Alesandro Bariko: Tri puta u zoru

Jedan muškarac i jedna žena sreću se tri puta u zoru, u holu hotela, u različitim dobima svog života, u momentima koji su ključni za oboje i u kojima će jedno u drugom naću spas. Svaki od ta tri susreta biće istovremeno njihov prvi, poslednji i jedini susret. To je moguće jer žive u jednom vremenu koje ne postoji u svakodnevnom iskustvu ''vremenu koje nam književnost ponekad dočara, i to je jedna od njenih privilegija.''

''Ali žena je rekla da veliki broj ljudi sanja o tome da počne iz početka, i dodala je da je to zapravo dirljivo, a ne nenormalno. Rekla je da posle, u suštini, gotovo niko ne počne iz početka, ali da ne možemo ni da zamislimo koliko vremena ljudi provedu maštajući da to urade, i često baš dok su usred nekog ličnog haosa, ili života koji bi želeli da napuste. Ona je nekada davno imala dete i dobro se seća kako ju je povremeno hvatala panika što je sama sa njim, tako malim, i tada je jedini spas nalazila u tome da ozbiljno razmišlja da sve napusti i počne iz početka. Smišljala je kome će da ga ostavi, i već je znala kako će promeniti frizuru i gde će otići da traži posao kako bi počela iz početka. Pri pomisli na to kako će tada provoditi večeri i noći, odmah bi se osetila bolje.  Provodiće čitave večeri jedući na kauču, ili će izaći i otići u krevet s nekim muškarcem, uradiće to uz sve mere opreza, a onda će ustati iz kreveta i pokupiti svoje stvari, bez trunke griže savesti. Bilo je dovoljno da o tome razmišlja i već bi se osetila kako joj se topi neka grudva u grudima i kako je obuzima sreća, kao da je zaista nešto razrešila. Tada bi postala veoma nežna prema detetu, i iznenadno ozarena, i majka. Dete bi to primetilo, osetilo bi to, poput životinjice, i opustilo se u njenom naručju, a pogled bi mu postao znatiželjan. Sve bi, kao nekom čarolijom, izgledalo mnogo lepše i bolje. Dodala je da je tada imala sedamnaest godina.''

''Čovek ju je neko vreme gledao, a zatim ju je upitao da li je počela iz početka, na način na koji je maštala dok je bila s detetom. Da, odgovorila je žena, i znate li šta sam shvatila? Čovek nije odgovorio. Shvatila sam da se niko zapravo ne menja, ne postoji način da se promeniš, kakav si kao dete takav ćeš ostati do kraja života, ne počinjemo iz početka da bismo se promenili. Pa zbog čega onda?, upitao je čovek. Žena je nekoliko trenutaka ćutala. Nije primetila da joj je čaršav skliznuo s grudi, ili nije marila. Možda je to i htela. Počinjemo iz početka da bismo promenili sto, rekla je. Neprestano mislimo da smo se zatekli u pogrešnoj partiji i da bismo s našim kartama mogli bog zna šta da uradimo samo ako sednemo za drugi sto. Ona je ostavila dete majci i počela iz početka u drugom gradu, s drugim zanimanjem, drugim načinom odevanja. Verovatno je želela da ostavi iza leđa sve ono što nije bilo moguće razrešiti. Nije se više dobro sećala. Ali je svakako bila umorna od silnih poraza. Kao što sam vam rekla, dodala je, nemoguće je promeniti karte, preostaje nam samo da promenimo sto za kartanje.

Jeste li našli svoj?, upitao ju je muškarac.

Da, odgovorila je žena samouvereno, to je jedan ogavan sto, svi varaju, novac je prljav, a ljudi su šljam.

Divota...

Ne mogu mnogo da izvoljevam, s obzirom na karte kojima raspolažem.

Šta to znači?

Brljiva sam, ne preterano pametna, i suviše zla. I ništa u životu nisam uspela da završim. Jel' vam to dovoljno?

