Jedan od najpoznatijih francuskih grafičara 19.veka, Gistav Dore proslavio se ilustracijama Balzakovih, Rableovih i Danteovih dela. 1860. godine ilustrovao je francusku verziju Don Kihota i njegovi prikazi viteza i Sanča Panse su postali toliko poznati da su uticali na čitaoce, umetnike i pozorišne i filmske reditelje pružajući ideje kako bi fizički dva pomenuta karaktera trebala da izgledaju.
Doreove ilustracije engleske Biblije doživele su veliki uspeh i 1867. Dore je imao veliku izložbu svojih radova u Londonu.
1883.godine ilustrovao je pesmu Gavran Edgara Alana Poa, cenjenu kao jednu od najboljih američkih poema u istoriji. Kao u svim njegovim radovima, ilustracije su bogate detaljima i za razliku od njegovih prethodnih radova, gravure su mekše oslikavajući odlično raspoloženje koje poema nosi.
Gavran: Edgar Alan Po
"Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
“Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.”"
Dante Alegijeri: Božanstvena komedija
"Ostavite svu nadu, vi koji ulazite..." (Na vratima pakla)
Migel de Servantes: Don Kihot
“U taj mah ugledaše trideset ili četrdeset vetrenjača koje su se nalazile na tom polju, i čim ih Don Kihot vide, reče svom štitonoši: Sreća upravlja našim stvarima bolje nego što bismo to mogli poželeti; jer tamo, vidiš prijatelju moj Sančo, ukazuje se trideset ili nešto više ogromnih divova s kojim nameravam da zametnem bitku i sve ih lišim života, a plen koji ostane iza njih biće početak našeg bogatstva, jer to je valjan rat i velika usluga Bogu tamaniti s lica zemlje tako opaki soj.
- Kakvi divovi? – reče Sančo Pansa
- Oni koje tamo vidiš – odgovori mu gospodar – s dugim rukama koje ponekad imaju gotovo dve milje.
- Pazite vaša milosti – odgovori Sančo – jer ono što se tamo vidi nisu divovi nego vetrenjače, a ono što na njima liči na ruke, to su krila koja okreće vetar, a ona pokreću mlinski kamen.
- Lepo se vidi – odgovori Don Kihot - da nisi upoznat sa pustolovinama: ono su divovi; a ako se bojiš, ukloni se odatle i s razdaljine se moli, jer ući ću u strašnu i nejednaku bitku sa njima.
I govoreći tako, obode konja Rosinanta, ne obazirući se na viku svog štitonošte Sanča, koji ga je upozoravao da su ono što će napasti bez ikakve sumnje vetrenjače, a ne divovi. Ali on je tako bio uveren da su to divovi da nije ni čuo viku svog štitonoše Sanča, niti je primetio, iako im je već bio podosta blizu, šta je to. Naprotiv, vikao je na sav glas:
- Ne bežite, kukavička i zlobna stvorenja, jer napada vas jedan jedini vitez!
U tom trenutku vetar poče malo jače da duva, pa se velika krila počeše okretati, a kad Don Kihot to vide, reče:
- Čak i da se razmahujete sa više ruku nego div Brijarej, platićete mi.
I rekavši to iz sveg srca se preporuči svojoj gospodarici Dulsineji od Toboza, moleći je da mu u tom teškom času pomogne; dobro se zakloni štitom, koplje zakači o kariku na prsnom oklopu, pa se u punom Rosinantovom galopu baci i nasrnu na prvu vetrenjaču koja je bila pred njim; i kad kopljem udari u krilo, vetar svom žestinom pokrenu krilo da mu koplje smrska na komade i zbaci konjanika i konja koji se otkotrljaše po ledini u vrlo jadnom stanju. Požuri mu Sančo Pansa u pomoć, koliko god mu je magarac mogao kasati, a kad stiže, shvati da se gospodar ne može ni pomaći. Toliko se bio ugruvao sa Rosinantom.
- Bože, pomozi! – reče Sančo. – Zar nisam rekao vašoj milosti da pazi šta radi, jer su to vetrenjače, da to može prenebregnuti samo onaj ko ima iste takve u glavi.
- Ćuti, prijatelju Sančo – odgovori Don Kihot – jer ratne stvari su više nego druge, podložne neprestanim promenama; štaviše, kako ja mislim, a tako i jeste, onaj mudrac Freston koji mi je ukrao sobu i knjige, pretvorio je ove divove u vetrenjače samo da bi me lišio slave da sam ih pobedio: toliki mi je on neprijatelj…”
Fotografije preuzete sa sajta: Open culture