Maksim Gorski: Sokol

*Razgovor ranjenog junaka Uza i ranjenog sokola na rubu ponora

"Umires li?"
"Da, umirem!"
Odgovori sokol, duboko uzdahnuvsi.
"Slavno sam proziveo svoj zivot! Ja poznajem srecu! Hrabro sam se borio!
Video sam nebo...Ti ga nikad neces videti iz takve blizine! Eh, ti bednice!"
"Ah sta je nebo? Pusto mesto...Kako da tamo puzim? Meni je ovde prekrasno...toplo i vlazno!
Odgovori Uz slobodnoj ptici i nasmesi se u dusi nad njom radi izgovorenih uvreda.
I ovako pomisli:" Leteo ili puzao, kraj je izvestan: svi ce u zemlju leci, sve ce se u prah pretvoriti..."
Sokol krikne: "Oh, kad bih se bar jos jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima i on bi se udavio u mojoj krvi! O, sreco bitke!
A Uz pomisli i predlozi slobodnoj ptici:
"A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Mozda te krila podignu i prozivis jos malo u svojoj stihiji."
I on krene, rasiri krila, udahne punim plucima, sevne ocima i baci se.
Brzo je padao, lomeci krila, gubeci perje...
Struja potoka ga je prihvatila i, opravsi krv, odenula u penu, odnela u more.
A morski su valovi jaucuci razbijali o stene...
I telo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.

Categories: citati, darko rundek, knjizevnost, maksim gorki, pesma, ruskaja, sokol