U sazvežđu FEST-a

Za mene FEST nisu veliki filmovi koje možete skinuti sa torenta. Velike zvezde filmskog sazvežđa o kojima se priča i pre nego što se pojave.

FEST čine one male zvezde bez kojih sazvežđa ne bi ni bilo, nastale u Latinskoj Americi, Koreji, Japanu, Rusiji i sl. Zvezde koji su retki videli jer ne sijaju najsjajnije ali su od onih koje nikada ne zaboravljaš makar imao priliku da ih samo jednom pogledaš. Od onih o kojima ne prestaješ da govoriš i koje su referenca za sve buduće zvezde koje ćeš možda sresti na nekom Mlečnom putu, negde.

Zbog tih i drugih razloga moju listu filmova koje na ovogišnjem FESTu treba pogledati ne čine uglavnom najveća nebeska tela:

DALEKO OD LJUDI (Loin des hommes) David Oelhofen, Francuska

(fest.rs)

U svom poslednjem filmu David Oelhofen prenosi na platno egzistencijalno pitanje koje Alber Kami postavlja u svojoj kratkoj priči Gost. "Daleko od ljudi" je osvojio nagradu za najbolji film na festivalu u Veneciji 2014.godine. 

Sinopsis

Rat u Alžiru počinje 1954. godine i seoski učitelj Daru, bivši francuski vojnik, nađe se u problemu. Rođen u Alžiru, a španskog porekla, Daru je čovek van vremena i mesta, koga i Alžirci i kolonijalisti, Francuzi, posmatraju kao tuđina. Kada dobije naređenje da jednog disidenta, Muhameda, odvede u regionalnu policijsku stanicu, primoran je da preispita svoja ubeđenja. Sve to dobija na snazi kada vojnici i pobunjenici počnu da ratuju, zbog čega je Daru primoran da sklopi dogovor sa zarobljenikom dok beže kroz opasne i hladne planinske vence Atlasa.

Trejler: Daleko od ljudi

DIVLJE PRIČE (Relatos salvajes) Damijan Šifron, Argentina-Španija

(fest.rs)

U filmu koji je, barem prema osvojenim nagradama publika obožavala prikazan je u formi šest kratkih priča koje povezuje tema osvete. Damijan Šifron osvojio je nagradu publike na festivalima u San Sebastijanu, Oslu i Bijaricu.

Sinopsis

Nejednakost, nepravda i zahtevi sveta u kome živimo uzrokuju stres i depresiju kod mnogih ljudi. Neki od njih pucaju. Ovo je film o tim ljudima. Ranjivi u sudaru s realnošću koja se stalno menja i iznenada biva nepredvidiva, likovi filma Divlje priče prelaze onu tanku liniju koja civilizaciju deli od varvarstva. Izdaja ljubavnika, povratak u tešku prošlost i nasilje upleteni u svakodnevne susrete, teraju junake u ludilo dok oni popuštaju neporecivom zadovoljstvu koje dolazi od gubitka kontrole.

Trejler: Divlje priče

DIVLJI ŽIVOT (Vie sauvage) Sedrik Kan, Francuska

(fest.rs)

Da li utopija može da izdrži test stvarnosti pitanje je koje postavlja Sedrik Kan u svom poslednjem filmu za koji je dobio nagradu žirija na filmskom festivalu u San Sebastijanu.

Sinopsis

Pako i Nora su nekada bili idealan par. Oboje su voleli prirodu, nomadski način života, pa su se dogovorili da podižu svoju decu daleko od turleži potrošačkog društva. Nora se, međutim, za razliku od Paka, umorila od takvog načina života, rešila je da napusti Paka i povede decu sa sobom. Pako ne može da prihvati takvu izdaju, naročito zato što je Nora dobila starateljstvo nad decom. No, kako je imao prava da viđa decu, Pako koristi priliku i beži sa svoja dva sina, Calijem i Okjesom. Njihovo bekstvo je trajalo neverovatnih jedanaest godina.

Trejler: Divlji život

UBITI ČOVEKA (To kill a man) Alehandro Fernandez Almendras

(fest.rs)

Treći film Alehandra Almendrasa donosi tešku priču o tihom i skromonom porodičnom čoveku koga sve više maltretira  Kalule, zlikovac iz ulice. Ubiti čoveka osvojio je nagradu žirija na filmskom festivalu u Sandensu 2014.godine.

