Hulio Kortasar-Skolice (2)

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta po prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne, svaki put stvaram usta koja pozelim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogucih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu, a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim, podudaraju bas sa ustima sto se smese, ispod ovih koja ti crta moja ruka.

Gledas me, gledas me izbliza, sve blize me gledas, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, priblizavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno disu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, zivih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperis kao mesec na vodi.

Categories: argentinska knjizevnost, argentinska literatura, citati, cortazar, hopscotch, hulio kortasar, julio, knjizevnost, maga, rayuela, roman, skolice