Gabrijel Garsija Markes rođen je 6.marta 1928. godine, u malom kolumbijskom gradu Arakataka. Okruženo plantažama banana, njegovo selo zvalo se Makondo i kasnije će poslužiti kao mesto u kojem se odigrava glavna radnja u knjizi Sto godina samoće. Markes je najveći deo svog detinjstva proveo sa svojom babom i dedom, kojih se priseća sa velikom nežnošću kao sjajnih pripovedača čije priče su mu poslužile kao inspiracija za mnoge svoje novele i kratke priče. Iako veruje da su njegovi prvi literarni uticaji bili poetični i mitski, njegovi prvi objavljeni radovi bili su novinarski, objavljeni u kolumbijskom časopisu El Espectador, u kojem je radio kao reporter i filmski kritičar dok je nekoliko godina tokom 50ih radio kao dopisnik iz Rima i Pariza.
Markesove prve kratke priče napisane su noću nakon što su ostali novinari
napuštali kancelariju, ali je bilo potrebno nekoliko godina i insistiranja
najbližih prijatelja pre nego što će iste biti objavljene.
Danas je njegova proza prevedena na više od dvadeset jezika uključujući
Leaf storm (1955), Pukovniku nema ko da piše (1961) i Zao čas (1962). Internacionalno priznanje će stići tek nakon objavljivanja Sto godina samoće, knjige koju je pokušavao
sa mukom da napiše tokom mnogo godina. U istom trenu ocenjena kao vrhunska
književnost, roman je osvojio nagradu francuske akademije za najbolju inostranu
knjigu 1969. godine. Patrijarhova jesen-knjiga koja
predstavlja nastavak Markesove fikcijske
potrage za samoćom i njenom povezanošću sa moći , napisana 1975. – prihvaćena
je sa podjednakom hvalom.
1982. godine Markes dobija Nobelovu nagradu.
Kasnije objavljuje Ljubav u doba kolere (1985) i
General u svom lavirintu (1989), fikciju o poslednjim danima venecuelanskog
revolucionara Simona Bolivara.
Garsija Markes je nedavno režirao seriju dobro prihvaćenih filmova za
špansku televiziju i 1995. godine osnovao Fondaciju za novo ibero-američko novinarstvo.
Kako
ste počeli da pišete?
Crtanjem. Crtao sam stripove. Pre
nego što sam mogao da čitam i pišem imao sam običaj da crtam stripove u školi i
kod kuće. Smešno je što sada shvatam da sam, dok sam išao u srednju školu, imao
reputaciju pisca iako zapravo nisam ništa napisao. Ako je trebao napisati pamflet ili sastaviti peticiju ja sam to radio zato što sam navodno bio pisac. Kada
sam upisao fakultet ispostavilo se da generalno uzevši imam dobru literarnu pozadinu, značajniju od
onih koju su u tom trenutku imali moji prijatelji. Na univerzitetu u Bogoti
stekao sam nove prijatelje i kolege koji su mi otkrili moderne pisce. Jedne
večeri prijatelj mi je pozajmio zbirku kratkih priča Franca Kafke. Vratio sam
se u stan u kojem sam odseo i počeo da čitam Metamorfozu. Prva rečenica me je gotova zbacila sa kreveta. Bio sam
toliko iznenađen. Prva rečenica “Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio iz nemirnih snova, ustanovio je da se u svom krevetu pretvorio u ogromnu bubu.” Kada
sam je pročitao pomislio sam kako nisam znao da je ikome dozvoljeno
da piše takve stvari. Da sam znao da je dozvoljeno odavno bih počeo da pišem.
Tako sam gotovo odmah krenuo da pišem kratke priče. To su bile potpuno
intelektualne priče zato što sam ih pisao prema svom literarnom iskustvu
i u tom trenutku još uvek nisam pronašao vezu između literature i života. Priče
su objavljene u kulturnom dodatku časopisa El
Espectador u Bogoti i postigle su određeni uspeh u to vreme-verovatno zbog
toga što niko u Kolumbiji nije pisao intelektualne kratke piče. Ono o čemu se u
to vreme pisalo se uglavnom odnosilo na život na selu i društveni život. Kada
sam napisao prve kratke priče rečeno mi je da su odražavale džojskovski uticaj.
