Ko danas čita Emila Siorana? Neko sigurno čita, pošto je većina njegovih
knjiga prevedena i ima ih u prodaji. Na fakultetima, gde studenti i
profesori znaju sve novije francuske filozofe i književne teoretičare,
on je praktično nepoznat, iako je bio ozbiljniji mislilac i pisao bolju
prozu nego mnogi drugi. Zapostavljanje Siorana u velikoj meri je svakako
rezultat njegove beskompromisno mračne vizije čovečanstva; njegove
denuncijacije hrišćanstva i filozofije ponekad deluju kao buncanje nekog
ludaka. Kako bi stvari bile još komplikovanije, imao je dva života i
dva identiteta: rumunski Sioran iz tridesetih godina, koji je pisao na
rumunskom, i kasniji, poznatiji, francuski Sioran, koji je pisao na
francuskom. Od njegove smrti 1995, senzacionalna otkrića o njegovim
mladalačkim simpatijama za Hitlera i povezanosti sa Gvozdenom gardom,
rumunskim profašističkim, nacionalističkim i antisemitskim pokretom
tridesetih godina, doprinela su njegovoj marginalizaciji. Ali nakon
objavljivanja njegove prve knjige napisane na francuskom 1948. godine, u
Francuskoj je hvaljen kao briljantan stilista i mislilac koji se može
uporediti sa velikim moralistima iz XVII i XVIII veka, poput La
Rošfukoa, La Brijera, Šamfora i Vovenarga.
Zbog svega ovoga, knjiga U potrazi za
Sioranom (Searching for Cioran) pokojne Ilinke Zarifopol-Džonston, koja
nije poživela da dovrši knjigu, vrlo je značajna. Knjiga govori o
njegovim godinama u Rumuniji i pruža dobar uvid u lične i političke
okolnosti pod kojima su formirane njegove političke ideje i njegov
karakteristični nacionalizam. Kasnijih godina, Sioran je retko govorio o
ovom sramnom periodu svog života i nikad – osim neodređenih aluzija na
svoje „mladalačke zablude“ – nije spominjao svoj jedini politički
traktat, Transfiguraciju Rumunije (1936), poremećenu knjižicu u kojoj je
svojoj zemlji predlagao da prevaziđe svoj drugorazredni istorijski
status radikalnim, totalitarnim metodama. Uz Mirču Elijade, filozofa i
istoričara religije, dramskog pisca Ežena Joneska, i mnoge druge,
podjednako značajne, ali manje poznate u inostranstvu, pripadao je
rumunskoj „Mladoj generaciji“, „besnim mladićima“ odgovornim za kulturnu
renesansu i apokaliptički nacionalizam tridesetih. Da bismo shvatili
zašto je Sioran napustio Rumuniju i razočarao se u ideje koje je
zastupao u mladosti, najbolje je da krenemo od početka.
.
Emil
Sioran je rođen 1911, kao drugo od troje dece, u zabačenom planinskom
selu Rašinari, nadomak grada Sibinja u južnoj Transilvaniji, tada još
uvek u Austrougarskoj. Njegov otac, Emilijan, bio je pravoslavni
sveštenik iz stare svešteničke porodice, kao i majka, Elvira. Voleo je
krajolik u svom zavičaju, sa potocima, brdima i šumama po kojima je
jurcao sa ostalom decom. Jednom novinaru je rekao čak i da „ne poznaje
nikoga ko je imao srećnije detinjstvo.“
.
U
trenucima kad ga nije drmala nostalgija, ovo je zvao „prokletim i divnim
rajem“ gde se njegova porodica vekovima skrivala i spavala, kao žrtva
hirova istorije, naviknute na svakakve gospodare. Kao što
Zarifopol-Džonston otkriva, „Sioran je rođenjem nasledio ‘problem
identiteta’“. U Transilvaniji, aneksiranoj 1691. od strane Austrije,
Rumuni, kao većinski narod, uglavnom su bili seljaci i kmetovi. Carstvom
su dominirali Mađari i Nemci, a Rumuni su spali na status „tolerisanog
stanovništva“. Njihova borba za politička prava načinila je od
Transilvanije i Rašinara centre organizovanog nacionalnog otpora.