Sinopsis

Horhea, tihog i skormnog porodičnog čoveka sve više maltretira Kalule, zlikovac iz ulice. On ne čini ništa sve dok ga jednog dana i ne napadnu. No, umesto Horhea, koji i dalje ostaje pasivan, zlikovcima se suprotstavlja njegov sin koji pri tom biva ozbiljno povređen. Kalulea osuđuju i šalju u zatvor. Dve godine brzo prolaze. Horheov brak se raspada, a Kalule se vraća i nastavlja da maltretira Horhea i njegovu porodicu.
 

Trejler: Ubiti čoveka

BELI BOG (White god) Kornel Mudruco

(fest.rs)

Beli bog mađarskog reditelja Kornela Mudruca osvojio je nagradu za programa izvestan pogled u Kanu 2014. godine i nagradu publike na filmskom festivalu u Antaliji.

Sinopsis

Dajući prednost psima s pedigreom, novi propisi nameću visok porez na mešance. Vlasnici odbacuju svoje pse i azili postaju pretrpani. Trinaestogodišnja Lili se očajnički bori da zaštiti svog ljubimca Hagena, ali njen otac na kraju pušta psa na ulicu. Hagen i njegova lepa gazdarica se očajnički traže dok Lili ne izgubi veru da će ga naći. Boreći se da preživi, Hagen shvata da nije baš svaki čovek najbolji prijatelj psa. Hagen se pridružuje bandi lutalica, ali ga ubrzo hvataju i šalju i kafileriju. Nade je malo, ali psi iskoriste priliku da pobegnu i pobune se protiv čovečanstva. Njihova osveta će biti nemilosrda. Lili je možda jedina koja može da zaustavi neočekivani rat između čoveka i psa.

Trejler: Beli bog

DIŠI (RESPIRE) Melani Loran, Francuska

(fest.rs)

Melani Loran glumila je u preko trideset pet filmova pre nego što je odlučila da se oproba i u režiji. "Diši" je njen drugi film. 

Sinopsis

U središtu filma Respire su dve devojčice koje su, iz različitih razloga, poželjne drugarice u školskim društvenim podelama. Šarli, privlačnu, učtivu sedamnaestogodišnjakinju lepih manira, odmah privlači Sara, nova devojčica u školi. Sa neposlušnom plavom kosom i otvorenog ponašanja, Sara je šarmantna – i opasna. Njih dve brzo postaju drugarice, postaju bliske i počinju da dele tajne. Sve je u redu sa ostatkom sveta – dok, jednog dana, njihov odnos ne počne da se menja.

Trejler: Diši

ČOVEK PTICA (Birdman) Alehandro Gonzales Injaritu, SAD

(fest.rs)

Ozbiljan zaokret u rediteljskoj karijeri Alehandra Injaritua koji se proslavio potresnim dramama, Čovek ptica nagrađen je Oskarom za najbolju režiju, film i originalni scenario.

Sinopsis

Čovek ptica prati čuvenog glumca koji se bori da povrati kontrolu nad svojim životom i karijerom posle tumačenja uloge legendarnog superjunaka. Rigan Tompson počinje da radi na brodvejskoj adaptaciji komada Rejmonda Karvera O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi, za koju je on napisao scenario u želji da svom liku da više prostora u prvom planu. Nada se da će mu komad pomoći da povrati poštovanje koje je izgubio kad se „prodao" za ulogu Čoveka ptice, koju su drugi napadali kao potpuno uzaludnu. Nesrećni slučaj daje Riganu priliku da slabog glumca zameni mnogo boljim, pa on mora da nauči da deli prvi plan i da se bori sa izazovima njegove umetničke vizije. Kao dodatni konflikt tu je i neprekidna bitka s velikim egom i njegov loš odnos sa ćerkom zavisnom od droge, istovremeno i asistentkinjom, Sem, koja ga stalno podseća koliko je nevažan. Film pruža iluziju da je snimljen iz jednog kadra, dajući mogućnost glumcu da kontroliše pokret i tempo filma.

