Gabova fantastična realnost- intervju sa Gabrijel Garsija Markesom

Gabrijel Garsija Markes rođen je 6.marta 1928. godine, u malom kolumbijskom gradu Arakataka. Okruženo plantažama banana, njegovo selo zvalo se Makondo i kasnije će poslužiti kao mesto u kojem se odigrava glavna radnja u knjizi Sto godina samoće. Markes je najveći deo svog detinjstva proveo sa svojom babom i dedom, kojih se priseća sa velikom nežnošću kao sjajnih pripovedača čije priče su mu poslužile kao inspiracija za mnoge svoje novele i kratke priče. Iako veruje da su njegovi prvi literarni uticaji bili poetični i mitski, njegovi prvi objavljeni radovi bili su novinarski, objavljeni u kolumbijskom časopisu El Espectador, u kojem je radio kao reporter i filmski kritičar dok je nekoliko godina tokom 50ih radio kao dopisnik iz Rima i Pariza. 

Markesove prve kratke priče napisane su noću nakon što su ostali novinari napuštali kancelariju, ali je bilo potrebno nekoliko godina i insistiranja najbližih prijatelja pre nego što će iste biti objavljene.

Danas je njegova proza prevedena na više od dvadeset jezika uključujući Leaf storm (1955), Pukovniku nema ko da piše (1961) i Zao čas (1962). Internacionalno priznanje će stići tek nakon objavljivanja Sto godina samoće, knjige koju je pokušavao sa mukom da napiše tokom mnogo godina. U istom trenu ocenjena kao vrhunska književnost, roman je osvojio nagradu francuske akademije za najbolju inostranu knjigu 1969. godine. Patrijarhova jesen-knjiga koja predstavlja nastavak Markesove fikcijske potrage za samoćom i njenom povezanošću sa moći , napisana 1975. – prihvaćena je sa podjednakom hvalom.

1982. godine Markes dobija Nobelovu nagradu.

Kasnije objavljuje Ljubav u doba kolere (1985) i General u svom lavirintu (1989), fikciju o poslednjim danima venecuelanskog revolucionara Simona Bolivara.

Garsija Markes je nedavno režirao seriju dobro prihvaćenih filmova za špansku televiziju i 1995. godine osnovao Fondaciju za novo ibero-američko novinarstvo.

Kako ste počeli da pišete?

Crtanjem. Crtao sam stripove. Pre nego što sam mogao da čitam i pišem imao sam običaj da crtam stripove u školi i kod kuće. Smešno je što sada shvatam da sam, dok sam išao u srednju školu, imao reputaciju pisca iako zapravo nisam ništa napisao. Ako je trebao napisati pamflet ili sastaviti peticiju ja sam to radio zato što sam navodno bio pisac. Kada sam upisao fakultet ispostavilo se da generalno uzevši  imam dobru literarnu pozadinu, značajniju od onih koju su u tom trenutku imali moji prijatelji. Na univerzitetu u Bogoti stekao sam nove prijatelje i kolege koji su mi otkrili moderne pisce. Jedne večeri prijatelj mi je pozajmio zbirku kratkih priča Franca Kafke. Vratio sam se u stan u kojem sam odseo i počeo da čitam Metamorfozu. Prva rečenica me je gotova zbacila sa kreveta. Bio sam toliko iznenađen. Prva rečenica “Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio iz nemirnih snova, ustanovio je da se u svom krevetu pretvorio u ogromnu bubu.” Kada sam je pročitao pomislio sam kako nisam znao da je ikome dozvoljeno da piše takve stvari. Da sam znao da je dozvoljeno odavno bih počeo da pišem. Tako sam gotovo odmah krenuo da pišem kratke priče. To su bile potpuno intelektualne priče zato što sam ih pisao prema svom literarnom iskustvu i u tom trenutku još uvek nisam pronašao vezu između literature i života. Priče su objavljene u kulturnom dodatku časopisa El Espectador u Bogoti i postigle su određeni uspeh u to vreme-verovatno zbog toga što niko u Kolumbiji nije pisao intelektualne kratke piče. Ono o čemu se u to vreme pisalo se uglavnom odnosilo na život na selu i društveni život. Kada sam napisao prve kratke priče rečeno mi je da su odražavale džojskovski uticaj.

