margini svega. Sa 22. godine piše:

"Imam čudan osećaj da sam postao specijalista za problem smrti."

U očaju i ludilu koje ga sve više obuzima ispoveda se majci koja mu govori da je bolje da je abortirala. Taj trenutak je bio osvešćujući za njega jer je upravo tada shvatio koliko smo svi plod slučajnosti i ništa više.

Sa odlaskom u Bukurešt 1928. na studije filozofije nesanice su se pogoršale. Sa dvadeset posečuje bordele i knjižare. Iznova čita Šekspira i Čehova i divi se Šopenhaueru, Ničeu i Šestovu.

1933. godine  piše svoju prvu  i prema njegovim rečima najfilozofskiju knjigu "Na rubu očaja" za koju osvaja nagradu Mladih pisaca zaklinjući se da više ništa neće napisati. Ipak za života uspeo je da napiše više od jedne knjige i od onoga što je želeo.

Tvrdio je da je sve napisao tokom noćnih šetnji i u krevetu pokušavajući da zaspi.

Za njega pisanje je oslobađanje od sopstvenih opsesija i tenzija i ništa drugo a dosadi se klanja kao razlogu zbog kojeg je uspeo da otkrije sebe: 

"Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti."

1937. godine dobija stipendiju za Pariz iz kojeg se, osim jedne kratke posete Rumuniji, nikada neće vratiti ali nikada ni završiti tezu o Ničeu za koju je dobio stipendiju. 

Živi u latinskoj četvrti, hrani se u studentskoj menzi i obilazi Francusku biciklom.

1947.godine nakon prevođenja Malarmea na rumunski shvata apsurdnost tog postupka jer: Čemu prevoditi Malarmea na jezik koji niko ne poznaje" i odlučuje da će pisati na francuskom jeziku:

"Koliko kafa, cigareta i rečnika da napišem jednu rečenicu na tom, za moj ukus nepristupačnom, suviše plemenitom i otmenom jeziku."

Pisanje na francuskom bilo mu je izrazito teško jer je njegovom temperamentu više odgovarao divlji jezik, jezik pijanca.

1949. godine objavljuje "Kratak pregled raspadanja", knjigu propraćenu hvalospevima i nagrađenu Rivalor nagradom. 

Večiti besposličar, živi od pomoći stipendije, pozajmica i pomoći prijatelja ali i saputnice Simon Bu sa kojom će ostati do kraja života.

Za sve one spremne da vide i odbace iluzije Sioran nudi ohrabrenje ali ne i utehu. Zato je on filozof za jake i svesne voljne da se uhvate u koštac sa životom i prihvate sopstvenu ništavnost.

Categories: citati, emil cioran, emil sioran, filozofija, knjizevnost, kratak pregled raspadanja, na rubu ocaja, rumunska knjizevnost

Secanje na Vecitog decaka, Miroslava Miku Antica

”Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo ovo mi, ili tek naše mogućnosti?”

Večiti dečak, pesnik, pisac, boem, scenarista, novinar i reditelj Mika Antić ime je koje nas prati od detinjstva i sa kojim smo preležali prve životne boli ali ono što je najbitnije naučili kako prolaziti kroz život a ipak ostati dete.
Njegovo utočište nikada nije bila stvarnost već je sve što je osećao, dodirivao i video bilo ono nerealno u njemu.

"Šta treba jutru da me uhodi? Da hoda za mnom na prstima. Valja vaspitavati tu prirodu. Zar ona ne razume da sam isuviše mnogostruk za ovaj pljosnati svet ? Živim užasno zbijen život. U stvari, ja sam san koji sebe sanja."

Mika nas je naučio da hodamo koracima snova i da ne pristajemo. Naučio nas je buntu i nezaboravljanju na igru : 

"Čim igra dobije pravila pretvara se u zamor.I sa igrom se treba igrati."

