"Ako je čovek bio te sreće i živeo u Parizu kao mlad, onda bilo kuda krenuo u toku života on će biti sa njim, jer Pariz je pokretni praznik."
U knjizi Pokretni praznik, Ernest Hemingvej opisuje Pariz iz dvadesetih godina 20 veka, grada koji je bio centar intelektualne elite toga doba.
Pisci su pukom slučajnošću nailazili jedni na druge u "Klozeri d Lila"
ili nekoj od posećenijih kafana i uz vino raspravljali o životu i
umetnosti.
Kroz knjigu se provlače priznata knjićevna imena poput Džojsa i Paunda, dok se najviše pažnje posvećuje piščevom odnosu sa Skotom Ficdžeraldom i Gertrudom Stajn.
"Žena teške građe kao seljanka koja govori sve vreme" davala je savete Hemingveju da kupuje slike umesto odela dok jednu od najinteresantijih delova knjige čini rasprava imeđu pisca i gospoćice Stajn o njenoj poznatoj tezi da su svi oni generation perdue.
Za Ficdžeralda, Hemingvej kaže:
"Njegova darovitost bila je prirodna kao i šare koje je prah iscrtao na krilima leptira. U pravo vreme on je toga bio nesvestan kao i leptir, i nije ni primetio kada su šare pokvarene i zbrisane. Docnije, postao je svestan svojih oštećenih krila i kako su ona bila načinjena te je naučio da misli, ali više nije mogao da leti jer je bio izgubio ljubav za letenje i sećao se samo vremena kada mu za to nije bio potreban nikakav napor. "
Hemingvej piše uverljivo u onom kontekstu da daje konkretne opise svog puta do Luvra iz ulice u kojoj stanuje do opisa Klozeri d Lila kafane u kojoj je prijatno sedeti u jesen sa stolovima u senci drveća ali propušta da da ista više od toga.
Izuzev izvesnih manje-više senzacionalističkih detalja iz svog života i odnosa sa određenim književnicima i ljudima oko sebe koji mogu zadovoljiti potrebu ljubitelja autobiografija, sama knjiga ne nudi ništa što bi čitaoca intelektualne provinijencije moglo zadovoljiti.
Kao izvesna vrsta turistickog vodiča kroz Pariz 20.veka i životne dogodovštine Ernesta Hemingveja u istom knjiga predstavlja uspešan poduhvat, ali u onom delu u kojem se naziva romanom ostaje samo pokušaj.