Da li ste tada čitali Džojsa?

Ne, zato sam uzeo da pročitam Uliksa. Pročitao sam knjigu u jedinom španskom izdanju koje je bilo dostupno. Tek nakon što sam pročitao engleski kao i veoma dobar francuski prevod shvatio sam koliko je španski prevod bio loš. Ipak sam tada naučio nešto što će mi biti od koristi za dalje pisanje-tehniku unutrašnjeg monologa.  Kasnije sam ovu tehniku pronašao kod Virdžinije Vulf i volim više kako ona koristi ovu tehniku od Džojsa iako sam kasnije otkrio da je osoba koja je izmislila unutrašnji monolog zapravo anonimni pisac Lazarillo de Tormes.

Da li možete da navedete neke pisce koji su ranije uticali na vas?

Ljudi koji su mi zaista pomogli da se oslobodim intelektualnog odnosa prema kratkoj priči bili su pisci američke izgubljene generacije. Shvatio sam da njihova književnost ima odnos prema životu koji moje kratke priče nisu imale. Zatim je usledio događaj koji je bio veoma značajan za promenu ovog odnosa.

Bio sam u Bogatazu, 9.aprila 1948. godine kada je politički lider Gaitan upucan i kada su ljudi u Bogoti besno izašli na ulice. Ja sam se nalazio u svom pansionu spreman da ručam kada sam čuo vesti. Otrčao sam do tog mesta ali je Gaitan već bio odvezen taksijem u bolnicu. Na povratku u pansion ljudi su već izašli na ulice, demonstrirali, pljačkali radnje i palili zgrade. Pridružio sam im se. Tog popodneva i večeri postao sam svestan kakva je zemlja u kojoj živim i koliko moje kratke priče imaju malo veze za tim. Kada sam kasnije bio primoran da se vratim u Barankilju na Karibima gde sam proveo svoje detinjstvo, shvatio sam da je to bio način života koji sam živeo, poznavao i o kojem sam želeo da pišem.

Između 1950-1951. godine usledio je drugi događaj koji je uticao na moje literarne tendencije. Majka me je zamolila da je pratim na putu za Arakataku, mestu u kojem sam rođen, i da prodam kuću u kojoj sam proveo prvih nekoliko godina života. Kada sam stigao tamo u početku sam bio šokiran zato što sam tada imao dvadeset i dve godine a u toj kući nisam bio od svoje osme. Ništa se u suštini nije promenilo, ali sam ja osećao da ne gledam u selo već da ga doživljam kao da čitam o njemu. Izgledalo je kao da je sve što sam video već bilo napisano, i sve što je bilo potrebno da uradim jeste da sednem i zapišem ono što se već nalazilo tamo i šta sam upravo čitao. Sve se razvilo u literaturu: kuće, ljudi i uspomene. Nisam siguran da li sam tada već pročitao Foknera ili ne, ali sada znam da je jedino Foknerova tehnika mogla da mi omogući da napišem ono što vidim. Atmosfera, dekadenca, vrelina u selu su u grubim crtama bile iste kao što sam osećao kod Foknera. To je bila regija plantaža banana u kojoj je bilo nastanjeno dosta amerikanaca iz kompanija voća koji su doprinosili istoj atmosferi koju sam pronalazio kod pisaca sa "Juga". Kritičari su govorili o Foknerovskom uticaju ali ja to smatram koincidencijom. Ja sam samo pronašao materijal koji je morao biti obrađen jedino na način na koji je i Fokner obrađivao isti materijal.