Sioranovi roditelji su robijali kao politički zatvorenici u mađarskim
logorima, zbog svojih nacionalističkih stavova. Nije ni čudo što im se
dete odalo skitnji; roditelji su mu bili u zatvoru.
Poniženje
je, kako je Sioran kasnije govorio, najteže zaboraviti. Ako su Rašinari
bili mesto izgubljene sreće, Sibinj – grad u koji su ga roditelji
poslali u školu sa deset godina, i gde je živeo narednih osam godina,
prvo sam u gostionici, a kasnije sa svojim roditeljima, kada su se i oni
tamo preselili – bio je sasvim drugi svet sa srednjoevropskom
arhitekturom, lepim parkovima, školama, bibliotekama i otmenim,
buržoaskim načinom života. Nije se naročito isticao u školi, ali je
mnogo čitao – gutao je Šekspira, Novalisa, Šlegela, Puškina, Tolstoja,
Turgenjeva, Rozanova, Šestova i Dostojevskog, koje je posebno cenio. Zar
ima boljeg štiva za buntovnog mladića – koji je već odbijao da se
pomoli sa porodicom pre večere i odlazio od stola dok su se oni molili –
od Zapisa iz podzemlja, u kojima Dostojevski piše:
.
Bio
sam obična mušica pred tim otmenim svetom, ogavna, gnusna mušica –
inteligentniji, obrazovaniji, plemenitiji od svih ostalih, tu nije bilo
sumnje, ali ipak mušica, koja svima popušta, meta ponižavanja i uvreda.
.
Iako
su Sioranovi roditelji bili veoma ugledan građanski par, povezani preko
braka sa brojnim starim i istaknutim porodicama u Transilvaniji – otac
mu je bio novoizabrani iguman i savetnik mitropolita Sibinja, a majka
predsednica Udruženja hrišćanki – njihov sin se osećao kao izgubljena
duša, stranac u sopstvenom okruženju. Godine provedene u Sibinju bile su
uvod u krizu identiteta koju će proživljavati čitavog života. Krizu je
pogoršavala hronična nesanica, od koje je počeo da pati sa 17 godina.
Jedino utočište bile su mu knjige i, kasnijih godina, duge noćne šetnje
pustim i tihim sibinjskim ulicama. Ovaj grad se mogao pohvaliti trima
dobro uhodanim bordelima, čija je Sioran postao redovna mušterija.
Jednom je čak, sa Kantovom Kritikom čistog uma u džepu, tamo susreo ne
samo svoje drugove iz škole, već i učitelje. Ipak, i dalje ga je mučila
njegova potajna, misteriozna bolest – nesanica na kojoj bi mu, kako je
kasnije govorio, i verski mučenik pozavideo – što je uticalo na njegovo
razmišljanje, dovodilo ga na ivicu nerava i činilo konstantno
razdražljivim. Godinama kasnije, tvrdiće da je sve svoje knjige napisao
tokom noćnjih šetnji i ležeći u krevetu dok je pokušavao da zaspi.
U
Bukureštu, gde je otišao da studira filozofiju 1928, spavao je još ređe.
Srećom po njega, mogao je da pobegne iz svog hladnog i mračnog sobička,
čitajući po petnaest sati dnevno u biblioteci Fondacije kralja Karla, u
glavnoj ulici, preko puta kraljevske palate. U prestonicu je došao u
vreme velikih političkih potresa. Liberalnu stranku, zaslužnu za
političku stabilnost i ekonomski prosperitet nakon stvaranja Velike
Rumunije 1918, potresali su lokalni štrajkovi, evropska ekonomska kriza i
krvave studentske demonstracije, kao i uspon profašističkog pokreta
Gvozdena garda, koja se borila za vlast sa kraljem.
.
Za Siorana, koji je čitao u biblioteci
zemlje u haosu, sa mešovitim stanovništvom Rumuna, Mađara, Jevreja,
Slovena, Grka, Rusa, Bugara i Turaka, sa njihovim
poluistočnjačkim-poluzapadnjačkim načinom života, ubeđenje da je svaki
čovek sam, prisiljen da pronađe sopstveni smisao u besmislenom
univerzumu, postalo je još snažnije. Krut i smušen, u ofucanom tamnom
odelu, pomalo debeljuškastog lica, prodornih zelenih očiju i neprekidno
namršten, govorio je sa transilvanijskim naglaskom i držao se po strani.