Trejler: Čovek ptica

RITAM LUDILA (Whiplash) Dejmijen Šažel, SAD

(fest.rs)

Drugi film Dejmijena Šazela osvojio je publiku na nekoliko filmskih festivala dok je sjajna gluma Džej Kej Simonsa u ovom filmu nagrađena Zlatnim globusom i Oskarom za najbolju sporednu ulogu.

 Sinopsis

Talentovani mladi džez bubnjar doživljava vatreno krštenje kada ga angažuje opaki instruktor čija konstantna potraga za savršenstvom može dovesti do samouništenja. Otkad zna za sebe Endru Nejman je gledao svog oca kako propada. Odlučan da napravi nešto od sebe bez obzira na sve, Endru upisuje prestižni muzički konzervatorijum na Istočnoj obali gde njegov talenat brzo privlači pažnju Terensa Flečera, cenjenog profesora muzike poznatog po svom oštrom pristupu u podučavanju. Vođa najboljeg džez ansambla u školi, Flečer odmah regrutuje Nejmana u svoj bend, dajući ambicioznom mladom bubnjaru pravu priliku da se pokaže. Na putu je to da postigne ukoliko ga Nejmanove metode prethodno ne dovedu do ludila.

Trejler: Ritam ludila

* Sinopsisi su preuzeti sa fest.rs sajta.

Categories: covek ptica, daleko od ljudi, disi, divlje price, divlji zivot, FEST, festival, film, filmski festivali, nagrade, oskar, ritam ludila, ubiti coveka

Friedrich Nietzsche:"Beyond Good and Evil"

You desire to live “according to Nature”? Oh, you noble Stoics, what fraud of words! Imagine to yourselves a being like Nature, boundlessly extravagant, boundlessly indifferent, without purpose or consideration, without pity or justice, at once fruitful and barren and uncertain: imagine to yourselves indifference as a power—how could you live in accordance with such indifference? 

To live—is not that just endeavouring to be otherwise than this Nature? Is not living valuing, preferring, being unjust, being limited, endeavouring to be different? And granted that your imperative, “living according to Nature,” means actually the same as “living according to life”—how could you do differently? Why should you make a principle out of what you yourselves are, and must be?

In reality, however, it is quite otherwise with you: while you pretend to read with rapture the canon of your law in Nature, you want something quite the contrary, you extraordinary stage-players and self-deluders! In your pride you wish to dictate your morals and ideals to Nature, to Nature herself, and to incorporate them therein; you insist that it shall be Nature “according to the Stoa,” and would like everything to be made after your own image, as a vast, eternal glorification and generalism of Stoicism! With all your love for truth, you have forced yourselves so long, so persistently, and with such hypnotic rigidity to see Nature falsely, that is to say, Stoically, that you are no longer able to see it otherwise—and to crown all, some unfathomable superciliousness gives you the Bedlamite hope that because you are able to tyrannize over yourselves—Stoicism is self-tyranny—Nature will also allow herself to be tyrannized over: is not the Stoic a part of Nature? … 

But this is an old and everlasting story: what happened in old times with the Stoics still happens today, as soon as ever a philosophy begins to believe in itself. It always creates the world in its own image; it cannot do otherwise; philosophy is this tyrannical impulse itself, the most spiritual Will to Power, the will to “creation of the world,” the will to the causa prima.

Categories: beyond good and evil, citati, filozofija, fridrih nice, friedrich nietzsche, nemacka filozofija, odlomci, quotes

Beket u očima drugih

„Pamtim njegova ćutanja podjednako kao što pamtim njegove reči.”
Alba Arika

„Što dalje ide, bolje za mene. Ne želim filozofiju, traktate, dogme, religiju, izlaz, istine, odgovore, ništa iz podruma nagodbe. On je najhrabriji, nemilosrdni pisac i što više potapa moj nos u govna, ja sam mu zahvalniji.
Ne zaj---va se sa mnom, ne vodi me ka nekom utabanom putu, ne namiguje mi, ne prodaje mi izlečenje ili put ili otkrovenje ili šaku mrvica, ne prodaje mi ništa što ne želim da kupim-ne zanima ga da li želim ili ne da kupim.
Pa, kupiću njegovu robu zato što ne ostavlja nijedan kamen neprevrnut i nijednog crva usamljenog. On stvara telo lepote.
Njegovo delo je prelepo. ”
Harold Pinter

„Semjuel Beket je sui generis…Dat mu je glas za ostarele, osakaćene i neartikulisane, muškarce i žene na izmaku snage, izvan poziranja i pretvaranja, izvan trvdnji o postojanju smisla. Izgleda da govori da jedino tamo i tada, dok se metabolizam usporava, usred božijeg jednoprisustva ne njegovog mnoštva moguće je približiti se srži ljudskog stanja. Ipak njegove muzičke kadence; snažne i precizne rečenice, ne mogu a da ne odbijaju prazninu. Kao salamanderi opstajemo u njegovoj vatri.”