Sa tog putovanja sam se vratio da bih napisao Oluju uvelog lišća, moju prvu novelu. Ono što mi se zapravo dogodilo na tom putu u Arakataku jeste da sam shvatio da je sve što mi se dogodilo u detinjstvu imalo literarnu vrednost koju sam tek sada počinjao da cenim. Od trenutka kada sam napisao Oluju uvelog lišća shvatio sam da želim da budem pisac, da me niko ne može zaustaviti i da je jedina stvar koja mi je preostala da uradim jeste da pokušam da budem najbolji pisac na svetu. To je bilo 1953. godine ali sam tek 1967. dobio prvi honorar nakon što sam napisao pet od svojih osam knjiga.

Da li mislite da je čest slučaj da mladi pisci odbacuju značaj sopstvenog detinjstva i iskustva i da započinju intelektualizacijom kao što je sa vama bio slučaj?

Ne, proces se zapravo obrnuto odigrava, ali ako bih trebao da dam savet mladom piscu rekao bih mu da piše o nečemu što mu se dogodilo jer je uvek lako primetiti da li pisac piše o nečemu što je proživeo ili o nečemu što je pročitao ili o čemu mu je neko drugi pričao. Pablo Neruda ima stih u pesmi koji kaže:” Bože spasi me od izmišljanja dok pevam.” Uvek me zabavlja kako najveće hvale za moj rad dolaze za imaginaciju dok je istina zapravo da ne postoji jedna rečenica u mom radu koja nije zasnovana na stvarnosti. Problem je u tome što karipska realnost podeća na najdivlju fantaziju.

Za koga pišete u tom trenutku? Ko je vaša publika?

Oluju uvelog lišća sam napisao za svoje prijatelje koji su mi pomagali i pozajmljivali mi svoje knjige i bili entuzijastični povodom mog rada. Generalno mislim da obično pišete za nekoga. Kada pišem uvek sam svestan da će se jedan deo dopasti određenom prijatelju, ili da će se nekom drugom dopasti taj i taj paragraf ili poglavlje; uvek mislim na određene ljude. Na kraju, sve knjige su napisane za vaše prijatelje. Problem sa kojim sam se susreo nakon pisanja Sto godina samoće jeste da sada ne znam za koga od miliona čitalaca sada pišem, to me uznemirava. Kao da milion očiju gleda u mene i ja ne znam šta misle.

Koliki je uticaj novinarstva na vaše pisanje?

Mislim da je uticaj obostran. Fikcija je pomogla mom novinarstvu tako što mu je dala literarnu vrednost. Novinarstvo je pomoglo fikciji tako što sam zadržao blizak odnos sa realnošću.

Kako biste opisali potragu za stilom kroz koju ste prošli od pisanja Oluje uvelog lišća i pre nego što ste mogli da napišete Sto godina samoće?

Nakon što sam napisao Oluja uvelog lišća, odlučio sam da je pisanje o selu i mom detinjstvu zapravo bio beg od suočavanja i pisanja o političkoj realnosti zemlje. Imao sam lažan utisak da se krijem iza ove vrste nostalgije umesto da se suočavam sa političkim stvarima koje su bile aktuelne. Ovo je bilo vreme kada je veza između politike i književnosti bila veoma diskutabilna. Ja sam stalno pokušavao da zatvorim taj međuprostor između njih. Moj dotašnji foknerovski uticaj zamenjuje Hemingvej. Napisao sam Putniku nema ko da piše, Zao čas i Sahrana velike mame koje su manje više napisane u isto vreme i imaju dosta toga zajedničkog. Radnja ovih priča odigrava se u drugačijem selu od onog iz Oluje uvelog lišća i Sto godina samoće. Ovo je selo u kojem nema magije. To je žurnalistička književnost. Ali kada sam završio Zao čas shvatio sam da su svi moji stavovi bili pogrešni. Došao sam do saznanja da je moje pisanje o detinjstvu bilo u većoj meri političko i imalo mnogo više veze sa realnošću moje zemlje nego što sam mislio. Nako Zlog časa nisam ništa napisao pet godina. Imao sam ideju šta sam oduvek hteo da radim ali nešto je nedostajalo i ja nisam bio siguran šta je to dok jednog dana nisam pronašao pravi ton-ton koji sam na kraju iskoristio za pisanje Sto godina samoće. On je bio baziran na načinu na koji je moja baka imala običaj da priča svoje priče. Govorila je stvari koje su zvučale natprirodno i fantastično, ali ih je izgovara potpuno prirodno. Kada sam konačno pronašao ton koji moram da upotrebim, seo sam i osamnaest meseci radio svakog dana. 