„Ovde sam, u Bukureštu, već tri godine, i niko me ne poznaje, zato što
se nisam ni trudio,“ pisao je jednom prijatelju.
.
Preterivao
je. Na fakultetu, slušao je predavanja profesora filozofije Nae
Joneskua, harizmatičnog čoveka koji je svoje studente nadahnuo verskim,
mesijanskim nacionalizmom. Tu je upoznao mnoge ljude koji će imati
vodeće uloge u podrivanju demokratske države, odbacujući ideale
liberalizma, i spremno ih menjajući totalitarnim idejama. Kao što piše
Marta Petru u knjizi Zloglasna prošlost: E. M. Sioran i uspon fašizma u
Rumuniji, iskupljenje putem žrtvovanja života u ime nacije postalo je
vodeća ideja krajnje desnice. „Bili smo grupa jadnih idiota“, govorio je
kasnije Ežen Jonesko.
.
Sioranovo
preobraćanje u političkog idiota nastupiće kasnije. Iako je pisao
diplomski rad o Anriju Bergsonu, više je voleo filozofiju napada i
provokacije, ničeovskog stila. Odbacivao je Dekartovo verovanje u
superiornost intelekta i razuma kod čoveka, pa ga zato nisu zanimale
apstraktne spekulacije o prirodi bića ili istine. Poput Šopenhauera,
prezirao je optimističku nit u promišljanju istorije i društva, i
verovao je da je čovečanstvo osuđeno na beskrajna ponavljanja muke i
bede. Tvrdio je da se većina filozofa pretvara da nerešivi problemi ne
postoje. Da nemaju hrabrosti da se suoče sa svojim unutrašnjim sumnjama i
priznaju da vode život pun nepomirljivih kontradikcija. U svojoj prvoj
knjizi Na rubovima očaja, koju je 1934. sa 23 godine objavio u
Bukureštu, napisao je:
.
Volim misao u kojoj još ima daška mesa
i krvi, i hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti
ili nervozne depresije nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili
da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija
beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo sadržajniji
od najsuptilnije misli…?
.
Čovek
je, po Sioranu, nesrećna zver, proterana iz životinjskog carstva, sa
tek toliko mašte koliko je dovoljno da mu zagorča život. Njegov
nesporazum sa filozofima je u tome što oni ignorišu realnost tela, ovu
najstrašniju od svih realnosti, i mentalni i fizički bol. On je bliži
pesnicima poput Bodlera, koji je uporno tvrdio da je pakao u kojem se
našao tipičan za čoveka:
.
Kako
da glumac u zamršenoj drami duše, gde se, u isto vreme, erotsko
iščekivanje sukobljava sa metafizičkom napetošću, strah od smrti sa
željom za nevinošću, totalno odbijanje sa paradoksalnim junaštvom, očaj
sa ponosom, predosećanje ludila sa čežnjom za anonimnošću, krici sa
tišinom, stremljenje sa ništavilom – kako da i dalje filozofira na
sistematičan način?
Zaista, kako? Sioran u svojim knjigama
preispituje sve važnije filozofske teme, ali iz ovog izmučenog, ličnog
ugla. I pored onih pasusa rumunskog hvalisanja i samosažaljenja,
ublaženih njegovim cinizmom i crnim humorom, Na rubovima očaja je
strahovito ambiciozna i hrabra knjiga. Knjigu čini šezdeset šest
poglavlja, od kojih većina ne prelazi par strana, i u njoj se
preispituje moral, ljubav, zlo, strast prema apsurdnom, opsednutost
apsolutnim, patnja, melanholija, vreme i večnost, usamljenost i smrt.