Da li
ste tada čitali Džojsa?
Ne, zato sam uzeo da pročitam Uliksa. Pročitao sam knjigu u jedinom
španskom izdanju koje je bilo dostupno. Tek nakon što sam pročitao engleski kao
i veoma dobar francuski prevod shvatio sam koliko je španski prevod bio
loš. Ipak sam tada naučio nešto što će
mi biti od koristi za dalje pisanje-tehniku unutrašnjeg monologa. Kasnije sam ovu tehniku pronašao kod
Virdžinije Vulf i volim više kako ona koristi ovu tehniku od Džojsa iako sam
kasnije otkrio da je osoba koja je izmislila unutrašnji monolog zapravo
anonimni pisac Lazarillo de Tormes.
Da li
možete da navedete neke pisce koji su ranije uticali na vas?
Ljudi koji su mi zaista pomogli da se oslobodim intelektualnog odnosa
prema kratkoj priči bili su pisci američke izgubljene generacije. Shvatio sam
da njihova književnost ima odnos prema životu koji moje kratke priče nisu
imale. Zatim je usledio događaj koji je bio veoma značajan za promenu ovog
odnosa.
Bio sam u Bogatazu, 9.aprila 1948. godine kada je politički lider Gaitan
upucan i kada su ljudi u Bogoti besno izašli na ulice. Ja sam se nalazio
u svom pansionu spreman da ručam kada sam čuo vesti. Otrčao sam do tog mesta
ali je Gaitan već bio odvezen taksijem u bolnicu. Na povratku u pansion ljudi su već izašli na
ulice, demonstrirali, pljačkali radnje i palili zgrade. Pridružio sam im se.
Tog popodneva i večeri postao sam svestan kakva je zemlja u kojoj živim i
koliko moje kratke priče imaju malo veze za tim. Kada sam kasnije bio primoran
da se vratim u Barankilju na Karibima gde sam proveo svoje detinjstvo, shvatio
sam da je to bio način života koji sam živeo, poznavao i o kojem sam želeo da
pišem.
Između 1950-1951. godine usledio je drugi događaj koji je uticao na moje
literarne tendencije. Majka me je zamolila da je pratim na putu za Arakataku,
mestu u kojem sam rođen, i da prodam kuću u kojoj sam proveo prvih nekoliko
godina života. Kada sam stigao tamo u početku sam bio šokiran zato što sam tada imao
dvadeset i dve godine a u toj kući nisam bio od svoje osme. Ništa se u suštini
nije promenilo, ali sam ja osećao da ne gledam u selo već da ga doživljam kao
da čitam o njemu. Izgledalo je kao da je sve što sam video već bilo napisano, i
sve što je bilo potrebno da uradim jeste da sednem i zapišem ono što se već
nalazilo tamo i šta sam upravo čitao. Sve se razvilo u literaturu: kuće, ljudi
i uspomene. Nisam siguran da li sam tada već pročitao Foknera ili ne, ali sada
znam da je jedino Foknerova tehnika mogla da mi omogući da napišem ono što
vidim. Atmosfera, dekadenca, vrelina u selu su u grubim crtama bile iste kao
što sam osećao kod Foknera. To je bila regija plantaža banana u kojoj je bilo
nastanjeno dosta amerikanaca iz kompanija voća koji su doprinosili istoj
atmosferi koju sam pronalazio kod pisaca sa "Juga". Kritičari
su govorili o Foknerovskom uticaju ali ja to smatram koincidencijom. Ja sam
samo pronašao materijal koji je morao biti obrađen jedino na način na koji je i
Fokner obrađivao isti materijal.