Kako je pričala o“fantastičnom“ tako prirodno?

Ono što je bilo važnije jeste izraz lica koji je imala u tom trenutku. Nije menjala izraz dok je pričala i svi su bili iznenađeni. U prethodnom pokušaju da napišem Sto godina samoće pokušao sam da ispričam  priču ne verujući u nju. Ono što sam otkrio jeste da moram ja da verujem u nju i da je zapišem sa istim izrazom koji je moja baka imala dok je pričala o njima: ledeno hladan.

Izgleda kao da je za taj ton zaslužna novinarska tehnika i kvalitet. Opisujete fantastične događaje do sitnih detalja što im pruža osećaj realnosti. Da li je ovo nešto što ste pokupili iz novinarstva?

To je novinarski trik koji možete podjednako primeniti na književnost. Na primer, ukoliko kažete da se trenutno na nebu nalaze slonovi ljudi vam neće verovati. Ali ukoliko im kažete da se na nebu nalazi četiri hiljade i dvadeset pet slonova verovatno će vam poverovati. Knjiga Sto godina samoće je puna takvih stvari. To je upravo tehnika koju je moja baka koristila. Sećam se posebno priče o liku koji je bio okružen žutim leptirima. Kada sam bio mali postojao je jedan električar koji je posećivao našu kuću. Bio sam veoma radoznao zato što je nosio kaiš koji je koristio kako bi zaštitio sebe od električnih kablova. Baka je imala običaj da, svaki put kada se ovaj čovek pojavljivao u kući, kaže da će ostaviti celu kuću punu leptirova. Međutim dok sam pisao o ovome shvatio sam da ukoliko ne kažem da su leptiri bili žuti niko mi neće poverovati. Kada sam pisao deo u kojem Remedios odlazi na nebo trebalo mi je mnogo vremena da bih napisao to uverljivo. Jednog dana sam otišao u baštu i ugledao ženu koja je dolazila da pere veš kako stavlja čaršave da se suše i svađa se sa vetrom koji pokušava da ih oduva. Shvatio sam da ako iskoristim čaršave za Remedios ona će se uzdići. Tako sam to uradio kako bi bilo uverljivo. Problem svakog pisca je kredibilitet. Svako može da piše bilo šta dokle god mu se veruje.

Šta je poreklo kuge nesanice u Sto godina samoće?

Počinjajući sa Edipom oduvek me je zanimala kuga. Dosta sam istraživao o srednjovekovnim slučajevima kuge. Jedna od mojih omiljenih knjiga je Dnevnik jedne godine kuge Danijela Defoa između ostalog zbog toga što je Defo novinar koji zvuči kao da je sve što kaže fantazija. Dugi niz godina sam verovao da je Defo pisao o londonskoj kugi zato što ju je proživeo dok nisam otkrio da je to zapravo roman i da je Defo imao manje od sedam godina u vreme londonske kuge. Kuga je oduvek bila jedna od tema kojoj sam se vraćao u različitim formama. U Zlom času pamfleti su kuge. Dugi niz godina sam verovao da političko nasilje u Kolumbiji ima istu metafiziku kao kuga. Pre Sto godina samoće iskoristio sam kugu da bih pobio sve ptice u priči Dan nakon subote. U Sto godina samoće iskoristio sam kugu nesanice kao vrstu literarnog trika zato što je ona suprotno od kuge spavanja. Naposletku, književnost nije ništa drugo do stolarski zanat.

