Književno postanje Danila Kiša

 "Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao a s druge strane da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivrečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovo pisca- i vi ćete reći da govorim kao starac- da ode sa ovog sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje."

Osporavan za života od strane književne i političke elite, Danila Kiša danas svojataju upravo oni zbog kojih i protiv kojih se borio svojim idejama i knjigama. 

Danilo Kiš rodjen je u Subotici 22. februara 1925. godine od oca mađarskog jevreja Eduarda Kiša i majke crnogorke Milice (rodjene Dragićević). U svojoj četvrtoj godini, u vreme donošenja antijevrejskih zakona biva kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu što mu je spasilo život.

Od mnogobrojnih slika iz detinjstva koje će mu se urezati u pamćenju jedna od upečatljivijih su svakako novosadski hladni dani januara 1942. u kojima je ubijeno mnostvo novosadskih Srba i jevreja. 

Tih dana mađarski vojnici odvode i njegovog oca: 

 „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovo.“

 Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ 

 Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku u kojoj će živeti do Danilove trinaeste godine. Tamo će raditi kao sluga kod bogatih seljaka i očigledna “uznemirujuća različitost” postaće njegov glavni književni podsticaj zbog kojeg će sa devet godina napisati svoje prve dve pesme: jednu o gladi i drugu o ljubavi.

1944. godine Eduarda Kiša odvode u Aušvic iz kojeg se nikada neće vratiti.

Danilo sa majkom i sestrom Danicom odlazi na Cetinje 1947. godine gde je živeo njegov ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku upisuje se u likovnu školu. U gimanaziji nastavlja da piše pesme i prevodi francuske, mađarske i ruske pesnike. Uči da svira violinu i svira bez nota madjarske i ciganske pesme.

“Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“

1951. godine Kišu umire majka Milica: “posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“

Nakon završene gimnazije, 1954.godine upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i  u tom gradu otkriva svet boemije i “Prešernove kleti”. Uspeva u tom svetu zahvaljujući čarobnom savetu koju je pronašao u jednoj knjizi u formulaciji Tina Ujevića: da pije noću a radi danju. Tako je Kiš danju bio u Narodnoj biblioteci ili na časovima a noću pokušavao da otkrije tajnu boemije.

Uskoro postaje član časopisa Vidici u čijem uredništvu će ostati do 1960. godine. Upravo će u časopisu Vidici biti objavljena prva priča Filipa Davida koji će činiti jednog od članova neformalne književne grupe kojoj će pripadati, pored Kiša i Borislav Pekic i Mirko Kovač. Mladi pisci okupljali su se u stanovima i čitali jedni drugima svoje priče i raspravljali o književnosti i umetnosti.

1958. diplomira na Filozofskom fakultetu kao prvi na katedri za istoriju svetske književnosti. 

„Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ 

Kišova prva dva romana Mansarda i Psalam 44 objavljuje Kosmos 1968. godine:

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.

U periodu od 1962-1964 boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik i u ovom gradu piše svoj sledeći roman Bašta, pepeo.

Nakon objavljivanja knjige Bašta, pepeo slede Rani jadi i Peščanik, tri knjige, komponente koje Kiš naziva “Porodičnim cirkusom” i koje na izvesni način dopunjuju jedna drugu:  

” jer se u njima oslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“

Za roman Peščanik Kiš je nagrađen NIN-ovom nagradom koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Ono što je evidentno jeste da sa Kisom postaje jasno šta znači biti angažovani pisac, i da sa njim zapravo počinje era srpskog postmodernizma.

U njegovim romanima prisutna je izvesna distanciranost ali se takđe ne izostavlja ništa od patnje, bola koje iskustvo  donosi.

U svom pripovedanju oduvek je bio sklon mešanju fantazije i fakata i imao averziju prema “pustim izmišjotinama”, za šta veruje da je “kriva” njegova majka dok je od oca preuzeo sklonost ka ironisanju i patetici.

U takvoj konstelaciji stvari i činjenici da se u više njegovih knjiga provlači određena vrsta dokumenta, fakata koje Kišu pomažu da ne ode u patetiku, čine se besmislenom optužbe koje su došle sa različitih strana nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča. Na optužbe protiv Kiša da je ova knjiga plagijat on odgovara na sebi svojstven način, pisanjem Časa anatomije u kojem demistifikuje sve optužbe i maestralno odbranjuje sopstvenu poziciju.

“…jer znate knjizevna fantazija, to je moja stara ideja, je opasna po knjizevni zanat jer svi mi hocemo da budemo realisti, medjutim ovavki neki okviri kakvo je bilo ovo jedno konkretno pismo meni ne daju da dam sebi razmaha fantaziji i da jednu krvavu stvarnost , u ovom slucaju hladne novosadske dane, januar 42. , sudbinu tog srednjoevropskog jevrejstva, da ne pretvorim u neku cistu psiholosku izmisljotinu kao sto je taj isti metod primenjen u knjizi Grobnica za Borisa Davidovica sluzio upravo tome da ne odem u patetiku, da ne odem izvan one stvarnosti koja je potrebna a da se ipak ostane u romanesknim, pripovedackim. dakle beletristickim okvirima.”