Ideje su istovremeno zapaljive i neverovatno duboke i originalne za
nekog tako mladog. Knjiga je dobila prestižnu nagradu Fondacije kralja
Karla, u kategoriji za književnost i umetnost. Laureat je, u
međuvremenu, boravio u Nemačkoj kao Humboltov stipendista. Vlada Nemačke
je tu stipendiju davala darovitim studentima iz inostranstva, pa se
Sioran obreo prvo u Berlinu, a potom u Minhenu. Plan mu je bio da
doktorira, ali ni u jednom od ova dva grada nije otišao ni na jedno
predavanje.
.
Sioran
je u Nemačkoj živeo od novembra 1933. do jula 1935. Za manje od dve
godine, koliko je tamo proveo, napisao je i poslao u Rumuniju na
objavljivanje brojne članke o svojim utiscima o toj zemlji. Njegovi
protivnici ističu pojedine pasuse gde ushićeno piše o novom nacističkom
režimu, dok njegovi branitelji takve delove ignorišu ili im umanjuju
značaj. Neki od tih članaka, ali ne svi, objavljivani su u desničarskim
glasilima. Mnogi su politički, ali većina nije. Pa ipak, u članku
napisanom 15. jula 1934, Sioran piše da „danas nema političara koji kod
mene izaziva veću naklonost i divljenje od Hitlera“, i nastavlja s
tvrdnjama kako je zanesenost Firerom u Nemačkoj potpuno opravdana.
Hitlerov značaj bio je u tome, tvrdio
je Sioran, što je svojom veštinom zavođenja potisnuo kritički duh
nacije. To je, nastavlja on, „dramatična sudbina i odgovornost svakog
vizionara, diktatora i proroka“. Ono što je video istovremeno ga je
očaralo i užasnulo, i nateralo da se zapita o krhkoj prirodi čovekovog
instinkta za slobodom. Ljudska bića, govorio je svojim čitaocima,
istovremeno teže slobodi i raduju se kad je izgube. Video je kako Nemci
podižu ruke ka svom vođi, nestrpljivo tražeći da ih porobi i povede u
kolektivnu propast.
.
Iako
nikad nije bio fanatično zaluđen Hitlerom, kako Zarifopol-Džonson
pokazuje, bio je nešto mnogo gore. Premda je jasno video šta se u
Nemačkoj zbiva, osećao je neobičan afinitet prema stvarima koje je inače
prezirao. Ubedio je sebe da su jedino takva čudovišta sposobna da
uzdignu svoje narode. Verovao je da je i Rumuniji potreban upravo takav
vođa, koji bi je izvukao iz zaostalosti, dok je drugde u isto vreme
otvoreno pisao da je on lično nesposoban da oseti bilo kakav teoretski
entuzijazam za diktaturu. Njegova sledeća knjiga,Transfiguracija
Rumunije, bila je pokušaj da pokaže, uprkos svom razumu, kako je moguće
izvesti tu transformaciju. Ove knjige se stideo čitavog života, iako je
pred smrt, kada je već bolovao od Alchajmerove bolesti, dozvolio njeno
ponovno objavljivanje, sa izuzetkom dva najsramnija poglavlja.
.
U
svojoj lepoj i detaljnoj studiji ove budalaste knjige, Marta Petreu
pametno zaključuje da se Sioran uvek trudio da njegov stav o svakoj temi
bude samo njegov; te je tako uspeo da ocrni svaku etničku grupu u
Rumuniji. Kod stranaca, posebno Jevreja, smetalo mu je to što su
potiskivali rađanje rumunske nacije. Međutim, za razliku od
intelektualaca okupljenih oko Gvozdene garde, koji su Jevreje krivili za
sve rumunske neuspehe, on ih je smatrao superiornim u odnosu na Rumune,
koji su sami bili odgovorni za svoje nedaće. Što se Mađara tiče,
priznao je svoju „apsolutno neutralnu nacionalnu mržnju“ prema njima,
pomešanu sa „nežnošću prema ovom nesavršenom narodu“ koji je vladao
Rumunijom hiljadu godina. Transfiguracija Rumunije je delo nacionaliste
koji prezire sopstveni narod, fanatika bez rasne doktrine.
.
