петак, април 18

Jedan od najpoznatijih francuskih grafičara 19.veka, Gistav Dore proslavio se ilustracijama Balzakovih, Rableovih i Danteovih dela. 1860. godine ilustrovao je francusku verziju Don Kihota i njegovi prikazi viteza i Sanča Panse su postali toliko poznati da su uticali na čitaoce, umetnike i pozorišne i filmske reditelje pružajući ideje kako bi fizički dva pomenuta karaktera trebala da izgledaju.
Doreove ilustracije engleske Biblije doživele su veliki uspeh i 1867. Dore je imao veliku izložbu svojih radova u Londonu.
1883.godine ilustrovao je pesmu Gavran Edgara Alana Poa, cenjenu kao jednu od najboljih američkih poema u istoriji. Kao u svim njegovim radovima, ilustracije su bogate detaljima i za razliku od njegovih prethodnih radova, gravure su mekše oslikavajući odlično raspoloženje koje poema nosi.

Gavran: Edgar Alan Po

"Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
“Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.”"

 


















Dante Alegijeri: Božanstvena komedija

"Ostavite svu nadu, vi koji ulazite..." (Na vratima pakla)

 

 

 

 


















Migel de Servantes: Don Kihot

“U taj mah ugledaše trideset ili četrdeset vetrenjača koje su se nalazile na tom polju, i čim ih Don Kihot vide, reče svom štitonoši: Sreća upravlja našim stvarima bolje nego što bismo to mogli poželeti; jer tamo, vidiš prijatelju moj Sančo, ukazuje se trideset ili nešto više ogromnih divova s kojim nameravam da zametnem bitku i sve ih lišim života, a plen koji ostane iza njih biće početak našeg bogatstva, jer to je valjan rat i velika usluga Bogu tamaniti s lica zemlje tako opaki soj.

- Kakvi divovi? – reče Sančo Pansa

- Oni koje tamo vidiš – odgovori mu gospodar – s dugim rukama koje ponekad imaju gotovo dve milje.

- Pazite vaša milosti – odgovori Sančo – jer ono što se tamo vidi nisu divovi nego vetrenjače, a ono što na njima liči na ruke, to su krila koja okreće vetar, a ona pokreću mlinski kamen.

- Lepo se vidi – odgovori Don Kihot  - da nisi upoznat sa pustolovinama: ono su divovi; a ako se bojiš, ukloni se odatle i s razdaljine se moli, jer ući ću u strašnu i nejednaku bitku sa njima.

I govoreći tako, obode konja Rosinanta, ne obazirući se na viku svog štitonošte Sanča, koji ga je upozoravao da su ono što će napasti bez ikakve sumnje vetrenjače, a ne divovi. Ali on je tako bio uveren da su to divovi da nije ni čuo viku svog štitonoše Sanča, niti je primetio, iako im je već bio podosta blizu, šta je to. Naprotiv, vikao je na sav glas:

- Ne bežite, kukavička i zlobna stvorenja, jer napada vas jedan jedini vitez!

U tom trenutku vetar poče malo jače da duva, pa se velika krila počeše okretati, a kad Don Kihot to vide, reče:

- Čak i da se razmahujete sa više ruku nego div Brijarej, platićete mi.

I rekavši to iz sveg srca se preporuči svojoj gospodarici Dulsineji od Toboza, moleći je da mu u tom teškom času pomogne; dobro se zakloni štitom, koplje zakači o kariku na prsnom oklopu, pa se u punom Rosinantovom galopu baci i nasrnu na prvu vetrenjaču koja je bila pred njim; i kad kopljem udari u krilo, vetar svom žestinom pokrenu krilo da mu koplje smrska na komade i zbaci konjanika i konja koji se otkotrljaše po ledini u vrlo jadnom stanju. Požuri mu Sančo Pansa u pomoć, koliko god mu je magarac mogao kasati, a kad stiže, shvati da se gospodar ne može ni pomaći. Toliko se bio ugruvao sa Rosinantom.

- Bože, pomozi! – reče Sančo. – Zar nisam rekao vašoj milosti da pazi šta radi, jer su to vetrenjače, da to može prenebregnuti samo onaj ko ima iste takve u glavi.

- Ćuti, prijatelju Sančo – odgovori Don Kihot – jer ratne stvari su više nego druge, podložne neprestanim promenama; štaviše, kako ja mislim, a tako i jeste, onaj mudrac Freston koji mi je ukrao sobu i knjige, pretvorio je ove divove u vetrenjače samo da bi me lišio slave da sam ih pobedio: toliki mi je on neprijatelj…”




















Fotografije preuzete sa sajta: Open culture



уторак, април 8


"Ja sam filozof urlator. Moje misli ako to jesu, laju, ne objašnjavaju ništa, galame."