Sa tog putovanja sam se vratio da bih napisao Oluju uvelog lišća, moju prvu novelu.
Ono što mi se zapravo dogodilo na tom putu u Arakataku jeste da sam shvatio da
je sve što mi se dogodilo u detinjstvu imalo literarnu vrednost koju sam tek
sada počinjao da cenim. Od trenutka kada sam napisao Oluju uvelog lišća shvatio sam da
želim da budem pisac, da me niko ne može zaustaviti i da je jedina stvar koja
mi je preostala da uradim jeste da pokušam da budem najbolji pisac na svetu. To
je bilo 1953. godine ali sam tek 1967. dobio prvi honorar nakon što
sam napisao pet od svojih osam knjiga.
Da li mislite da je čest slučaj da
mladi pisci odbacuju značaj sopstvenog detinjstva i iskustva i da započinju
intelektualizacijom kao što je sa vama bio slučaj?
Ne, proces se zapravo obrnuto
odigrava, ali ako bih trebao da dam savet mladom piscu rekao bih mu da piše o
nečemu što mu se dogodilo jer je uvek lako primetiti da li pisac piše o nečemu
što je proživeo ili o nečemu što je pročitao ili o čemu mu je neko drugi
pričao. Pablo Neruda ima stih u pesmi koji kaže:” Bože spasi me od izmišljanja dok pevam.” Uvek me zabavlja kako
najveće hvale za moj rad dolaze za imaginaciju dok je istina zapravo da ne postoji
jedna rečenica u mom radu koja nije zasnovana na stvarnosti. Problem je u tome
što karipska realnost podeća na najdivlju fantaziju.
Za koga pišete u tom trenutku? Ko
je vaša publika?
Oluju uvelog lišća sam napisao za svoje
prijatelje koji su mi pomagali i pozajmljivali mi svoje knjige i bili
entuzijastični povodom mog rada. Generalno mislim da obično pišete za nekoga.
Kada pišem uvek sam svestan da će se jedan deo dopasti određenom prijatelju,
ili da će se nekom drugom dopasti taj i taj paragraf ili poglavlje; uvek mislim
na određene ljude. Na kraju, sve knjige su napisane za vaše prijatelje. Problem
sa kojim sam se susreo nakon pisanja Sto
godina samoće jeste da sada ne znam za koga od miliona čitalaca sada pišem,
to me uznemirava. Kao da milion očiju gleda u mene i ja ne znam
šta misle.
Koliki je uticaj novinarstva na
vaše pisanje?
Mislim da je uticaj obostran. Fikcija je pomogla mom novinarstvu
tako što mu je dala literarnu vrednost. Novinarstvo je pomoglo fikciji tako što
sam zadržao blizak odnos sa realnošću.
Kako biste opisali potragu za
stilom kroz koju ste prošli od pisanja Oluje uvelog lišća i pre nego što ste mogli da
napišete Sto godina samoće?
Nakon što sam napisao Oluja uvelog lišća,
odlučio sam da je pisanje o selu i mom detinjstvu zapravo bio beg od suočavanja
i pisanja o političkoj realnosti zemlje. Imao sam lažan utisak da se krijem iza
ove vrste nostalgije umesto da se suočavam sa političkim stvarima koje su bile
aktuelne. Ovo je bilo vreme kada je veza između politike i književnosti bila
veoma diskutabilna. Ja sam stalno pokušavao da zatvorim taj međuprostor između
njih. Moj dotašnji foknerovski uticaj zamenjuje Hemingvej. Napisao sam Putniku nema ko da piše, Zao čas i Sahrana velike mame koje su manje više napisane u isto
vreme i imaju dosta toga zajedničkog. Radnja ovih priča odigrava se u
drugačijem selu od onog iz Oluje uvelog lišća i Sto
godina samoće. Ovo je selo u kojem
nema magije. To je žurnalistička književnost. Ali kada sam završio Zao čas shvatio sam da su svi moji stavovi
bili pogrešni. Došao sam do saznanja da je moje pisanje o detinjstvu
bilo u većoj meri političko i imalo mnogo više veze sa realnošću moje zemlje
nego što sam mislio. Nako Zlog časa
nisam ništa napisao pet godina. Imao sam ideju šta sam oduvek hteo da radim ali
nešto je nedostajalo i ja nisam bio siguran šta je to dok jednog dana nisam
pronašao pravi ton-ton koji sam na kraju iskoristio za pisanje Sto godina samoće. On je bio baziran na načinu na koji je moja baka
imala običaj da priča svoje priče. Govorila je stvari koje su zvučale natprirodno
i fantastično, ali ih je izgovara potpuno prirodno. Kada sam konačno
pronašao ton koji moram da upotrebim, seo sam i osamnaest meseci radio svakog
dana.