Knjiga nije naišla na dobar
prijem kod vođa Gvozdene garde i njenih intelektualaca, pošto je,
pretpostavljam, njen autor nagovestio da ima neke svoje namere. Ako je
želeo da se svet preokrene naglavačke, to je bilo iz želje da ublaži
sopstveni verski i metafizički očaj. Kao što je napisao u „Prevari kroz
delovanje“, članku objavljenom u decembru 1940, nakon ulaska Gvozdene
garde u vladu:
.
Za poboljšanje položaja jedne
nacije ili društvene kategorije, neki su spremni na krajnju žrtvu. Ali
oni se ne žrtvuju zarad te nacije ili društvene kategorije, već zato što
bi bez vibracija izazvanih ovim izgovorima život bio nepodnošljiv…
Potreba da se sve razruši i ponovo izgradi rađa se iz praznine koja više
ne može da živi sa sobom.
.
Ovo
je gnusno priznanje, imajući u vidu da ga je napisao čovek koji je u
svojoj prvoj knjizi tvrdio da neće podržati nijedan politički pokret.
Ipak ga je podržao. Napisao je još nekoliko sramnih članaka u slavu
desničarskih ideja nakon 1937, kada je otputovao za Pariz, gde će, osim
jedne kratke posete kući 1940, ostati do kraja života. U jednom od
članaka iz tog vremena, optužio je stariju generaciju za senilnost,
moralnu slabost, i izdaju nacionalnih interesa, i tvrdio da je
parlamentarni sistem koji su oni uveli demoralisao naciju i da je svaki
oblik njegovog uništenja legitiman. Jedan dnevni list je zaključio da je
ovo poziv na ubistvo, i zatražio od ministra unutrašnjih poslova da
preduzme neke mere. Od toga nije bilo ništa, ali je zbog tog skandala i
zbog nestabilne političke situacije u Rumuniji, gde je kralj Karlo II
raspustio sve političke stranke i pohapsio vođe Gvozdene garde i s njima
povezane intelektualce, Sioran poželeo da produži svoj boravak u
Francuskoj.
Njegova
naredna knjiga, Suze i sveci, koju je objavio o svom trošku, pošto se
izdavač uznemirio zbog njenog bogohulnog sadržaja, pojavila se kad je
već napustio Rumuniju. Ni ona nije dobro primljena, iako nije imala veze
sa politikom. I prijatelji i kritičari bili su užasnuti njegovim stavom
prema hrišćanstvu. Zamišljena još u Sibinju, gde je u gradskoj
biblioteci izučavao žitija svetaca, ova knjiga je predstavljala
briljantnu meditaciju o verskoj ekstazi čoveka koji je priznao da čak i
kada je čitao i divio se životima ovih ljudi, nije sebe mogao da natera
da poveruje u boga.
.
Pa
ipak, duboko su ga potresale samonametnute patnje svetaca i mistika, i
to kako su svoje patnje obavijali velom tišine i osamljenosti. Najviše
je voleo čiste mistike, uglavnom svetovne i uglavnom ženskog roda,
porodicu egzistencijalnih izgnanika koje je nazivao „božjim
noćobdijama“, koji su hrišćanskoj veri pristupali antiteološki i
antiinstitucionalno, i čija je jedina želja bila da pobede vreme i
sopstveni ego, dok su svet lišavali svog prisustva. U poređenju sa
filozofijom, kako mu se činilo, njihova mistična otkrovenja davala su
precizne odgovore na pitanja koja se filozofi nisu ni usuđivali da
postave. „Nema toplote do one u blizini Boga. Zato Sibir naše duše
vapije za svecima“, pisao je tada. Što se tiče njegovog neverovanja, po
njemu su i skepticizam i misticizam izrazi našeg očaja zbog nedovoljnog
znanja.
.
Ova knjiga, poput većine Sioranovih
kasnijih radova, bila je kolaž sastavljen od kratkih pasusa na tragu
Šlegelovih i Ničeovih filozofskih fragmenata. Poput njegovih
prethodnika, zapažanja su mu bila ujedno pronicljiva i beskrajno
maštovita:
.
Jedino objašnjenje za stvaranje
sveta jeste božji strah od samoće. Drugim rečima, naša uloga je da
zabavljamo Našeg Tvorca. Kao siroti klovnovi apsolutnog, zaboravljamo da
glumimo u tragediji kako bismo olakšali dosadu jednog gledaoca čiji
aplauz ljudsko uho nikad nije čulo. Samoća toliko pritiska Boga, da je
morao da izmisli svece za sabesednike.
