"Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao a s druge strane da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivrečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovo pisca- i vi ćete reći da govorim kao starac- da ode sa ovog sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje."
Osporavan za života od strane književne i političke elite, Danila Kiša danas svojataju upravo oni zbog kojih i protiv kojih se borio svojim idejama i knjigama.
Danilo Kiš rodjen je u Subotici 22. februara 1925. godine od oca mađarskog jevreja Eduarda Kiša i majke crnogorke Milice (rodjene Dragićević). U svojoj četvrtoj godini, u vreme donošenja antijevrejskih zakona biva kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu što mu je spasilo život.
Od mnogobrojnih slika iz detinjstva koje će mu se urezati u pamćenju jedna od upečatljivijih su svakako novosadski hladni dani januara 1942. u kojima je ubijeno mnostvo novosadskih Srba i jevreja.
Tih dana mađarski vojnici odvode i njegovog oca:
„Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovo.“
Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“
Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku u kojoj će živeti do Danilove trinaeste godine. Tamo će raditi kao sluga kod bogatih seljaka i očigledna “uznemirujuća različitost” postaće njegov glavni književni podsticaj zbog kojeg će sa devet godina napisati svoje prve dve pesme: jednu o gladi i drugu o ljubavi.
1944. godine Eduarda Kiša odvode u Aušvic iz kojeg se nikada neće vratiti.
Danilo sa majkom i sestrom Danicom odlazi na Cetinje 1947. godine gde je živeo njegov ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku upisuje se u likovnu školu. U gimanaziji nastavlja da piše pesme i prevodi francuske, mađarske i ruske pesnike. Uči da svira violinu i svira bez nota madjarske i ciganske pesme.
“Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“
1951. godine Kišu umire majka Milica: “posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“
Nakon završene gimnazije, 1954.godine upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i u tom gradu otkriva svet boemije i “Prešernove kleti”. Uspeva u tom svetu zahvaljujući čarobnom savetu koju je pronašao u jednoj knjizi u formulaciji Tina Ujevića: da pije noću a radi danju. Tako je Kiš danju bio u Narodnoj biblioteci ili na časovima a noću pokušavao da otkrije tajnu boemije.
Uskoro postaje član časopisa Vidici u čijem uredništvu će ostati do 1960. godine. Upravo će u časopisu Vidici biti objavljena prva priča Filipa Davida koji će činiti jednog od članova neformalne književne grupe kojoj će pripadati, pored Kiša i Borislav Pekic i Mirko Kovač. Mladi pisci okupljali su se u stanovima i čitali jedni drugima svoje priče i raspravljali o književnosti i umetnosti.
1958. diplomira na Filozofskom fakultetu kao prvi na katedri za istoriju svetske književnosti.
„Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“
Kišova prva dva romana Mansarda i Psalam 44 objavljuje Kosmos 1968. godine:
„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.
U periodu od 1962-1964 boravi u
Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik i u ovom gradu piše svoj sledeći
roman Bašta, pepeo.
Nakon objavljivanja knjige Bašta, pepeo slede Rani jadi i Peščanik, tri knjige, komponente koje Kiš naziva “Porodičnim cirkusom” i koje na izvesni način dopunjuju jedna drugu:
” jer se u njima oslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“
Za roman
Peščanik Kiš je nagrađen NIN-ovom nagradom koju je nekoliko godina kasnije vratio.
Ono što je evidentno jeste da sa Kisom postaje jasno šta znači biti angažovani pisac, i da sa njim zapravo počinje era srpskog postmodernizma.
U njegovim romanima prisutna je izvesna distanciranost ali se takđe ne izostavlja ništa od patnje, bola koje iskustvo donosi.
U svom pripovedanju oduvek je bio sklon mešanju fantazije i fakata i imao averziju prema “pustim izmišjotinama”, za šta veruje da je “kriva” njegova majka dok je od oca preuzeo sklonost ka ironisanju i patetici.
U takvoj konstelaciji stvari i činjenici da se u više njegovih knjiga provlači određena vrsta dokumenta, fakata koje Kišu pomažu da ne ode u patetiku, čine se besmislenom optužbe koje su došle sa različitih strana nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča. Na optužbe protiv Kiša da je ova knjiga plagijat on odgovara na sebi svojstven način, pisanjem Časa anatomije u kojem demistifikuje sve optužbe i maestralno odbranjuje sopstvenu poziciju.
“…jer znate knjizevna fantazija, to je moja stara ideja, je opasna po knjizevni zanat jer svi mi hocemo da budemo realisti, medjutim ovavki neki okviri kakvo je bilo ovo jedno konkretno pismo meni ne daju da dam sebi razmaha fantaziji i da jednu krvavu stvarnost , u ovom slucaju hladne novosadske dane, januar 42. , sudbinu tog srednjoevropskog jevrejstva, da ne pretvorim u neku cistu psiholosku izmisljotinu kao sto je taj isti metod primenjen u knjizi Grobnica za Borisa Davidovica sluzio upravo tome da ne odem u patetiku, da ne odem izvan one stvarnosti koja je potrebna a da se ipak ostane u romanesknim, pripovedackim. dakle beletristickim okvirima.”
Pored predavanja u različitim vremenskim periodima na fakultetima u Francuskoj, od 1979. godine živi u Parizu u “izabranom izgnanstvu”.
“Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”
1983. godine po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih.
„To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“
Američki lekari dijagnostifikuju mu rak pluća.
„U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“
15.oktobra 1989.godine u Parizu umire Danilo Kiš. Sahranjen je u Beogradu prema pravoslavnom obredu.
"Jer nista nije postojano osim velike iluzije stvaralastva: tu se nijedna energija ne gubi ; svaka napisana rec je kao postanje."