Kako je
pričala o“fantastičnom“ tako prirodno?
Ono što je bilo važnije jeste izraz lica koji je imala u tom trenutku. Nije
menjala izraz dok je pričala i svi su bili iznenađeni. U prethodnom pokušaju da
napišem Sto godina samoće pokušao sam
da ispričam priču ne verujući u nju. Ono
što sam otkrio jeste da moram ja da verujem u nju i da je zapišem sa istim
izrazom koji je moja baka imala dok je pričala o njima: ledeno hladan.
Izgleda
kao da je za taj ton zaslužna novinarska tehnika i kvalitet. Opisujete
fantastične događaje do sitnih detalja što im pruža osećaj realnosti. Da li je
ovo nešto što ste pokupili iz novinarstva?
To je novinarski trik koji možete
podjednako primeniti na književnost. Na primer, ukoliko kažete da se trenutno
na nebu nalaze slonovi ljudi vam neće verovati. Ali ukoliko im kažete da se na
nebu nalazi četiri hiljade i dvadeset pet slonova verovatno će vam poverovati. Knjiga Sto
godina samoće je puna takvih stvari. To je upravo tehnika koju je moja baka
koristila. Sećam se posebno priče o liku koji je bio okružen žutim leptirima.
Kada sam bio mali postojao je jedan električar koji je posećivao našu kuću. Bio
sam veoma radoznao zato što je nosio kaiš koji je koristio kako bi zaštitio
sebe od električnih kablova. Baka je
imala običaj da, svaki put kada se ovaj čovek pojavljivao u kući, kaže da će
ostaviti celu kuću punu leptirova. Međutim dok sam pisao o ovome shvatio sam da
ukoliko ne kažem da su leptiri bili žuti niko mi neće poverovati. Kada sam
pisao deo u kojem Remedios odlazi na nebo trebalo mi je mnogo vremena
da bih napisao to uverljivo. Jednog dana sam otišao u baštu i ugledao ženu koja
je dolazila da pere veš kako stavlja čaršave da se suše i svađa se sa vetrom koji
pokušava da ih oduva. Shvatio sam da ako iskoristim čaršave za Remedios ona će se uzdići.
Tako sam to uradio kako bi bilo uverljivo. Problem svakog pisca je kredibilitet.
Svako može da piše bilo šta dokle god mu se veruje.
Šta je poreklo kuge nesanice u
Sto godina samoće?
Počinjajući sa Edipom oduvek me je zanimala kuga. Dosta sam istraživao o
srednjovekovnim slučajevima kuge. Jedna od mojih omiljenih knjiga je Dnevnik jedne godine kuge Danijela Defoa između ostalog zbog toga što je
Defo novinar koji zvuči kao da je sve što kaže fantazija. Dugi niz godina sam
verovao da je Defo pisao o londonskoj kugi zato što ju je proživeo dok nisam
otkrio da je to zapravo roman i da je Defo imao manje od sedam godina u vreme
londonske kuge. Kuga je oduvek bila jedna od tema kojoj sam se vraćao u
različitim formama. U Zlom času
pamfleti su kuge. Dugi niz godina sam verovao da političko nasilje u Kolumbiji
ima istu metafiziku kao kuga. Pre Sto
godina samoće iskoristio sam kugu da bih pobio sve ptice u priči Dan nakon subote. U Sto godina samoće iskoristio sam kugu nesanice kao vrstu
literarnog trika zato što je ona suprotno od kuge spavanja. Naposletku,
književnost nije ništa drugo do stolarski zanat.
