Ljubav poezije-Branko Miljkovic

Ja volim srecu koja nije srecna

Pesmu koja miri zavadjene reci

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac 

Ja volim rec o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na ocnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime buducih plodova i prolecne casti 

Ja volim sve sto se krece jer sve sto se krece

Krece se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Jer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim jucerasnje neznosti

Da kazem svom telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oci sluh drugacije rasporedjene

U sumi negoli u telu

Categories: branko, branko miljkovic, ljubav, ljubav poezije, miljkovic, pesme, pesnik, poezija, srpska poezija

Šekspirova knjižara u Parizu

U potrazi za duhom Vilijema Šekspira, poklonici njegovog dela posećuju London i Gloub na obali reke Temze. Ili obilaze piščevo rodno mesto Stratford. U slavu Romea i Julije pohode Veronu, za duhom Hamletovim i duhom Hamletovog oca tragaju u dvorcu Elsinoru, u istoimenom mestašcu u Danskoj. Međutim, ma koliko to na prvi pogled zvučalo paradoksalno, sećanje na renesansnog dramatičara čuva (makar sudeći po imenu) i jedna od najpoznatijih malih knjižara na svetu, ona koja se nalazi u Parizu. Šekspirova knjižara (Schakespeare and Co.) – literarna meka knjigofila zaljubljenih u književnost pisanu na engleskom jeziku, smeštena u ulici de la Bucherie broj 37, u Latinskom kvartu, u blizini stanice Sen Mišel. Knjižara slavna po tome što su Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald i Džems Džojs u nju svraćali, poznatija čak i od one u Boburu, ili Tašenove i La Hune, u blizini kafea Flora u kojem su se sastajali Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar i ostali egzistencijalisti.

 (Izvor slike: http://pinterest.com/pin/525936062703377977/)

Šekspirova knjižara je jedna od malobrojnih koje su opstale uprkos on-lajn prodaji knjiga i moći obezličenih lanaca knjižara preplavljenih trivijalnim bestselerima poput Da Vinčijevog koda koji je u Parizu još uvek aktuelan. Knjižara u kojoj se knjige ne samo prodaju nego i nastaju, mesto oslobođeno pariskog glamura i zveštačenosti, na kojem se i dalje može prepoznati poetična, literarna atmosfera za kojom mnogi baš u Parizu tragaju.

Šekspirova knjižara se pominje u svakom ozbiljnijem turističkom bedekeru o Parizu, a citirana je i na filmu. U njoj se nakon devet godina ponovno sreću Džesi (Itan Houk) i Selin (Džuli Delpi), likovi filma Pre zalaska sunca. No, kažu da je gužva u knjižari, nakon Vudi Alenovog filma, Ponoć u Parizu, postala opšte mesto. U njemu, protagonista, američki pisac Gil (Oven Vilson) u potrazi za inspiracijom i Parizom dvadesetih godina prošlog veka, svake ponoći ulazi u oldtajmer koji ga odvozi u prošlost ovaploćenu u likovima Hemingveja, Skota i Zelde Fitcdžerald, Tuluz Lotreka, ali i u dekoru Šekspirove knjižare.

Shakespeare and Company je zapravo naziv naziv knjižare koju je, u ulici Dupuytren 1919. godine otvorila Silvija Bič. Njena knjižara (koja je funkcionisala i kao biblioteka) ubrzo postaje literarni klub, kultno mesto pisaca tzv. izgubljene generacije. U knjižaru pored Hemingveja, Ficdžeralda i Džojsa dolaze i Ezra Paund, Tomas Stern Eliot, Men Rej, Anri Žid, Semjuel Beket, Šervud Anderson i mnogi drugi. Zahvaljujući knjižari Silvije Bič štampano je prvo izdanje Džojsovog Uliksa. No, knjižara je zatvorena, tokom 1940. godine.

Kada je Drugi svetski rat završen, Hemingvej je “lično oslobodio” Šekspirovu knjižaru, no uprkos tome, ona više nije nastavila sa radom.