Da li možete da objasnite tu analogiju?

Obe zahtevaju težak rad. Pisati nešto je gotovo podjednako teško kao napraviti sto. U oba slučaja manevrišeš sa stvarnošću; materijalom teškim kao drvo. Obe odlikuje postojanje različitih trikova i tehnika. U osnovi veoma malo magije i mnogo teškog rada je uključeno. I kao što je Prust čini mi se rekao potrebno je deset posto inspiracije i devedeset procenata perspiracije. Nikada nisam ništa napravio od drveta ali je to zanat kojem se najviše divim, naročito stoga što ne možeš naći nikoga ko to može da radi umesto tebe.

A kada je reč o zemlji koja daje svoje more zbog inostranog duga kao u Patrijarhovoj jeseni?

Da, ali to se zaista dogodilo. To se dogodilo i ponoviće se još mnogo puta. Patrijarhova jesen je istorijska knjiga u potpunosti. Izvući verovatnoću iz pravih činjenica  je posao i novinara i pisca, kao što je i posao proroka. Teškoća je što mnogo ljudi misli da sam ja pisac fantastike dok sam ja zapravo veoma realistična osoba i pišem o onome za šta verujem da je socijalni realizam.

Da li je to utopijski?

Nisam siguran da li utopija znači stvaran ili idealan. Ja ipak mislim da znači stvaran.

Da li su likovi iz Patrijarhove jeseni, diktatori na primer osmišljavani prema stvarnim osobama? Čini se da postoje određene sličnosti sa Frankom, Peronom i Truhiljom?

U svakom romanu lik predstavlja kolaž različitih karaktera koje poznajete ili o kojima ste čuli ili čitali. Ja sam čitao sve što sam mogao da pronađem o latinoameričkim dikatorima u poslednjem veku i  na početku ovog. Takođe sam pričao sa mnogim ljudima koji su živeli pod dikaturom. Time sam se bavio poslednih deset godina i kada sam dobio jasnu ideju kako će lik izgledati, učinio sam napor da zaboravim sve o čemu sam čitao i što sam čuo kako bih mogao da izmišljam bez korišćenja ijedne situacije koja se desila u stvarnom životu. U jednom trenutku sam shvatio da nisam ni u jednom periodu života živeo pod diktaturom i pomislio sam da knjigu napišem u Španiji kako bih mogao da osetim atmosferu življenja pod diktaturom. Međutim otkrio sam da je atmosfera pod Frankovom dikaturom u mnogo čemu drugačija od karipske. Zbog toga je pisanje knjige bilo zaustavljeno na godinu dana. Nešto je nedostajalo a ja nisam bio siguran šta.  Zatim sam preko noći odlučio da je najbolje da se vratim na Karibe. Tako smo se svi vratili u Barankilju u Kolumbiji. Dao sam izjavu novinarima i svi su mislili da se šalim jer sam izjavio da se vraćam jer sam zaboravio kako miriše guava. Da budem iskren, to je ono što mi je bilo potrebno da bih završio knjigu. Otišao sam na putovanje karipskim ostrvima. Dok sam išao iz jednog na drugo ostrvo pronašao sam elemente koji su hvalili da bih napisao knjigu.

Često vam je tema knjiga samoća moći.

Što više moći imate teže je da znate ko vas laže a ko ne. Kada dostignete apsolutnu moć nema više kontakta sa stvarnošću, i to je najgora vrsta samoće koja postoji. Veoma moćna osoba, diktator,okružen je interesima i ljudima čiji je konačan cilj da ga izoluju od stvarnosti. 

Šta je sa piščevom samoćom? Da li je ona drugačija?