Šta znači zla?

Nisam osetljiva na ljudsku patnju. Povremeno u njoj uživam. ''

''Nikada niste napravili nijednu grešku?

Napravio sam mnoge, ali nikada nelogične. ''

''Čovek je malo razmislio. Zatim je rekao da treba biti oprezan kada si mlad, jer će svetlost koja nas u mladosti obasjava biti svetlost u kojoj ćemo zauvek živeti, premda on nikada nije razumeo zašto je to tako. Ali je znao da je tako. Rekao je da su mnogi, na primer, u mladosti melanholični, a onda se dogodi da takvi ostanu zauvek. Ili odrastaju u senci, a onda ih senka prati čitavog života. I zato treba izbegavati zloću, jer u mladosti ona izgleda kao luksuz koji možemo sebi da priuštimo, ali to naprosto nije tačno, zloća je, naprotiv, nalik nekom hladnom svetlu u koje sve gubi boju, gubi je zauvek. Rekao je takođe da je i on, na primer, odrastao u nasilju i tragediji, i morao je da prizna da usled spleta nesrećnih okolnosti nikada više nije uspeo da izađe iz tog svetla, premda je tokom života uglavnom sve činio u dobroj nameri, s jedinim ciljem da sve uradi kako treba, i u tome je, u suštini, i uspeo, al nesporno u jednom svetlu koje je, uprkos svemu, uvek bilo tragično i nasilno, s retkim lepim trenucima koje usotalom, nikada neće zaboraviti. ''

'' Ako nekog zaista voliš, ali zaista, ne mora da znači da je najbolje da s njim živiš. ''

''Razmišljala je o tajanstvenoj postojanosti ljubavi unutar stalno promenljive bujice života.''

Categories: alesandro bariko, citati, italijanska knizevnost, knjige

Intervju sa Simone de Beauvoir

Poslednjih sedam godina pišete memoare u kojima se često bavite svojom vokacijom i profesijom. Imam utisak da vas je upravo gubitak religijske vere okrenuo ka pisanju.

Vrlo je teško pisati o prošlosti i izbeći barem malo da varate. Moja želja za pisanjem datira mnogo ranije. Sa osam godina sam pisala priče, što većina dece radi. To ne znači da imaju želju  da sutra postanu pisci. Možda je u mom slučaju vokacija bila dodatno izražena upravo gubitkom religijske vere ali je takođe tačno da, kada sam čitala knjige koje su me duboko pogodile, poput knjige Džordž Eliota "The Mill on the Floss" jako sam želela da budem kao ona, neko čije će knjige čitati, čije će knjige dodirnuti čitaoce.

  Da li je na vas uticala engleska književnost?

Učenje engleskog moja je strast od detinjstva. Postoji dečija literatura na engleskom jeziku koja je mnogo šarmantnija od francuske. Volela sam "Alisu u zemlji čuda", "Petra Pana", Džordž Eliot, čak i Rosamond Lehmann.

 "Dusty Answer"?

Mnogo sam volela tu knjigu. Ipak, ona je krajnje osrednja. Devojčice moje generacije su je obožavale. Autor je bio mlad i sve devojke su se pronalazile u liku Džudi. Knjiga je pametna, čak i suptilna. Što se mene tiče, ja sam zavidila engleskom univerzitetskom životu. Živela sam kod kuće. Nisam imala svoju sobu. Zapravo, nisam imala ništa. Iako taj život nije bio besplatan pružao je privatnost što se meni činilo fantastičnim. Autorka je poznavala sve mitove adolescentnih devojaka-misteriozni, zgodni momci i sl. Kasnije, naravno, čitala sam sestre Bronte i knjige Virdžinije Vulf: "Orlando", "Gospođa Dalovej". Nisu mi se ništa posebno dopali "Talasi" ali mi je veoma draga njega knjiga o Elizabet Barett Browning.

 A njeni dnevnici?