1951. godine, američki emigrant, Džordž Vitman, otvara Le Mistral koji, u znak sećanja na knjižaru Silvije Bič, 1964. naziva Shakespeare and Company. Želeći da stvori vezu između autora i čitatelja, Vitman organizuje nedeljne čajanke i književne susrete na kojima se predstavljaju pisci, gde se priča o literaturi i čitaju rukopisi. No iako će u nju dolaziti slavni engleski autori kao što su Alen Ginsberg i Gregori Korso, knjižara je slavu stekla i zahvaljujući tome što su u njoj utočište pronalazili nepoznati mladi pisci. Otvarajući vrata svoje knjižare (ali i svog doma), Vitman je ugostio više od 40 hiljada nepoznatih i siromašnih pisaca željnih afirmacije. Neki su u knjižari ostajali tek jednu noć, drugi nedeljama ili mesecima. Jedino što je Džordž Vitman od njih zahtevao, bilo je da mu pomažu u knjižari i da – svakoga dana čitaju knjige.

Danas na uličnom zidu Šekspirove knjižare visi fotografija Volta Vitmana.

U izlogu, uz poneki bestseler, mogu se pronaći Keruakov Satori u Parizu i Pariz Džona Rasela. Ili Džojsov Portret umetnika u mladosti, Pokretni praznik Ernesta Hemingveja (u kojem se uz priču o izgubljenoj generaciji pominje upravo ova knjižara), Šekspiriv Hamlet i, recimo, Monografija o Džonu Bergenu.

Ispred izloga drvene klupice i stočići. Nedaleko fontana s bronzanim ženama-karijatidama. Na drvenoj tabli, s desne strane od ulaza, kredom su ispisane reči čoveka koji se čitavog života opirao komercijalizaciji, ne sumnjajući da će upravo njegova knjižara postati turistički hit. Neki su me ljudi prozvali Don Kihotom Latinske četvrti jer je moja glava tako daleko u oblacima pa sve posmatram kao anđele u raju. Ja nisam klasični prodavac knjiga. Ja sam isfrustrirani romanopisac čiji se roman ne sastoji iz poglavlja nego iz prostorija. Činjenica je da su Tolstoj i Dostojevski za mene realniji od mojih suseda i da je, mnogo pre mog rođenja, Dostojevski napisao Idiota koji je, u stvari, roman o mom životu u kojem ja uporno tragam za heroinom po imenu Nastasija Filipovna. Sto godina ranije, ova knjižara je bila skrivena vinarija. 1600-te godine ovo je bio manastir i  stan u kojem je živeo fenjerdžija zadužen da osvetli čitav Pariz, govorio je Džordž Vitman.

 (Izvor slike: http://pinterest.com/pin/175007135489491203/)

U samoj knjižari knjige su naslagane od poda do plafona, razasute su po patosu, po čoškovima, leže na stolicama i na kauču. Usko, drveno, klimavo stepenište (takođe zakrčeno knjigama) vodi na sprat na kojem je sobičak za čitanje. U njemu sede neki madi ljudi, zadubljeni u Džojsa i Hemingveja, ali i poneka nesrećna duša koja je već odavno pomerila s pameću i koja upravo ovde pokušava da povrati izgubljeni mir. Kao i turisti, koji, uprkos zabrani fotografisanja, krišom beleže trenutak kada su se u Šekspirovoj knjižari zatekli. Sa istom onom strašću kojom su do malopre fotografisali ulične svirače, žonglere i gutače vatre koji se nalaze nedaleko odatle, u blizini Notr Dama. Zbog mnoštva ljudi i mirisa antikvarnih i novih knjiga, na spratu nema dovoljno vazduha, oseća se čak i memla. No, atmosfera u knjižari je daleko literarnija i prisnija od klimatizovanih prostora Viržina i Fnaka.