Ona ima mnogo veze sa samoćom koju donosi moć. Piščev pokušaj da portreiše stvarnost vodi ga često ka iskrivljenom gledanju na nju. U želji da prenese stvarnost može zapravo izgubiti kontakt sa njom, u zamku od slonovače kao što kažu. Novinarstvo je veoma dobra zaštita od toga. Upravo zbog toga sam uvek pokušavao da ostanem u novinarstvu jer me je ono održavalo u odnosu sa stvarnošću, naročito političko novinarstvo i politika. Samoća koja mi je pretila posle Sto godina samoće nije bila samoća pisca već samoća slave, koja još više liči na samoću moći. Moji prijatelji su me odbranili od iste, prijatelji koji su uvek bili tu. 

Kako?

Tako što sam uspeo da zadržim iste prijatelje celog života. Ja ne prekidam i ne raskidam sa starim prijateljima i oni me spuštaju na zemlju, uvek stoje čvrsto na zemlji i nisu poznati.

Kako stvari počinju? Jedna od slika koje se ponavljaju u Patrijarhovoj jeseni su krave u palati. Da li je ovo jedna od originalnih slika?

U nekoliko prilika sam rekao da je u genezi svih mojih knjiga uvek slika. Prva slika koju sam imao za Patrijarhovu jesen bila je slika starog čoveka u veoma luksuznoj palati u koje krave dolaze i jedu zavese. Ali slika se nije konkretizovala dok nisam video fotografiju. U Rimu sam ušao u jednu knjižaru i krenuo da razgledam knjige fotografija koje inače volim da sakupljam. Video sam ovu fotografiju u bilo je savršeno. Video sam kako će to izgledati. S obzirom da nisam veliki intelektualac, mogu da vidim moje antecedents u svakodnevnim stvarima, u životu a ne u velikim delima.

Da li u vašim knjigama ikada dolazi do iznenađujućih obrta?

Dešavalo se u početku. U prvim pričama koje sam napisao imao sam generalnu ideju raspoloženja, ali sam dozvoljavao slučaju da odluči. Najbolji savet koji sam ranije dobio bio je da je dobro raditi na taj način dok si mlad jer tada inspiricajia stalno navire. Ali mi je takođe rečeno da ću ukoliko ne naučim tehniku imati kasnije problema kada inspiracija nestane i bude neophodna tehnika da nadomesti taj gubitak. Da to nisam tada naučio sada ne bih bio u mogućnosti da napravim skicu strukture unapred. Struktura je čisto tehnički problem i ukoliko je ne naučite na početku nećete je naučiti nikada.

To znači da vam je disciplina jako bitna?

Mislim da ne možete napisati knjigu koja će biti iole vredna bez izvanredne discipline.

A kada su u pitanju veštački stimulansi?

Postoji jedna stvar koju je Hemingvej rekao koja me je impresionirala a to je da je pisanje za njega kao boks. On je brinuo o svom zdravlju i blagostanju. Fokner je imao reputaciju pijanca ali u svakom intervjuu koji je dao rekao je da je nemoguće napisati jedan jedini red u alkoholisanom stanju. Hemingvej je rekao isto. Ali čitaoci su me pitali da li sam bio drogiran dok sam pisao neke knjige. To samo ilustruje koliko oni ne znaju ništa o knjiženosti i veštačkim stimulansima. Da biste bili dobar pisac neophodno je da u svakom trenutku pisanja budete prisebni i dobrog zdravlja. Ja sam izrazito protiv romantičnog koncepta pisanja koji tvrdi da je čin pisanja žrtvovanje i da što su gori ekonomski uslovi ili emocionalno stanje to je bolje pisanje. Ja mislim da je neophodno biti u veoma dobrom fizičkom i emocionalnom stanju. Za mene literarno stvaranje zahteva dobro zdravlje i Izgubljena Generacija je ovo razumela. To su bili ljudi koji su voleli život.