Da li
možete da objasnite tu analogiju?
Obe zahtevaju težak rad. Pisati nešto je gotovo podjednako teško kao
napraviti sto. U oba slučaja manevrišeš sa stvarnošću; materijalom teškim kao
drvo. Obe odlikuje postojanje različitih trikova i tehnika. U osnovi veoma malo
magije i mnogo teškog rada je uključeno. I kao što je Prust čini mi se rekao
potrebno je deset posto inspiracije i devedeset procenata perspiracije. Nikada
nisam ništa napravio od drveta ali je to zanat kojem se najviše divim, naročito
stoga što ne možeš naći nikoga ko to može da radi umesto tebe.
A kada
je reč o zemlji koja daje svoje more zbog inostranog duga kao u Patrijarhovoj
jeseni?
Da, ali to se zaista dogodilo. To
se dogodilo i ponoviće se još mnogo puta. Patrijarhova
jesen je istorijska knjiga u potpunosti. Izvući verovatnoću iz pravih
činjenica je posao i novinara i pisca,
kao što je i posao proroka. Teškoća je što mnogo ljudi misli da sam ja pisac
fantastike dok sam ja zapravo veoma realistična osoba i pišem o onome za šta
verujem da je socijalni realizam.
Da li
je to utopijski?
Nisam siguran da li utopija znači stvaran ili idealan. Ja ipak mislim da
znači stvaran.
Da li su likovi iz Patrijarhove jeseni,
diktatori na primer osmišljavani prema stvarnim osobama? Čini se da postoje određene
sličnosti sa Frankom, Peronom i Truhiljom?
U svakom romanu lik predstavlja kolaž različitih karaktera koje poznajete
ili o kojima ste čuli ili čitali. Ja sam čitao sve što sam mogao da pronađem o
latinoameričkim dikatorima u poslednjem veku i na početku ovog. Takođe sam pričao sa mnogim
ljudima koji su živeli pod dikaturom. Time sam se bavio poslednih deset godina
i kada sam dobio jasnu ideju kako će lik izgledati, učinio sam napor da
zaboravim sve o čemu sam čitao i što sam čuo kako bih mogao da izmišljam bez
korišćenja ijedne situacije koja se desila u stvarnom životu. U jednom trenutku
sam shvatio da nisam ni u jednom periodu života živeo pod diktaturom i pomislio
sam da knjigu napišem u Španiji kako bih mogao da osetim atmosferu življenja
pod diktaturom. Međutim otkrio sam da je atmosfera pod Frankovom dikaturom u
mnogo čemu drugačija od karipske. Zbog toga je pisanje knjige bilo zaustavljeno
na godinu dana. Nešto je nedostajalo a ja nisam bio siguran šta. Zatim sam preko noći odlučio da je najbolje
da se vratim na Karibe. Tako smo se svi vratili u Barankilju u Kolumbiji. Dao
sam izjavu novinarima i svi su mislili da se šalim jer sam izjavio da se vraćam
jer sam zaboravio kako miriše guava. Da budem iskren, to je ono što mi
je bilo potrebno da bih završio knjigu. Otišao sam na putovanje karipskim
ostrvima. Dok sam išao iz jednog na drugo ostrvo pronašao sam elemente koji su
hvalili da bih napisao knjigu.
Često vam je tema knjiga samoća moći.
Što više moći imate teže je da znate ko vas laže a ko ne.
Kada dostignete apsolutnu moć nema više kontakta sa stvarnošću, i to je najgora
vrsta samoće koja postoji. Veoma moćna osoba, diktator,okružen je interesima i
ljudima čiji je konačan cilj da ga izoluju od stvarnosti.