Ričard Elman

„Jednog dana primetio sam Beketa na jednoj od staza u Luksemburškom parku kako čita novine na način karakterističan za jednog od njegovih likova. Sedeo je na stolici, izgubljen u svojim mislima kao i obično. Nije izgledao dobro. Nisam se usudio da mu priđem. Šta bih mu rekao? Toliko mi se dopada, ali bolje je da ne razgovaramo. Tako je diskretan ! Razgovor je vrsta glume koja zahteva određen nedostatak uzdržanosti. To je igra za koju Beket nije stvoren. Sve o njemu izražava tihi monolog.”
Emil Sioran
 

Categories: cekajuci godoa, citati, engleska knjizevnost, knjizevnost, nobelova nagrada, semjuel beket

Dnevnik zavodnika-Seren Kjerkjegor

Prokleti slučaju! Nikada te nisam kleo zato što si se pojavio, kunem te zato što se uopšte ne pojavljuješ. Ili je to možda tvoj nov pronalazak, neshvatljivo biće, neplodna majko svega, jedini zaostatku iz onog vremena, kada je nužnost rodila slobodu i kada je sloboda dozvolila da se prevarom vrati u majčino telo? Prokleti slučaju! Ti, moj jedini nepovereniće, jedino biće koje smatram dostojnim da bude moj saveznik i moj neprijatelj, koji si uvek istovetan samome sebi uprkos tvojoj neistovetnosti, stalno neshvatljiv, stalno zagonetka! Da, ti koga volim celim svojim bićem, u čiju sliku se sam pretvaram, zašto se ne pojavljuješ? Ne moljakam, ne preklinjem te smerno da se ovako ili onako pokažeš, jer takva služba Bogu bilo bi idolopoklonstvo i neprijatna u tvojim očima. Izazivam te na borbu, zašto se ne pojavljuješ? Ili se zaustavio nemir univerzuma, da li je tvoja zagonetka rešena što si se i sam survao u more večnosti?

Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio iz dosade. Prokleti slučaju, čekam te! Neću te pobediti principima ili ono što tupi ljudi nazivaju karakterom, ne, ja hoću da te opevam! Neću da budem pesnik za druge, tebe ću opevati i proždreti vlastitu pesmu, i to će biti moja hrana. Ili me ne smatraš dostojnim tebe? Kao što bajadera igra u čast Boga, tako sam se i ja posvetio služenju tebi, polako, slabo odeven, poslušan, nenaoružan i bez ikakve odbrane, odričem se svega; nemam i ne želim ništa svoje da imam, ništa ne volim, nemam ništa da izgubim, ali zahvaljujući tome nisam ni postao dostojniji tebe, kome je, nesumnjivo, već odavno dosadilo da otimaš ljudima ono što vole, tebe, koga je umorilo njihovo kukavičko uzdisanje i njihove kukavičke molbe.

Iznenadi me, spreman sam, daj da se borimo za čast. Pokaži mi devojku; pokaži mi mogućnost koja će izgledati nemoguća, pokaži mi je u senovitom carstvu donjeg sveta, ja ću je izvesti napolje, neka me mrzi, neka me prezire, neka bude ravnodušna prema meni, neka voli drugog ne plašim se; ali uzburkaj vodu, okončaj bezvetricu. Bedno je da me ti tako izgladnjuješ, ti koji uobražavaš da si jači od mene.

***

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

Categories: citati, dnevnik zavodnika, filozofija, seren kjerkjegor

Sjajne ilustracije najpoznatijih knjizevnih dela Gistava Dorea,francuskog graficara

Jedan od najpoznatijih francuskih grafičara 19.veka, Gistav Dore proslavio se ilustracijama Balzakovih, Rableovih i Danteovih dela. 1860. godine ilustrovao je francusku verziju Don Kihota i njegovi prikazi viteza i Sanča Panse su postali toliko poznati da su uticali na čitaoce, umetnike i pozorišne i filmske reditelje pružajući ideje kako bi fizički dva pomenuta karaktera trebala da izgledaju.

