Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio iz dosade. Prokleti slučaju, čekam te! Neću te pobediti principima ili ono što tupi ljudi nazivaju karakterom, ne, ja hoću da te opevam! Neću da budem pesnik za druge, tebe ću opevati i proždreti vlastitu pesmu, i to će biti moja hrana. Ili me ne smatraš dostojnim tebe? Kao što bajadera igra u čast Boga, tako sam se i ja posvetio služenju tebi, polako, slabo odeven, poslušan, nenaoružan i bez ikakve odbrane, odričem se svega; nemam i ne želim ništa svoje da imam, ništa ne volim, nemam ništa da izgubim, ali zahvaljujući tome nisam ni postao dostojniji tebe, kome je, nesumnjivo, već odavno dosadilo da otimaš ljudima ono što vole, tebe, koga je umorilo njihovo kukavičko uzdisanje i njihove kukavičke molbe.
Iznenadi me, spreman sam, daj da se borimo za čast. Pokaži mi devojku; pokaži mi mogućnost koja će izgledati nemoguća, pokaži mi je u senovitom carstvu donjeg sveta, ja ću je izvesti napolje, neka me mrzi, neka me prezire, neka bude ravnodušna prema meni, neka voli drugog ne plašim se; ali uzburkaj vodu, okončaj bezvetricu. Bedno je da me ti tako izgladnjuješ, ti koji uobražavaš da si jači od mene.
***
Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.