Blez Sandrar je rekao da je pisanje privilegija u poređenju sa mnogim drugim poslovima i da pisci preuveličavaju sopstvene patnje. Šta vi mislite?

Mislim da je pisanje veoma teško, ali je podjednako težak svaki posao koji se dobro obavlja. Ono što je privilegija jeste raditi svoj posao na lično zadovoljstvo. Preterano sam zahtevan prema drugima i prema sebi zato što ne tolerišem greške i verujem da je privilegija raditi bilo šta do perfektnosti. Istina je doduše da su pisci često megalomanijaci i da sebe smatraju centrom univerzuma i društvene svesti. Ali ono čemu se najviše divim jeste kada je nešto dobro urađeno. Uvek sam srećan kada putujem da znam da su piloti bolji piloti nego što sam ja pisac.

Da li su snovi važni kao izvor inspiracije?

U početku sam dosta obraćao pažnju na snove ali sam onda shvatio da je sam život veći izvor inspiracije i da snovi čine samo mali deo bujice koja se zove život. Ono što je istina kada je u pitanju moje pisanje jeste da sam veoma zainteresovan za različite koncepte snova i njihove interpretacije. Snove vidim kao deo života u globalu ali je stvarnost bogatija ili su možda moji snovi siromašni.

Da li možete da napravite razliku između inspiracije i intuicije?

Inspiracija je kada pronađeš pravu temu, onu koja ti se zaista dopada, to posao čini mnogo lakšim. Intuicija, koja je fundamentalna za pisanje fikcije je poseban kvalitet koji pomaže u razlikovanju onoga što je stvarno bez potrebe za naučnim znanjem, ili bilo kojom drugom vrstom učenja. Zakoni gravitacije mogu biti shvaćeni mnogo lakše intuicijom nego bilo čime drugim.To je način da se preživi bez mučenja. Za pisca intuicija je esencijalna. U osnovi ona je suprotna od intelektualizma, koji prezirem vise nego išta na svetu- u onom smislu da je realan svet pretvoren u neku vrstu nepromenljive teorije. Intuicija ima tu prednost da ili jeste ili nije. Ne mučiš se da staviš okrugli klin u rupu kvadratnog oblika.

Da li su teoretičari oni koji vam se ne sviđaju?

Upravo. Uglavnom zato što ne mogu da ih razumem. Zato uglavnom moram da objašnjavam stvari anegdotama zato što nemam nikakvu sposobnost za apstraktno. Zato mnogi kritičari kažu da ja nisam kultivisana osoba jer ne citiram dovoljno.

Kako gledate na prevodioce?

Veoma cenim prevodioce osim onih  koji koriste fusnote. Oni uvek pokušavaju da objasne čitaocu nešto što autor verovatno nije mislio, i s obzirom da su tu, čitaoc mora da se nosi sa njima.  Prevođenje je veoma težak posao, nimalo zahvalan i veoma loše plaćen. Dobar prevod je uvek stvaranje iznova na drugom jeziku. Upravo zbog toga ja jako cenim Gregorija Rabasu. Moje knjige su prevedene na dvadeset i dva jezika i Rabasa je jedini prevodilac koji nikada nije tražio od mene da mu nešto pojasnim kako bi mogao to da ubaci u fusnotu. Mislim da je moje delo potpuno iznova stvoreno na engleskom jeziku. Postoje delovi knjige koje je veoma teško ispratiti doslovno. Utisak koji se ostavlja jeste da prevodilac pročita knjigu i onda je ponovo napiše na osnovu sećanja. Zbog toga im se divim. Oni su više intuitivni nego intelektualni. Ne samo što ih izdavači bedno plaćaju već oni ne vide svoj rad kao književnu kreaciju. Postoje određene knjige koje bih voleo da sam prevo na španski jezik ali bi to podrazumevalo podjednako uložen trud koliko i pisanje sopstvenih knjiga i pritom ne bih imao novca da jedem.