Doreove ilustracije engleske Biblije doživele su veliki uspeh i 1867. Dore je imao veliku izložbu svojih radova u Londonu.

1883.godine ilustrovao je pesmu Gavran Edgara Alana Poa, cenjenu kao jednu od najboljih američkih poema u istoriji. Kao u svim njegovim radovima, ilustracije su bogate detaljima i za razliku od njegovih prethodnih radova, gravure su mekše oslikavajući odlično raspoloženje koje poema nosi.

Gavran: Edgar Alan Po

"Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,

nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,

bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.

“Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,

samo to i ništa više.”"

 

Dante Alegijeri: Božanstvena komedija

"Ostavite svu nadu, vi koji ulazite..." (Na vratima pakla)

 

 

 

 

Migel de Servantes: Don Kihot

“U taj mah ugledaše trideset ili četrdeset vetrenjača koje su se nalazile na tom polju, i čim ih Don Kihot vide, reče svom štitonoši: Sreća upravlja našim stvarima bolje nego što bismo to mogli poželeti; jer tamo, vidiš prijatelju moj Sančo, ukazuje se trideset ili nešto više ogromnih divova s kojim nameravam da zametnem bitku i sve ih lišim života, a plen koji ostane iza njih biće početak našeg bogatstva, jer to je valjan rat i velika usluga Bogu tamaniti s lica zemlje tako opaki soj.

- Kakvi divovi? – reče Sančo Pansa

- Oni koje tamo vidiš – odgovori mu gospodar – s dugim rukama koje ponekad imaju gotovo dve milje.

- Pazite vaša milosti – odgovori Sančo – jer ono što se tamo vidi nisu divovi nego vetrenjače, a ono što na njima liči na ruke, to su krila koja okreće vetar, a ona pokreću mlinski kamen.

- Lepo se vidi – odgovori Don Kihot  - da nisi upoznat sa pustolovinama: ono su divovi; a ako se bojiš, ukloni se odatle i s razdaljine se moli, jer ući ću u strašnu i nejednaku bitku sa njima.

I govoreći tako, obode konja Rosinanta, ne obazirući se na viku svog štitonošte Sanča, koji ga je upozoravao da su ono što će napasti bez ikakve sumnje vetrenjače, a ne divovi. Ali on je tako bio uveren da su to divovi da nije ni čuo viku svog štitonoše Sanča, niti je primetio, iako im je već bio podosta blizu, šta je to. Naprotiv, vikao je na sav glas:

- Ne bežite, kukavička i zlobna stvorenja, jer napada vas jedan jedini vitez!

U tom trenutku vetar poče malo jače da duva, pa se velika krila počeše okretati, a kad Don Kihot to vide, reče:

- Čak i da se razmahujete sa više ruku nego div Brijarej, platićete mi.

I rekavši to iz sveg srca se preporuči svojoj gospodarici Dulsineji od Toboza, moleći je da mu u tom teškom času pomogne; dobro se zakloni štitom, koplje zakači o kariku na prsnom oklopu, pa se u punom Rosinantovom galopu baci i nasrnu na prvu vetrenjaču koja je bila pred njim; i kad kopljem udari u krilo, vetar svom žestinom pokrenu krilo da mu koplje smrska na komade i zbaci konjanika i konja koji se otkotrljaše po ledini u vrlo jadnom stanju. Požuri mu Sančo Pansa u pomoć, koliko god mu je magarac mogao kasati, a kad stiže, shvati da se gospodar ne može ni pomaći. Toliko se bio ugruvao sa Rosinantom.

- Bože, pomozi! – reče Sančo. – Zar nisam rekao vašoj milosti da pazi šta radi, jer su to vetrenjače, da to može prenebregnuti samo onaj ko ima iste takve u glavi.