Pored predavanja u različitim vremenskim periodima na fakultetima u Francuskoj, od 1979. godine živi u Parizu u “izabranom izgnanstvu”. 

“Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”

1983. godine po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. 

„To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“

Američki lekari dijagnostifikuju mu rak pluća.

 „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ 

15.oktobra 1989.godine u Parizu umire Danilo Kiš. Sahranjen je u Beogradu prema pravoslavnom obredu.

"Jer nista nije postojano osim velike iluzije stvaralastva: tu se nijedna energija ne gubi ; svaka napisana rec je kao postanje."

Categories: basta, biografija, citati, danilo kis, knjizevnost, mansarda, pepeo, pescanik, pisanje, psalam 44, rani jadi, srpska knjizevnost, srpska poezija

Homo poeticus-Danilo Kis

Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].

Categories: citati, danilo kis, homo poeticus, Pariz, quotes, srpska knjizevnost

Igranje skolica sa Velikim Hronopijom-30 godina od smrti Hulia Kortasara

Literatura je vrsta igre, ali je igra u koju neko može da unese kompletan svoj život. Neko može da uradi sve zbog te igre.

Počelo je u detinjstvu kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Većinu dece kada su mali ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i uzimaju stvari za onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane. Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška njegove majke koja mu nije govorila da treba da bude ozbiljan već volela njegovu maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu knjige koje bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više pa je uprkos majčinom savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu pročitao ga u dahu i bio bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je ono fantastično bilo potpuno prirodno,ono što iscrtava jasne linije onoga što je determinisano.
Rodjen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama. Otac mu je bio diplomata pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bile standardan deo zivota porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon dolaska u Agentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.
Veliki Hronopij "gutao" je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih razočarenja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci ona ih je pročitala porodici koja je došla do zaključka da nije moguće da dete piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao iz neke zbirke poezije. Te večeri, majka je, pomalo postiđeno upitala Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi što je izazvalo očajanje kod mladog Kortasara koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao. Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu bile potvrda da je na pravom putu nije žurio da objavljuje. Nakon studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i nastavio da piše, još uvek ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča "Zaposednuta kuća" objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" u kojem je bio urednik. "Zaposednuta kuća" nastala je iz Kortasarovog košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:

 "Nalazio sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču."

Prva njegova zbirka priča "Zverinjak" objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča "Kraljevi" i "Sonete", "greh mladosti" kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.
Korstasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu nedeljama kao neka generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: "Kao što ne pitate džez muzičara “Šta ćeš svirati?” nasmejao bi vam se. On ima određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro nekada ne. Isto je i sa pričama."
Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951.godine odlazi u Pariz, i za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: "Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan kada pišem jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš ukus ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja."
U Parizu je radio kao prevodioc za UNESCO i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar. Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje. Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodioc.

Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga 20. veka: "Školice". Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana "Školica" koju je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u drugi. "Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo, i ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom. Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju ženu da pređe na drugu stranu prozora jer se on ne usuđuje, kako bi uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40 strana i kada sam završio rekao sam sebi: "U redu, ali sta si ovim postigao jer ovo nije priča? Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene." Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se odvija u Parizu, i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bih konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz "Školica" poistovećivali sa Kortasarom, dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo bi potpuno pogrešno. Knjiga je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom što je Kortasara iznenadilo jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova knjiga možda više doprla do starije publike.
Uprkos odluci da je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno je posećivao Argentinu sve do 1970. godine kada biva prognan od strane argentinske hunte koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.
U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama-Argentini, Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi da je čak u neke svoje fantastične priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.
Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička:"Osim predvečerja."
Umro je od leukemije, 12.februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i Oliveiru i ceo svet fanastičnog za one spremne da urone u njega.

Categories: argentinska knjizevnost, biografija, citati, hulio kortasar, knjizevnost, maga, oliveira, pisanje, price, romani, skolice

42. FEST predstavlja

Četrdeset drugi po redu FEST odigrava se od 28. februara do 9. marta i u jakoj konkurenciji 75 filmova teško je bilo napraviti selekciju.
Moj izbor ove godine pao je na sledeće filmove:

1. Nimfomanka-Lars von Trir

Kontraverznost von Trirove ličnosti svakako se prenosi i na njegove filmove stoga ne čudi da su se za Nimfomanku već formirala oprečna mišljenja i da pojedini delovi filma cenzurisani. Tako je Rumunija zabranila prikazivanje drugog dela filma uz objašnjenje da je previše eksplicitan da bi se prikazivao publici. Imala sam priliku da odgledam Antihrista i Melanholiju i estetika njegovih filmova i način na koji kroji priču su baš moja "šolja čaja" tako da je Nimfomanka neizostavno i sa razlogom na vrhu ove liste.