On je pisao o stvarima o kojima svi mi govorimo u sebi tiho.
Sve njegove protivrečnosti proishode iz strasne
zaljubljenosti u život i jasne svesti o njegovom besmislu a naročito činu kao obliku životnog delanja.Pasivnost je oduvek bila njegov ideal.
"Život se ne može voleti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad."

Njegova fiilozofija je fragmentarna i tu je da probudi, oživi i olakša svima onima koji su kao i on oduvek bili hipersvesni i koji su ubirali plodove sa "prokletog" drveta saznanja. Za njega knjiga treba da bude opasnost:
" Knjiga treba da prekopava po ranama, čak i da ih iritira."
Njegove knjige sve dovode u pitanje, šibaju i probuđuju duše i duhove i u tome i jeste poenta. Ako ne menjaju nečiji život na ovaj ili onaj način čemu onda knjige služe?
Emil Sioran jedan je od najznačajnijih rumunskih filozofa 20. veka. Rođen je 8.aprila 1911. godine u selu Rašinari u Karpatima, kao sin pravoslavnog sveštenika. Prema njegovim rečima imao je najlepše moguće detinjstvo. U selu u kojem su ljudi radili čitave nedelje da bi platu proćerdali za jednu noć Sioran je od jutra do mraka provodio napolju maštajući da postane najbolji igrač klikera.
"Ne poznajem nijedan slučaj srećnijeg detinjstva od svog. Živeo sam u blizini Karpata, igrajući se po poljima i planinama, bez obaveza i zadataka. To je bilo izvanredno srećno detinjstvo. Kasnije, u razgovoru s ljudima, nisam našao ništa slično. Voleo bih da nikada nisam napustio to selo, ne mogu da zaboravim dan kada su me moji roditelji naterali da uđem u jedna kola i da bi me odvezli u gimnaziju, u grad. To je bio kraj moga sna, propast mog sna."
Sa odlaskom iz "izgubljenog raja" u gimnaziju počinju i prve nesanice  i stalna misao o smrti. U bilo kom trenutku i na bilo kom mestu. Veruje da ga je upravo to konstantno razmišljanje o smrti paralisalo i da se jedino moglo živeti kao što je on živeo, na margini svega. Sa 22. godine piše:
"Imam čudan osećaj da sam postao specijalista za problem smrti."
U očaju i ludilu koje ga sve više obuzima ispoveda se majci koja mu govori da je bolje da je abortirala. Taj trenutak je bio osvešćujući za njega jer je upravo tada shvatio koliko smo svi plod slučajnosti i ništa više.
Sa odlaskom u Bukurešt 1928. na studije filozofije nesanice su se pogoršale. Sa dvadeset posečuje bordele i knjižare. Iznova čita Šekspira i Čehova i divi se Šopenhaueru, Ničeu i Šestovu.
1933. godine  piše svoju prvu  i prema njegovim rečima najfilozofskiju knjigu "Na rubu očaja" za koju osvaja nagradu Mladih pisaca zaklinjući se da više ništa neće napisati. Ipak za života uspeo je da napiše više od jedne knjige i od onoga što je želeo.
Tvrdio je da je sve napisao tokom noćnih šetnji i u krevetu pokušavajući da zaspi.
Za njega pisanje je oslobađanje od sopstvenih opsesija i tenzija i ništa drugo a dosadi se klanja kao razlogu zbog kojeg je uspeo da otkrije sebe: 
"Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti."
1937. godine dobija stipendiju za Pariz iz kojeg se, osim jedne kratke posete Rumuniji, nikada neće vratiti ali nikada ni završiti tezu o Ničeu za koju je dobio stipendiju. 
Živi u latinskoj četvrti, hrani se u studentskoj menzi i obilazi Francusku biciklom.
1947.godine nakon prevođenja Malarmea na rumunski shvata apsurdnost tog postupka jer: Čemu prevoditi Malarmea na jezik koji niko ne poznaje" i odlučuje da će pisati na francuskom jeziku:
"Koliko kafa, cigareta i rečnika da napišem jednu rečenicu na tom, za moj ukus nepristupačnom, suviše plemenitom i otmenom jeziku."
Pisanje na francuskom bilo mu je izrazito teško jer je njegovom temperamentu više odgovarao divlji jezik, jezik pijanca.
1949. godine objavljuje "Kratak pregled raspadanja", knjigu propraćenu hvalospevima i nagrađenu Rivalor nagradom. 
Večiti besposličar, živi od pomoći stipendije, pozajmica i pomoći prijatelja ali i saputnice Simon Bu sa kojom će ostati do kraja života.
Za sve one spremne da vide i odbace iluzije Sioran nudi ohrabrenje ali ne i utehu. Zato je on filozof za jake i svesne voljne da se uhvate u koštac sa životom i prihvate sopstvenu ništavnost.