- Ćuti, prijatelju Sančo – odgovori Don Kihot – jer ratne stvari su više nego druge, podložne neprestanim promenama; štaviše, kako ja mislim, a tako i jeste, onaj mudrac Freston koji mi je ukrao sobu i knjige, pretvorio je ove divove u vetrenjače samo da bi me lišio slave da sam ih pobedio: toliki mi je on neprijatelj…”

Fotografije preuzete sa sajta: Open culture

Categories: bozanstvena komedija, citati, dante, don kihot, edgar alan po, gavran, gistav dore, islustracije, knjizevnost., migel de servantes, slikarstvo, umetnost

Nesreca je biti svestan- rezime Sioranovog zivota

"Ja sam filozof urlator. Moje misli ako to jesu, laju, ne objašnjavaju ništa, galame."

On je pisao o stvarima o kojima svi mi govorimo u sebi tiho.

Sve njegove protivrečnosti proishode iz strasne

zaljubljenosti u život i jasne svesti o njegovom besmislu a naročito činu kao obliku životnog delanja.Pasivnost je oduvek bila njegov ideal.

"Život se ne može voleti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad."

Njegova fiilozofija je fragmentarna i tu je da probudi, oživi i olakša svima onima koji su kao i on oduvek bili hipersvesni i koji su ubirali plodove sa "prokletog" drveta saznanja. Za njega knjiga treba da bude opasnost:

" Knjiga treba da prekopava po ranama, čak i da ih iritira."

Njegove knjige sve dovode u pitanje, šibaju i probuđuju duše i duhove i u tome i jeste poenta. Ako ne menjaju nečiji život na ovaj ili onaj način čemu onda knjige služe?

Emil Sioran jedan je od najznačajnijih rumunskih filozofa 20. veka. Rođen je 8.aprila 1911. godine u selu Rašinari u Karpatima, kao sin pravoslavnog sveštenika. Prema njegovim rečima imao je najlepše moguće detinjstvo. U selu u kojem su ljudi radili čitave nedelje da bi platu proćerdali za jednu noć Sioran je od jutra do mraka provodio napolju maštajući da postane najbolji igrač klikera.

"Ne poznajem nijedan slučaj srećnijeg detinjstva od svog. Živeo sam u blizini Karpata, igrajući se po poljima i planinama, bez obaveza i zadataka. To je bilo izvanredno srećno detinjstvo. Kasnije, u razgovoru s ljudima, nisam našao ništa slično. Voleo bih da nikada nisam napustio to selo, ne mogu da zaboravim dan kada su me moji roditelji naterali da uđem u jedna kola i da bi me odvezli u gimnaziju, u grad. To je bio kraj moga sna, propast mog sna."

Sa odlaskom iz "izgubljenog raja" u gimnaziju počinju i prve nesanice  i stalna misao o smrti. U bilo kom trenutku i na bilo kom mestu. Veruje da ga je upravo to konstantno razmišljanje o smrti paralisalo i da se jedino moglo živeti kao što je on živeo, na margini svega. Sa 22. godine piše:

"Imam čudan osećaj da sam postao specijalista za problem smrti."

U očaju i ludilu koje ga sve više obuzima ispoveda se majci koja mu govori da je bolje da je abortirala. Taj trenutak je bio osvešćujući za njega jer je upravo tada shvatio koliko smo svi plod slučajnosti i ništa više.

Sa odlaskom u Bukurešt 1928. na studije filozofije nesanice su se pogoršale. Sa dvadeset posečuje bordele i knjižare. Iznova čita Šekspira i Čehova i divi se Šopenhaueru, Ničeu i Šestovu.

1933. godine  piše svoju prvu  i prema njegovim rečima najfilozofskiju knjigu "Na rubu očaja" za koju osvaja nagradu Mladih pisaca zaklinjući se da više ništa neće napisati. Ipak za života uspeo je da napiše više od jedne knjige i od onoga što je želeo.

Tvrdio je da je sve napisao tokom noćnih šetnji i u krevetu pokušavajući da zaspi.

Za njega pisanje je oslobađanje od sopstvenih opsesija i tenzija i ništa drugo a dosadi se klanja kao razlogu zbog kojeg je uspeo da otkrije sebe: 

"Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti."

1937. godine dobija stipendiju za Pariz iz kojeg se, osim jedne kratke posete Rumuniji, nikada neće vratiti ali nikada ni završiti tezu o Ničeu za koju je dobio stipendiju. 

Živi u latinskoj četvrti, hrani se u studentskoj menzi i obilazi Francusku biciklom.