Reč je o strasnoj, poetskoj priči o životnom putu jedne žene od njenog rođenja do pedesete godine-glavne junakinje Džo koja sebi postavlja dijagnozu nimfomanke. 

Na FEST-u će biti prikazana integralna verzija od 240 minuta zato treba biti spreman na maratonsko bioskopsko veče. 

2. Plavo je najtoplija boja 

Film Abdelatifa Kaiša osvojio je Zlatnu palmu na nedavno održanom kanskom festivalu za najbolji film. 

Posle nekoliko okušaja u glumi Adbelatif se ipak odlučuje za rediteljski posao i nakon nekoliko ostvarenja konačno briljira jednom od najcenjenijih nagrada u svetu filma. 

Adela sa svojih 15 godina ne dovodi u pitanju svoju seksualnost. Iznenada upoznaje Emu, mladu ženu plave kose koja će joj pomoći da otkrije strast, sazri i ostvari se kao žena.

Abdelatif je za svoje ostvarenje rekao:"Kada sam završio film pomislio sam kako će biti koristan i za omladinu u Tunisu. Nijedna revolucija nije završena ukoliko istovremeno nije izvedena i seksualna revolucija."

3. U glavi Luina Dejvisa

Višestruko nagrađivani filmski partneri braća Koen u novom filmu oslikavaju njujoršku folk scenu šezdesetih godina. Film prikazuje nedelju dana života u glavi folk pevača Luina Dejvisa koji pokušava da uspe kao muzičar uprkos poteškoćama. Luin Dejvis predstavlja verziju Dejva van Roka koji je učio Boba Dilana prvim akordima. 

Film je osvojio Nagradu kritike na festivalu u Kanu i sigurna sam da će privući pažnju svih ljubitelja kantri muzike i braće Koen. 

4. Venera u krznu

Poslednji film Romana Polanskog adaptacija je predstave Davida Iva  Venera u krznu o seksualnim igrama. 

Poznat po tome da u svojim filmovima pomera granice i podstiče gledaoca da preispita sopstvena razmišljanja o dobrom i lošem, Polanski ovim filmom, sudeći barem prema rečima pojedinih filmskih kritičara pokazuje da razume perverziju kao malo ko. 

Posle niza bezuspešnih audicija za predstavu koju pokušava da režima, Tomas ostaje u pozorištu nezadovoljan kandidatkinjama. U trenutku kada se sprema da ode iz pozorišta nailazi neobuzdana Vanda. Ona je bestidna i ne preza ni od čega kako bi došla do uloge. Ona predstavlja oličenje svega što Tomas prezire. Kada uspe da ubedi reditelja da je sasluša on se oduševljava njenom transformacijom, audicija se produžava i Tomasov prezir se pretvara u opsesiju.

Trejler:

5.Nebraska

Više puta nagrađivan Oskarom i nagradom Udruženja američkih pisaca za adaptirani scenario Aleksandar Pejn se ovog puta publici predstavlja filmom Nebraska u kojem se ništa ne menja ali u kojem na kraju ništa više ne ostaje isto, prema rečima novinara Njujorkera, Ričarda Brodija. 

Siroti starac Vudi Grant koji živi u Montani iznenada odlučuje da krene na putovanje kako bi uzeo novac od opklade za koju misli da mu pripada. Porodica, isfrustrirana njegovom demencijom razmišlja da ga pošalje u starački dom sve dok mu jedan od njegovih sinova ne ponudi vožnju uprkos besmislenosti samog poduhvata. 

Categories: 42.medjunarodni filmski festival, FEST, festival, film, recenzija, sava centar

Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

28.mart 1941.

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi. 

 V.

Kao svakog jutra u vreme ručka, Lenard se penje u dnevnu sobu da čuje novosti. Čudi se što se Virdžinija još nije vratila. Skoro je 13 časova. Prepoznaje rukopis svoje žene na koverti i odmah sve shvata. Od prvih reči. Juri ka bašti zaslepljen bolom. Zna da je već prekasno. Virdžinija se bacila u ledene vode Uza, prethodno se pobrinuvši da teškim kamenjem napuni džepove kaputa. Reka navire. Lenard nalazi samo njen štap ostavljen na obali.

Odlomak iz knjige: "Virdžinija Vulf" Aleksandre Lemason 

http://www.clio.rs/knjige.php?id=265

Categories: aleksandra lemason, biografija, citati, clio, engleska knjizevnost, knjizevnost, odlomci, pisma, virdzinija vulf