Koje knjige biste voleli da ste preveli?

Sve od Marloa. Voleo bih da sam preveo Konrada i Sent-Egziperija. Dok čitam određenu knjigu dešava mi se da poželim da je prevedem. Ako izuzmem velika dela više volim da čitam osrednji prevod knjige nego da pokušavam da je pročitam u originalu. Nikada se ne osećam prijatno čitajući na drugom jeziku jer je jedini jezik koji osećam iznutra španski. Ipak, govorim italijanski i francuski i znam engleski dovoljno dobro da se trujem magazinom Time svake nedelje poslednjih dvadeset godina.

Da li postoje neki manje poznati latinoamerički pisci kojima se posebno divite?

Sumnjam da sada ima nekih. Jedan od najboljih propratnih efekata buma koji je zadesio  latinoameričku književnost  je da su izdavači uvek u pripravnosti da im slučajno ne promakne novi Kortasar. Nažalost mnogi mladi pisci su više usredsređeni na slavu nego na sopstveni rad. Profesor na jednom francuskom univerzitetu u Tuluzu koji piše o latinoameričkoj književnosti često dobija pisma od mladih autora u kojima mu traže da prestane toliko da piše o meni zato što meni to više nije potrebno a njima jeste. Ono što, pak, zaboravljaju jeste da kada sam ja bio u njihovim godinama kritičari nisu pisali o meni nego pre o Migel Anhel Asturiasu. Ono što pokušavam da kažem jeste da mladi pisci troše svoje vreme pišući kritičarima umesto da rade na sopstvenom pisanju. Mnogo je važnije pisati nego da se piše o tebi. Jedna stvar za koju smatram da je bila značajna za moju književnu karijeru jeste da, do svoje četrdesete godine nisam dobio jedan cent od autorskih prava iako sam imao pet objavljenih knjiga.

Da li mislite da je slava koja rano stigne loša?

Loša je u bilo kojim godinama. Kao što sam ranije rekao, voleo bih da su moje knjige prihvaćene i priznate tek nakon moje smrti, barem u kapitalističkim zemljama u kojima postaneš neka vrsta robe.

Pored vaših favorita, šta čitate ovih dana?

Čitam najčudnije stvari. Pre neki dan sam čitao memoare Muhameda Alija. Drakula Brama Stokera je sjajna knjiga i jedna od onih koje ne bih pročitao pre nekoliko godina jer bih smatrao da bi to bilo gubljenje vremena. Međutim, gotovo nikad se ne upuštam u čitanje osim ako nije reč o preporuci od strane nekoga kome verujem. Ne čitam više fikciju već memoare i dokumenta, čak iako su falsifikovani  i iznova čitam svoje omiljene knjige. Prednost ponovog čitanja je u tome što knjigu možete otvoriti na bilo kojoj strani i pročitati pasus koji volite. Izgubio sam onu svetu misao da trebam da čitam samo “literaturu”. Čitao bih bilo šta. Trudim se da budem u toku sa dešavanjima. Čitam gotovo sve bitne časopise iz svih krajeva sveta svake nedelje. Ali nakon što pročitam sve važne novine moja žena uvek dođe i ispriča mi neku vest za koju nisam čuo. Kada je pitam gde je to pročitala kaže mi da je vest pronašla u časopisu u salonu za lepotu.  Zato čitam i modne časopise i sve vrste časopisa za žene i tračeve i naučim neke stvari koje nigde drugde ne mogu. Zato sam stalno zauzet.

*Ovaj intervju je prevela autorka bloga Jelena Popović sa engleskog jezika. Intervju se nalazi u knjizi: Latin american writers at work- izdavač:The Paris review

Categories: gabrijel garsija markes, intervju, INTERVJUI, latinoamericka knjizevnost, makondo, moc, patrijarhova jesen, pisanje, pukovniku nema ko da pise, sto godina samoce, zao cas