Šta je sa piščevom samoćom? Da li je ona
drugačija?
Ona ima mnogo
veze sa samoćom koju donosi moć. Piščev pokušaj da portreiše stvarnost vodi ga
često ka iskrivljenom gledanju na nju. U želji da prenese stvarnost može zapravo izgubiti kontakt sa njom, u zamku od slonovače kao što kažu.
Novinarstvo je veoma dobra zaštita od toga. Upravo zbog toga sam uvek pokušavao
da ostanem u novinarstvu jer me je ono održavalo u odnosu sa stvarnošću,
naročito političko novinarstvo i politika. Samoća koja mi je pretila posle Sto godina samoće nije bila samoća pisca
već samoća slave, koja još više liči na samoću moći. Moji prijatelji su me
odbranili od iste, prijatelji koji su uvek bili tu.
Kako?
Tako što sam
uspeo da zadržim iste prijatelje celog života. Ja ne prekidam i ne raskidam sa
starim prijateljima i oni me spuštaju na zemlju, uvek stoje čvrsto na zemlji i
nisu poznati.
Kako stvari počinju? Jedna od slika koje
se ponavljaju u Patrijarhovoj jeseni su krave u palati. Da li je ovo jedna od
originalnih slika?
U nekoliko
prilika sam rekao da je u genezi svih mojih knjiga uvek slika. Prva slika koju
sam imao za Patrijarhovu jesen bila
je slika starog čoveka u veoma luksuznoj palati u koje krave dolaze i jedu
zavese. Ali slika se nije konkretizovala dok nisam video fotografiju. U Rimu
sam ušao u jednu knjižaru i krenuo da razgledam knjige fotografija koje inače volim
da sakupljam. Video sam ovu fotografiju u bilo je savršeno. Video sam kako će
to izgledati. S obzirom da nisam veliki intelektualac, mogu da vidim moje
antecedents u svakodnevnim stvarima, u životu a ne u velikim delima.
Da li u vašim knjigama ikada dolazi do iznenađujućih obrta?
Dešavalo
se u početku. U prvim pričama koje sam napisao imao sam generalnu ideju
raspoloženja, ali sam dozvoljavao slučaju da odluči. Najbolji savet koji sam
ranije dobio bio je da je dobro raditi na taj način dok si mlad jer tada
inspiricajia stalno navire. Ali mi je takođe rečeno da ću ukoliko ne naučim
tehniku imati kasnije problema kada inspiracija nestane i bude neophodna
tehnika da nadomesti taj gubitak. Da to nisam tada naučio sada ne bih bio u
mogućnosti da napravim skicu strukture unapred. Struktura je čisto tehnički
problem i ukoliko je ne naučite na početku nećete je naučiti nikada.
To znači da vam je disciplina jako
bitna?
Mislim
da ne možete napisati knjigu koja će biti iole vredna bez izvanredne
discipline.
A kada su u pitanju veštački
stimulansi?
Postoji
jedna stvar koju je Hemingvej rekao koja me je impresionirala a to je da je
pisanje za njega kao boks. On je brinuo o svom zdravlju i blagostanju. Fokner
je imao reputaciju pijanca ali u svakom intervjuu koji je dao rekao je da je
nemoguće napisati jedan jedini red u alkoholisanom stanju. Hemingvej je rekao
isto. Ali čitaoci su me pitali da li sam bio drogiran dok sam pisao neke
knjige. To samo ilustruje koliko oni ne znaju ništa o knjiženosti i veštačkim stimulansima. Da biste bili dobar pisac neophodno je da u svakom trenutku pisanja
budete prisebni i dobrog zdravlja. Ja sam izrazito protiv romantičnog koncepta
pisanja koji tvrdi da je čin pisanja žrtvovanje i da što su gori ekonomski
uslovi ili emocionalno stanje to je bolje pisanje. Ja mislim da je neophodno
biti u veoma dobrom fizičkom i emocionalnom stanju. Za mene literarno stvaranje
zahteva dobro zdravlje i Izgubljena
Generacija je ovo razumela. To su bili ljudi koji su voleli život.