Rođen je 14.marta 1932. godine u Mokrinu u kojem je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu a studirao je u Beogradu.
Posle par položenih ispita pridružuje se mornarici a po povratku kući odlučuje da se oženi. Poznat kao boem i ljubavnik, ženio se tri puta. Verovao je da ne postoje druge ljubavi već da se čoveku u životu stalno dešavaju samo prve ljubavi:

“Ako je zaista ljubav u pitanju tu brojanju nema mesta.”

Prema svojim rečima nikada nije napisao prvu pesmu, samo drugu. Prvu je u trećem osnovne za sastav prepisao iz knjige pesama Desanke Maksimović.
Od svoje druge pesme do smrti pisao je mnogo prerađujući stalno pesme, premeštajući ih iz jednog ciklusa u drugi, iz jedne zbirke u drugi praveći muku urednicima koji su objavljivali njegova dela. Kroz svoju poeziju Mika je zapravo pokušao da spozna sebe koristeći kao izvor uspomene i sećanja iz detinjstva.
Kada je saznao da je bolestan napisao je Horoskop i Tako zamišljam nebo, svoja dva testamenta.
U Horoskopu Mika se obraća sinu  i u toj zbirci iskazuje svu svoju brigu za njega:

 "Ćutanje ovog razgovora ostavljam u amanet svom sinu Vuku Antiću, sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor."

U drugoj testamentarnoj knjizi Kako zamišljam nebo pokušao je da nam kaže da je jedina vredna komunikacija medju ljudima zvezdana komunikacija i završio je Besmrtnom pesmom.
Dana kada je Mika umro, 24.juna 1986.godine otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka sa pesnikovom željom :
Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Tako je i bilo. Besmrtna pesma je pročitana i niko nije držao govor:
http://www.cafedefloreparis.blogspot.com/2014/03/besmrtna-pesma-miroslav-mika-antic.html

              

Categories: horoskop, knjizevnost, miroslav antic, pesme, plavi cuperak, poezija za decu, srpska poezija

Ivo Andrić-Ex ponto

Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?

Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve — a šta se čovjeku ne može uzeti?

— i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i sama srčanost, koja ostaje kao posljednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče?

Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se »ljepšom dušom dublje jeca«, ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj!

Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.

Neumoljivo krute i nepomične planine gledaju s oblačna visa. Visoko ukočeno nebo. Tvrda nemilosna zemlja. Ne, ništa se neće dogoditi! Ne, planine se neće soriti! Nebo će ostati gordo i hladno na visini!

Izmiče se daljina, gubi zvuk, boje mru u sivom: da se vidi i čuje ropsko krvavo srce kako kuca.

U grmljavini i oblacima dolaze buduća stoljeća i gledaju moj sram. Pred očima pokoljenja leži moja duša naga i bespomoćna kao prelomljen mač.

Žeže me samilostan pogled nerođenih.

Kud sam ja sve lutao!

Kud su padale moje težnje, koliko posrtao, koliko bludio u mislima i griješio u životu! — Kako da vam kažem kad to i rođeno moje sjećanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.

Na borbe svijeta ja sam gledao kao što se s vedra visa gleda na magle koje se nabijaju po dolinama.

Bio sam nijemi, oholi gost života. Trgao sam najviše plodove. Usne su mi bile krvave, žene su mi cjelivale ruke. Prolazile su godine i donosile svoje plodove, a ja sam se nazivao: gospodar života.

Tada me silan udesni val baci na tvrdu mračnu stazu i sva boja i ljepota života zgusnu na mrežnici mojih očiju. Od svega ne osta ni koliko je pepela na kosi na Čistu srijedu.

Nisam imao suhe kore hljeba ni suze da je pokvasim i, isplakavši je, da mi lakše bude. Gladnu mi je bilo zima, bolio me je sram moj i tuđi, i udarci i tragovi gvožđa na rukama.

Ko zna od sretnih i slobodnih šta je to samoća? Ni pauka nije bilo da jednom bar protka moju samoću, a čovjek čije sam korake čuo pred svojim vratima bio je moj neprijatelj.

Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu, jer me je uvjeravala da živim, a to je bilo isto što i patnja.