Šekspirovu knjižaru, odnedavno, nakon očeve smrti, vodi Silvija Bič Vitman. Odlučivši da izbegne atmosferu omladinskog hostela, jer je njen otac, doživljavajući svoju knjižaru kao socijalističku utopiju maskiranu u knjižaru, prihvatao svakoga ko bi izjavio da je pisac, Silvija Vitman nastoji da očuva tradiciju. I dalje šest mladih pisaca, svake večeri prespava u knjižari. Istina, engleske spisateljice u retro, romantičnim haljinicama (koje deluju ljupkije i od samih Francuskinja) i mladi Amerikanci s ešarpama oko vrata i francuskim beretkama na glavi, odudaraju od starog boemskog duha knjižare starog Vitmana. No, Šekspirova knjižara je i dalje mesto na kojem se knjige kupuju, ali i mesto na kojem se o knjigama govori, u kojem se čita i piše. Upravo zahvaljujući novoj vlasnici, pokrenut je i literarni festival FestivalandCo koji je ugostio pisce poput Pola Ostera i Marjane Satrapi.

Očigledno je da je u susretu sa svakodnevicom i sveopštom globalizacijom koja menja naše duhovne potrebe i navike, Šekspirova knjižara izgubila nekadašnji šarm. No, ona je još uvek mesto koje mnogi, nostalgično se prisećajući Prustove Potrage za izgubljenim vremenom, Barbare Žaka Prevera, Edit Pjaf ili junaka Godarovih i Trifoovih filmova, u ovom gradu očekuju da će pronaći.

Činjenica je da se Pariz sve ređe ogleda u Prustu, Igou, Sartru, Sorboni, Đokondi, Luvru, Orseju, u Moneu, Maneu i Tuluz Lotreku. Pariz nije samo kemp, visoka moda, joie de vivre, kroasan, čaša vina u Mareu i nedeljno popodne u Jevrejskom kvartu. Pariz su i beskućnici, miris njihove mokraće po pločniku, Bodlerov splin, Balzakov Pansion Voker, tuga Per la Šeza, kič na Monmartru, najezda turista, gužva, buka, imigranti, ksenofobija, konglomerat novca i profita.

Ali, Pariz je svakako i Šekspirova knjižara, u blizini Notr dama, u ulici La Bucherie, na broju 37. Zato i postoji nada da će opstati. I da će se, ma koliko zvučalo sizifovski i utopistički, obistiniti Heseovo proročanstvo da će, što više novi izumi budu zadovoljavali potrebe naroda za zabavom i obrazovanjem, knjiga ponovo steći dostojanstvo i autoritiet.

 za P.U.L.S.E  Ljiljana Maletin Vojvodić

Izvor teksta: http://pulse.rs/sekspirova-knjizara-u-parizu-don-kihot-latinske-cetvrti/

Fotografije knjižare: http://pinterest.com/kindofblue1/shakespeare-and-co/

Website Šekspirove knjižare:http://www.shakespeareandcompany.com/
 

Categories: biblioteka, engleska knjizevnost, francuska, knjige, knjizara, Pariz, sekspir, shakespeare and co, Shakespeare and company

Ne daj se Ines- Arsen Dedic

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I “Molim Vas ako me tko traži”
Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve – u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Categories: arsen dedic, ne daj se ines, poezija, video

O nacionalizmu-Danilo Kis

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.


Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.


Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.


Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.


Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.


“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

Categories: citati, danilo, danilo kis, kis, knjizevnost, literatura, nacionalizam, srpska knjizevnost

Zaljubljena-Pol Elijar

Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

                                 

L'amoureuse

Elle est debour sur mes paupières
Et ses cheveux sont dans les miens,
Elle a la forme de mes mains,
Elle a la couleur de mes yeux,
Elle s'engloutit dan mon ombre
Comme une pierre sur le ciel.

Elle a toujours les yeux ouverts
Et ne me laisse pas dormir.
Ses rêves en pleine lumière
Font s'évaporer les soleils,
Me font rire, pleurer et rire,
Parler sans avoir rien à dire

Categories: citati, elijar, francuska knjizevnost, paul eluard, pesme, poezija, pol elijar, quotations