Blez Sandrar je rekao da je pisanje
privilegija u poređenju sa mnogim drugim poslovima i da pisci preuveličavaju
sopstvene patnje. Šta vi mislite?
Mislim da je
pisanje veoma teško, ali je podjednako težak svaki posao koji se dobro obavlja.
Ono što je privilegija jeste raditi svoj posao na lično zadovoljstvo. Preterano
sam zahtevan prema drugima i prema sebi zato što ne tolerišem greške i verujem
da je privilegija raditi bilo šta do perfektnosti. Istina je doduše da su pisci
često megalomanijaci i da sebe smatraju centrom univerzuma i društvene svesti. Ali ono čemu se najviše divim jeste kada
je nešto dobro urađeno. Uvek sam srećan kada putujem da znam da su
piloti bolji piloti nego što sam ja pisac.
Da li su snovi važni kao izvor
inspiracije?
U početku sam
dosta obraćao pažnju na snove ali sam onda shvatio da je sam život veći izvor
inspiracije i da snovi čine samo mali deo bujice koja se zove život. Ono što je
istina kada je u pitanju moje pisanje jeste da sam veoma zainteresovan za
različite koncepte snova i njihove interpretacije. Snove vidim kao deo života u
globalu ali je stvarnost bogatija ili su možda moji snovi siromašni.
Da li možete da napravite razliku između
inspiracije i intuicije?
Inspiracija je
kada pronađeš pravu temu, onu koja ti se zaista dopada, to posao čini mnogo
lakšim. Intuicija, koja je fundamentalna za pisanje fikcije je poseban kvalitet
koji pomaže u razlikovanju onoga što je stvarno bez potrebe za naučnim znanjem,
ili bilo kojom drugom vrstom učenja. Zakoni gravitacije mogu biti shvaćeni
mnogo lakše intuicijom nego bilo čime drugim.To je način da se preživi bez
mučenja. Za pisca intuicija je esencijalna. U osnovi ona je suprotna od
intelektualizma, koji prezirem vise nego išta na svetu- u onom smislu da je
realan svet pretvoren u neku vrstu nepromenljive teorije. Intuicija ima
tu prednost da ili jeste ili nije. Ne
mučiš se da staviš okrugli klin u rupu kvadratnog oblika.
Da li su teoretičari oni koji vam se ne
sviđaju?
Upravo. Uglavnom
zato što ne mogu da ih razumem. Zato uglavnom moram da objašnjavam stvari
anegdotama zato što nemam nikakvu sposobnost za apstraktno. Zato mnogi kritičari
kažu da ja nisam kultivisana osoba jer ne citiram dovoljno.
Kako gledate na prevodioce?
Veoma cenim
prevodioce osim onih koji koriste
fusnote. Oni uvek pokušavaju da objasne čitaocu nešto što autor verovatno nije
mislio, i s obzirom da su tu, čitaoc mora da se nosi sa njima. Prevođenje je veoma težak posao, nimalo zahvalan
i veoma loše plaćen. Dobar prevod je uvek stvaranje iznova na drugom jeziku.
Upravo zbog toga ja jako cenim Gregorija Rabasu. Moje knjige su prevedene na
dvadeset i dva jezika i Rabasa je jedini prevodilac koji nikada nije tražio od mene
da mu nešto pojasnim kako bi mogao to da ubaci u fusnotu. Mislim da je moje delo
potpuno iznova stvoreno na engleskom jeziku. Postoje delovi knjige koje je
veoma teško ispratiti doslovno. Utisak koji se ostavlja jeste da prevodilac
pročita knjigu i onda je ponovo napiše na osnovu sećanja. Zbog toga im se
divim. Oni su više intuitivni nego intelektualni. Ne samo što ih izdavači bedno
plaćaju već oni ne vide svoj rad kao književnu kreaciju. Postoje određene
knjige koje bih voleo da sam prevo na španski jezik ali bi to podrazumevalo podjednako
uložen trud koliko i pisanje sopstvenih knjiga i pritom ne bih imao novca da
jedem.