 I mislio sam: Bog ne bi trebao da nas toliko iskušava i da nas dovodi na strašno mjesto, gdje nam je smrt i život jedno te isto. Tada još, ni u najvećoj pokornosti, nisam mogao da shvatim zašto je od svih stvorova samo čovjeku dano da može da zamrzi na svoj život.

I tada kad se je u kupanju miliona jednoličnih minuta, bez ikakve nade i promjene, moja duša pretvarala u pustinju koja više i ne žedni, kad su mi rešetke na prozoru bile tako guste da nisam mogao ni ruku pomoliti da mi kane kap kiše ili da me omiluje zalutao vjetar, tada je u mojoj duši, kao svjetiljka nad mrtvom radosti, planulo ovo svjetlo.

Poimam i shvaćam nevidljivu logiku svih događaja u čovjekovu životu.

Ne riječima i ne mislima samo, nego svom dubinom cijelog bića svog osjećam divnu, neumoljivu ravnotežu koja vlada u svim našim odnosima. 

Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. 

Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.

 Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Categories: citati, ex ponto, ivo andric, knjizevnost, nobelova nagrada, odlomci, srpska knjizevnost

Književno postanje Danila Kiša

 "Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao a s druge strane da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivrečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovo pisca- i vi ćete reći da govorim kao starac- da ode sa ovog sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje."

Osporavan za života od strane književne i političke elite, Danila Kiša danas svojataju upravo oni zbog kojih i protiv kojih se borio svojim idejama i knjigama. 

Danilo Kiš rodjen je u Subotici 22. februara 1925. godine od oca mađarskog jevreja Eduarda Kiša i majke crnogorke Milice (rodjene Dragićević). U svojoj četvrtoj godini, u vreme donošenja antijevrejskih zakona biva kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu što mu je spasilo život.

Od mnogobrojnih slika iz detinjstva koje će mu se urezati u pamćenju jedna od upečatljivijih su svakako novosadski hladni dani januara 1942. u kojima je ubijeno mnostvo novosadskih Srba i jevreja. 

Tih dana mađarski vojnici odvode i njegovog oca: 

 „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovo.“

 Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ 

 Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku u kojoj će živeti do Danilove trinaeste godine. Tamo će raditi kao sluga kod bogatih seljaka i očigledna “uznemirujuća različitost” postaće njegov glavni književni podsticaj zbog kojeg će sa devet godina napisati svoje prve dve pesme: jednu o gladi i drugu o ljubavi.

1944. godine Eduarda Kiša odvode u Aušvic iz kojeg se nikada neće vratiti.

Danilo sa majkom i sestrom Danicom odlazi na Cetinje 1947. godine gde je živeo njegov ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku upisuje se u likovnu školu. U gimanaziji nastavlja da piše pesme i prevodi francuske, mađarske i ruske pesnike. Uči da svira violinu i svira bez nota madjarske i ciganske pesme.

“Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“

1951. godine Kišu umire majka Milica: “posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“

Nakon završene gimnazije, 1954.godine upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i  u tom gradu otkriva svet boemije i “Prešernove kleti”. Uspeva u tom svetu zahvaljujući čarobnom savetu koju je pronašao u jednoj knjizi u formulaciji Tina Ujevića: da pije noću a radi danju. Tako je Kiš danju bio u Narodnoj biblioteci ili na časovima a noću pokušavao da otkrije tajnu boemije.

Uskoro postaje član časopisa Vidici u čijem uredništvu će ostati do 1960. godine. Upravo će u časopisu Vidici biti objavljena prva priča Filipa Davida koji će činiti jednog od članova neformalne književne grupe kojoj će pripadati, pored Kiša i Borislav Pekic i Mirko Kovač. Mladi pisci okupljali su se u stanovima i čitali jedni drugima svoje priče i raspravljali o književnosti i umetnosti.

1958. diplomira na Filozofskom fakultetu kao prvi na katedri za istoriju svetske književnosti. 

„Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ 

Kišova prva dva romana Mansarda i Psalam 44 objavljuje Kosmos 1968. godine:

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.

U periodu od 1962-1964 boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik i u ovom gradu piše svoj sledeći roman Bašta, pepeo.

Nakon objavljivanja knjige Bašta, pepeo slede Rani jadi i Peščanik, tri knjige, komponente koje Kiš naziva “Porodičnim cirkusom” i koje na izvesni način dopunjuju jedna drugu:  

” jer se u njima oslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“

Za roman Peščanik Kiš je nagrađen NIN-ovom nagradom koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Ono što je evidentno jeste da sa Kisom postaje jasno šta znači biti angažovani pisac, i da sa njim zapravo počinje era srpskog postmodernizma.

U njegovim romanima prisutna je izvesna distanciranost ali se takđe ne izostavlja ništa od patnje, bola koje iskustvo  donosi.

U svom pripovedanju oduvek je bio sklon mešanju fantazije i fakata i imao averziju prema “pustim izmišjotinama”, za šta veruje da je “kriva” njegova majka dok je od oca preuzeo sklonost ka ironisanju i patetici.

U takvoj konstelaciji stvari i činjenici da se u više njegovih knjiga provlači određena vrsta dokumenta, fakata koje Kišu pomažu da ne ode u patetiku, čine se besmislenom optužbe koje su došle sa različitih strana nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča. Na optužbe protiv Kiša da je ova knjiga plagijat on odgovara na sebi svojstven način, pisanjem Časa anatomije u kojem demistifikuje sve optužbe i maestralno odbranjuje sopstvenu poziciju.

“…jer znate knjizevna fantazija, to je moja stara ideja, je opasna po knjizevni zanat jer svi mi hocemo da budemo realisti, medjutim ovavki neki okviri kakvo je bilo ovo jedno konkretno pismo meni ne daju da dam sebi razmaha fantaziji i da jednu krvavu stvarnost , u ovom slucaju hladne novosadske dane, januar 42. , sudbinu tog srednjoevropskog jevrejstva, da ne pretvorim u neku cistu psiholosku izmisljotinu kao sto je taj isti metod primenjen u knjizi Grobnica za Borisa Davidovica sluzio upravo tome da ne odem u patetiku, da ne odem izvan one stvarnosti koja je potrebna a da se ipak ostane u romanesknim, pripovedackim. dakle beletristickim okvirima.”

Pored predavanja u različitim vremenskim periodima na fakultetima u Francuskoj, od 1979. godine živi u Parizu u “izabranom izgnanstvu”. 

“Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”

1983. godine po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. 

„To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“

Američki lekari dijagnostifikuju mu rak pluća.

 „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ 

15.oktobra 1989.godine u Parizu umire Danilo Kiš. Sahranjen je u Beogradu prema pravoslavnom obredu.

"Jer nista nije postojano osim velike iluzije stvaralastva: tu se nijedna energija ne gubi ; svaka napisana rec je kao postanje."

Categories: basta, biografija, citati, danilo kis, knjizevnost, mansarda, pepeo, pescanik, pisanje, psalam 44, rani jadi, srpska knjizevnost, srpska poezija

Igranje skolica sa Velikim Hronopijom-30 godina od smrti Hulia Kortasara

Literatura je vrsta igre, ali je igra u koju neko može da unese kompletan svoj život. Neko može da uradi sve zbog te igre.

Počelo je u detinjstvu kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Većinu dece kada su mali ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i uzimaju stvari za onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane. Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška njegove majke koja mu nije govorila da treba da bude ozbiljan već volela njegovu maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu knjige koje bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više pa je uprkos majčinom savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu pročitao ga u dahu i bio bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je ono fantastično bilo potpuno prirodno,ono što iscrtava jasne linije onoga što je determinisano.
Rodjen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama. Otac mu je bio diplomata pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bile standardan deo zivota porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon dolaska u Agentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.
Veliki Hronopij "gutao" je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih razočarenja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci ona ih je pročitala porodici koja je došla do zaključka da nije moguće da dete piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao iz neke zbirke poezije. Te večeri, majka je, pomalo postiđeno upitala Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi što je izazvalo očajanje kod mladog Kortasara koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao. Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu bile potvrda da je na pravom putu nije žurio da objavljuje. Nakon studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i nastavio da piše, još uvek ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča "Zaposednuta kuća" objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" u kojem je bio urednik. "Zaposednuta kuća" nastala je iz Kortasarovog košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:

 "Nalazio sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču."