1947.godine nakon prevođenja Malarmea na rumunski shvata apsurdnost tog postupka jer: Čemu prevoditi Malarmea na jezik koji niko ne poznaje" i odlučuje da će pisati na francuskom jeziku:

"Koliko kafa, cigareta i rečnika da napišem jednu rečenicu na tom, za moj ukus nepristupačnom, suviše plemenitom i otmenom jeziku."

Pisanje na francuskom bilo mu je izrazito teško jer je njegovom temperamentu više odgovarao divlji jezik, jezik pijanca.

1949. godine objavljuje "Kratak pregled raspadanja", knjigu propraćenu hvalospevima i nagrađenu Rivalor nagradom. 

Večiti besposličar, živi od pomoći stipendije, pozajmica i pomoći prijatelja ali i saputnice Simon Bu sa kojom će ostati do kraja života.

Za sve one spremne da vide i odbace iluzije Sioran nudi ohrabrenje ali ne i utehu. Zato je on filozof za jake i svesne voljne da se uhvate u koštac sa životom i prihvate sopstvenu ništavnost.

Categories: citati, emil cioran, emil sioran, filozofija, knjizevnost, kratak pregled raspadanja, na rubu ocaja, rumunska knjizevnost

Secanje na Vecitog decaka, Miroslava Miku Antica

”Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo ovo mi, ili tek naše mogućnosti?”

Večiti dečak, pesnik, pisac, boem, scenarista, novinar i reditelj Mika Antić ime je koje nas prati od detinjstva i sa kojim smo preležali prve životne boli ali ono što je najbitnije naučili kako prolaziti kroz život a ipak ostati dete.
Njegovo utočište nikada nije bila stvarnost već je sve što je osećao, dodirivao i video bilo ono nerealno u njemu.

"Šta treba jutru da me uhodi? Da hoda za mnom na prstima. Valja vaspitavati tu prirodu. Zar ona ne razume da sam isuviše mnogostruk za ovaj pljosnati svet ? Živim užasno zbijen život. U stvari, ja sam san koji sebe sanja."

Mika nas je naučio da hodamo koracima snova i da ne pristajemo. Naučio nas je buntu i nezaboravljanju na igru : 

"Čim igra dobije pravila pretvara se u zamor.I sa igrom se treba igrati."

Rođen je 14.marta 1932. godine u Mokrinu u kojem je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu a studirao je u Beogradu.
Posle par položenih ispita pridružuje se mornarici a po povratku kući odlučuje da se oženi. Poznat kao boem i ljubavnik, ženio se tri puta. Verovao je da ne postoje druge ljubavi već da se čoveku u životu stalno dešavaju samo prve ljubavi:

“Ako je zaista ljubav u pitanju tu brojanju nema mesta.”

Prema svojim rečima nikada nije napisao prvu pesmu, samo drugu. Prvu je u trećem osnovne za sastav prepisao iz knjige pesama Desanke Maksimović.
Od svoje druge pesme do smrti pisao je mnogo prerađujući stalno pesme, premeštajući ih iz jednog ciklusa u drugi, iz jedne zbirke u drugi praveći muku urednicima koji su objavljivali njegova dela. Kroz svoju poeziju Mika je zapravo pokušao da spozna sebe koristeći kao izvor uspomene i sećanja iz detinjstva.
Kada je saznao da je bolestan napisao je Horoskop i Tako zamišljam nebo, svoja dva testamenta.
U Horoskopu Mika se obraća sinu  i u toj zbirci iskazuje svu svoju brigu za njega:

 "Ćutanje ovog razgovora ostavljam u amanet svom sinu Vuku Antiću, sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor."

U drugoj testamentarnoj knjizi Kako zamišljam nebo pokušao je da nam kaže da je jedina vredna komunikacija medju ljudima zvezdana komunikacija i završio je Besmrtnom pesmom.
Dana kada je Mika umro, 24.juna 1986.godine otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka sa pesnikovom željom :
Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Tako je i bilo. Besmrtna pesma je pročitana i niko nije držao govor:
http://www.cafedefloreparis.blogspot.com/2014/03/besmrtna-pesma-miroslav-mika-antic.html

              

Categories: horoskop, knjizevnost, miroslav antic, pesme, plavi cuperak, poezija za decu, srpska poezija