Koje knjige biste voleli da ste preveli?
Sve od Marloa. Voleo bih da sam preveo Konrada i Sent-Egziperija.
Dok čitam određenu knjigu dešava mi se da poželim da je prevedem. Ako izuzmem
velika dela više volim da čitam osrednji prevod knjige nego da pokušavam da je
pročitam u originalu. Nikada se ne osećam prijatno čitajući na drugom jeziku
jer je jedini jezik koji osećam iznutra španski. Ipak, govorim italijanski i
francuski i znam engleski dovoljno dobro da se trujem magazinom Time svake nedelje poslednjih dvadeset
godina.
Da li postoje neki manje poznati
latinoamerički pisci kojima se posebno divite?
Sumnjam da sada ima nekih. Jedan od najboljih propratnih
efekata buma koji je zadesio
latinoameričku književnost je da
su izdavači uvek u pripravnosti da im slučajno ne promakne novi Kortasar.
Nažalost mnogi mladi pisci su više usredsređeni na slavu nego na sopstveni rad.
Profesor na jednom francuskom univerzitetu u Tuluzu koji piše o latinoameričkoj
književnosti često dobija pisma od mladih autora u kojima mu traže da prestane
toliko da piše o meni zato što meni to više nije potrebno a njima jeste. Ono
što, pak, zaboravljaju jeste da kada sam ja bio u njihovim godinama kritičari
nisu pisali o meni nego pre o Migel Anhel Asturiasu. Ono što pokušavam da kažem
jeste da mladi pisci troše svoje vreme pišući kritičarima umesto da rade na
sopstvenom pisanju. Mnogo je važnije
pisati nego da se piše o tebi. Jedna stvar za koju smatram da je bila značajna
za moju književnu karijeru jeste da, do svoje četrdesete godine nisam dobio
jedan cent od autorskih prava iako sam imao pet objavljenih knjiga.
Da li mislite da je slava koja rano
stigne loša?
Loša je u bilo
kojim godinama. Kao što sam ranije rekao, voleo bih da su
moje knjige prihvaćene i priznate tek nakon moje smrti, barem u kapitalističkim
zemljama u kojima postaneš neka vrsta robe.
Pored vaših favorita, šta čitate ovih dana?
Čitam najčudnije stvari. Pre neki dan sam čitao memoare
Muhameda Alija. Drakula Brama Stokera
je sjajna knjiga i jedna od onih koje ne bih pročitao pre nekoliko godina jer
bih smatrao da bi to bilo gubljenje vremena. Međutim, gotovo nikad se ne
upuštam u čitanje osim ako nije reč o preporuci od strane nekoga kome verujem.
Ne čitam više fikciju već memoare i dokumenta, čak iako su falsifikovani i iznova čitam svoje omiljene knjige.
Prednost ponovog čitanja je u tome što knjigu možete otvoriti na bilo kojoj strani
i pročitati pasus koji volite. Izgubio sam onu svetu misao da trebam da čitam
samo “literaturu”. Čitao bih bilo
šta. Trudim se da budem u toku sa dešavanjima. Čitam gotovo sve bitne časopise
iz svih krajeva sveta svake nedelje. Ali nakon što pročitam sve važne novine
moja žena uvek dođe i ispriča mi neku vest za koju nisam čuo. Kada je pitam gde
je to pročitala kaže mi da je vest pronašla u časopisu u salonu za lepotu. Zato čitam i modne časopise i sve vrste
časopisa za žene i tračeve i naučim neke stvari koje nigde drugde ne mogu. Zato
sam stalno zauzet.
*Ovaj intervju je prevela autorka bloga Jelena Popović sa engleskog jezika. Intervju se nalazi u knjizi: Latin american writers at work- izdavač:The Paris review