Prva njegova zbirka priča "Zverinjak" objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča "Kraljevi" i "Sonete", "greh mladosti" kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.
Korstasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu nedeljama kao neka generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: "Kao što ne pitate džez muzičara “Šta ćeš svirati?” nasmejao bi vam se. On ima određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro nekada ne. Isto je i sa pričama."
Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951.godine odlazi u Pariz, i za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: "Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan kada pišem jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš ukus ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja."
U Parizu je radio kao prevodioc za UNESCO i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar. Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje. Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodioc.

Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga 20. veka: "Školice". Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana "Školica" koju je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u drugi. "Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo, i ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom. Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju ženu da pređe na drugu stranu prozora jer se on ne usuđuje, kako bi uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40 strana i kada sam završio rekao sam sebi: "U redu, ali sta si ovim postigao jer ovo nije priča? Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene." Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se odvija u Parizu, i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bih konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz "Školica" poistovećivali sa Kortasarom, dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo bi potpuno pogrešno. Knjiga je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom što je Kortasara iznenadilo jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova knjiga možda više doprla do starije publike.
Uprkos odluci da je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno je posećivao Argentinu sve do 1970. godine kada biva prognan od strane argentinske hunte koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.
U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama-Argentini, Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi da je čak u neke svoje fantastične priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.
Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička:"Osim predvečerja."
Umro je od leukemije, 12.februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i Oliveiru i ceo svet fanastičnog za one spremne da urone u njega.

Categories: argentinska knjizevnost, biografija, citati, hulio kortasar, knjizevnost, maga, oliveira, pisanje, price, romani, skolice

Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

28.mart 1941.

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi. 

 V.

Kao svakog jutra u vreme ručka, Lenard se penje u dnevnu sobu da čuje novosti. Čudi se što se Virdžinija još nije vratila. Skoro je 13 časova. Prepoznaje rukopis svoje žene na koverti i odmah sve shvata. Od prvih reči. Juri ka bašti zaslepljen bolom. Zna da je već prekasno. Virdžinija se bacila u ledene vode Uza, prethodno se pobrinuvši da teškim kamenjem napuni džepove kaputa. Reka navire. Lenard nalazi samo njen štap ostavljen na obali.

Odlomak iz knjige: "Virdžinija Vulf" Aleksandre Lemason 

http://www.clio.rs/knjige.php?id=265

Categories: aleksandra lemason, biografija, citati, clio, engleska knjizevnost, knjizevnost, odlomci, pisma, virdzinija vulf

Propast laganja i drugi eseji-Oskar Vajld

"Na kraju krajeva šta je to sitna laž? Naprosto ona koja samu sebe razotkriva. Za onoga koje toliko nemaštovit da proizvodi dokaz kako bi potkrepio laž, bolje bi bilo da od početka govori istinu."

"Doista, ono što je interesantno kod ljudi iz dobrostojećeg društva jeste maska koju svako od njih nosi, a ne stvarnost koja se krije iza maske. Porazno je to priznati, ali svi smo sazdani od iste tvari.

Razlikujemo se jedni od drugih isključivo po nebitnim osobinama: po odelu, manirima, boji glasa, religioznim opredeljenjima, po spoljašnosti, uobičajenim dosetkama i sličnom. Što više analiziramo ljude, to nam se razlozi za analizu čine sve manjim. Pre ili kasnije čovek dolazi do one užasne univerzalnosti kojoj je ime ljudska priroda."