.
Najveća sreća za Hrista bila je to
što je umro mlad. Da je dočekao šezdesetu, ostavio bi nam memoare
umesto krsta. I danas bismo duvali prašinu s Božjeg nesrećnog sina.
.
Kucanje našeg srca izbacilo nas je iz raja; kad smo shvatili šta to znači, pali smo u Vreme.
.
Svi sveci zajedno ne vrede ni koliko jedna Lirova kletva ili bezumni govor Ivana Karamazova.
Sioranovo
učešće u političkom životu Rumunije trajalo je osam godina. Postepeno
je, nakon odlaska u Francusku, izgubio interesovanje za politiku. Za
razliku od drugih intelektualaca njegove generacije, koji su dobili
razne položaje u diplomatskoj službi tokom rata, jedini posao koji je on
dobio u rumunskom poslanstvu u Višiju potrajao je od 1. februara do 16.
maja 1941. Nije poznato da li je dao ostavku ili je otpušten nakon
svađe sa pretpostavljenima. Nikad više nigde nije radio. Živeo je u
Parizu od stipendije francuske vlade, od novca koji su mu slali
roditelji, i poklona i pozajmica od imućnih prijatelja, trudeći se da
ostane veran svom idealu večitog parazita.
.
Simon
Bu, Francuskinja koju je upoznao 1942. i ostao sa njom do smrti, takođe
mu je pomagala. Bila je nastavnica engleskog i povremeno prevodila, i
verovatno je imala neke redovne prihode. Živeli su u malim hotelima,
hranili se u studentskim, pa čak i školskim menzama, i nisu imali svoj
stan do 1960, kada su se uselili u jedan skromni mansardni stančić, na
južnoj obali Sene, gde će provesti ostatak života.
.
U
decembru 1946, Sioran je u jednom pismu spomenuo da piše knjigu na
francuskom, pod nazivom Exercices négatifs, koju je opisao kao
opraštanje od prošlosti i svih svojih uverenja. Knjiga koja je kasnije
nazvana Kratak pregled raspadanja, izašla je tek u septembru 1949.
Propraćena je hvalospevima kritike i naredne godine osvojila nagradu
Rivalor jednoglasnom odlukom žirija u čijem sastavu su bili Andre Žid,
Žil Romen, Žil Sipervijel i Žan Polan. Što je još važnije, ona je dala
Sioranu novi identitet francuskog pisca, iako je taj pisac živeo u
konstantnom strahu da će se tajne iz njegove prošlosti jednom
rasvetliti. Ova knjiga govori o njegovom fanatizmu tih godina, ali
indirektno, bez pominjanja biografije ili konkretnih osvrta na upravo
završeni rat i smrt miliona nevinih žrtava:
.
Istorija
nije ništa drugo nego niz lažnih apsoluta, serija hramova podignutih na
nivo izgovora, unižavanje uma pred Neverovatnim. Čak i kada okrene leđa
religiji, čovek joj ostaje pokoran; troši se na proizvodnju lažnih
bogova, a potom ih grozničavo prihvata: njegova potreba za fikcijom, za
mitologijom, nadvladava i dokaze i apsurdnost… gubilišta, tamnice i
kazamati cvetaju samo u senci vere – u senci potrebe da verujemo, koja
nam je zauvek zatrovala um. Đavo nije ništa prema čoveku koji zna
istinu, njegovu istinu… U mahnitom umu uvek se krije grabljivica;
nikakva zaštita ne vredi protiv kandži proroka…
.
Bilo
je onih koji su sumnjali u iskrenost Sioranovog preokreta. Ja ne
sumnjam, kao ni Ilinka Zarifopol-Džonston ni Marta Petreu, koje su dobro
poznavale i njegova rumunska i francuska dela. Kada je napisao:
„Mladost je uvek i svugde idealizovala dželate, ako su svoj posao radili
u ime nečeg nejasnog i bombastičnog“, govorio je o sebi.
Charles Simic