"Sama umestnost zaista je oblik preterivanja, a odabir, koji je srž umetnosti, samo je pojačani vid prenaglašavanja."

"Gledati nije isto što i videti. Nijedna stvar nije viđena dok nije viđena njena lepota. Tada i samo tada ona zadobija egzistenciju. Ljudi danas vide maglu ne zato što ima magli, nego zato što su im pesnici i slikari ukazali na tajanstvenu čaroliju takvih efekata."

"Kada nam ljudi pričaju o drugima to je mahom dosadno. Kada govore o sebi skoro uvek su zanimljivi, i ako bismo mogli da im zatvorimo usta kad nam dojade, onako lako kao što zatvaramo knjigu od koje smo se umorili, bili bi apsolutno savršeni."

"U današne vreme svaki čovek ima svoje sledbenike, ali uvek je Juda onaj koji piše biografiju.

Bojim se da je tako. Nekad smo svoje heroje kanonizovali. Savremeni metod je da ih vulgarizujemo. Jeftina izdanja velikih knjiga mogu da budu sjajna, ali jeftina izdanja o velikim ljudima su apsolutno odvratna."

"Čini mi se da muzika za mene uvek tako deluje. Ona gradi u nama neku prošlost za koju nismo znali, i ispunjava nas osećanjem tuge zbog koje nismo prolivali suze."

Categories: citati, engleska knjizevnost, eseji, knjizevna kritika, knjizevnost, oskar vajld, propast laganja

Crtacko umece Franca Kafke

Franc Kafka jedan je od najznacajnijih pisaca 20. veka cija su gotovo sva dela objavljena posthumno zahvaljujuci njegovom prijatelju Maksu Brodu a suprotno Kafkinoj želji da ona budu spaljene.
Manje poznati su Kafkini crteži pronadjeni u pismima koje je Kafka pisao svojoj verenici Felici Bauer i u njegovim dnevnicima. Svoje crteze je, barem prema svedocenjima Gustava Janusa dozivljavao kao intimnu stranu sebe:

"Nakon sto sam mu prisao, spustio je olovku na papir na kojem su se nalazile skice uzurbano nacrtanih cudnih figura.

Crtao si?

Kafka se nasmejao i rekao: Ne. Tosu samo skrabotine.

Mogu li da pogledam? Kao sto i sam znas, veoma me interesuje crtanje.

Ali ovo nisu crtezi namenjeni za pokazivanje bilo kome. Potpuno su licni, i stoga necitki hijeroglifi.

Uzeo je parce papira i bacio u kantu koja se nalazila iza njegovog pisaceg stola.

Moje figure nemaju standardne proporcije. Nemaju sopstveni horizont. Perspektiva oblika koji pokusavam da zabelezim nalazi se izvan papira, na drugom kraju nezaostrene olovke-u meni!"

Izdvajam nekoliko crteza koji su meni privukli paznju dok sabrane crteže Franca Kafke možete pronaći u knjizi Setnja po krovu koju je priredio Jovica Aćin u izdanju Geopoetike:

Tri trkaca iz "Nestanka" 1912/1913

Mislilac iz pisma upucenog Felici Bauer (10/13.1.1913)

Zena zmija iz "Dnevnika" 1917.godina

Setnja krovom bez pantalona

Macevanje-iz "Osam sinova" 1917.

Zlovoljan covek u crnom odelu-iz "Dnevnika" (14.10.1921)

Konj i jahac-iz "Aforizama" 1917.

Mama Kafka cita (gore)-iz "Dnevnika" (2.10.1911)

Dvojica koji cekaju-iz "Procesa" 1914/1915

Tri trkaca-iz "Nestanka", 1912/1913.

Izvori:
http://cultura.elpais.com/cultura/2011/07/04/album/1309730401_910215.html#1309730401_910215_0000000000
http://link.springer.com/article/10.1007%2FBF02093071#page-1

Categories: ceska knjizevnost, crtezi, franc kafka, franz kafka, knjizevnost, prikazi, umetnost