Ne zanimaju me mnogo. Previše su književni. Fascinantno je, ali strano za mene. Previše je zabrinuta da li će njene knjige biti objavljene i šta će drugi reći o njoj.  Mnogo mi se dopala "Sopstvena soba" u kojoj govori o položajima u kojima se žene nalaze. To je esej ali pogađa srž. Vrlo dobro objašnjava zašto žene ne mogu da pišu.  Virdžinija Vulf je jedna od spisateljica koje su me najviše zanimale. Da li ste ikada pogledali neku fotografiju nje? Izrazito usamljeno lice...U određenom smislu interesuje me više od Colette. Collette je previše zaokupljena ljubavnim aferama, kućnim poslovima, pranjem veša, kućnim ljubimcima. Virdžinija Vulf je mnogo šira. 

Da li ste čitali njene knjige u prevodu?

 Ne, čitala sam na engleskom. Bolje razumem engleski nego što ga govorim.

Kakvo je vaše mišljenje o fakultetu i univerzitetu za pisca? Vi ste bili briljantan student na Sorboni i ljudi su očekivali da ćete imati sjajnu karijeru kao profesor.

 Studije su mi dale vrlo površno znanje o filozofiji ali su osnažile moje interesovanje za istu. Veliku korist imala sam od mogućnosti da provedem veliki deo vremena čitajući, pišući i obrazujući se. U tim danima predavači nisu imali previše zahtevan program. Studije su mi pružile solidnu podlogu jer da biste prošli državne ispite bilo je neophodno istražiti oblasti za koje u suprotnom ne biste marili ukoliko vas je zanimala samo generalna kultura. Podučili su me izvesnom akademskom metodu koji mi je pomogao prilikom pisanja "Drugog pola" i koji je generalno bio koristan metod tokom studija. Mislim na način da kroz knjige prolazite brzo sa sposobnošću da jasno definišete bitne delove, klasifikujete ih, odbacite ono što je nevažno, sposobnost da sumirate. 

Da li ste bili dobar predavač?

Mislim da nisam, zato što su me zanimali samo bistri studenti, dok dobrog učitelja zanimaju svi. Ali ako predajete filozofiju to je gotovo nemoguće. Bilo je uvek četiri ili pet studenata koji su jedini pričali dok su drugi bili nezainteresovani. Oni me nisu preterano zanimali.

Pisali ste deset godina pre nego što ste prvi put objavljeni sa 34 godine. Niste bili obeshrabreni?

Ne, zato što je u to vreme bilo neobično ukoliko objave delo nekog mladog pisca. Naravno, ima tu jedan ili dva primera, kao što je Radiguet koji je bio čudo. Sartr nije objavljen pre svoje 35. godine, kada su "Mučnina" i "Zid" predstavljeni. Kada je odbijena moja prva knjiga koja je bila manje ili više za objavljivanje bila sam obeshrabrena. I onda kada je prva verzija knjige "Ona je došla da ostane" odbijena to je bilo jako neprijatno. U tom trenutku sam pomislila da je potrebno da sačekam, da ne žurim. Znala sam za primere pisaca koji su sporo počinjali. I ljudi uvek navode slučaj Stendala koji nije počeo sa pisanjem pre svoje četrdesete godine.

Da li su na vas uticali neki američki pisci dok ste pisali svoje prve romane?

Prilikom pisanja "Ona je došla da ostane" bila sam pod uticajem Hemingveja koji nas je naučio jednostavnosti dijaloga i značaju malih stvari u životu.

Da li pravite precizan plan kada započinjete novi roman?

Nisam napisala roman deset godina i tokom tog perioda radila sam na svojim memoarima. Kada sam napisala "Mandarini" na primer, karaktere i atmosferu sam kreirala oko date teme, i malo po malo sinopsis je dobijao oblik. Ali generalno počinjem da radim na novom romanu mnogo pre nego što krenem da radim na sinopsisu.

Ljudi kažu da ste veoma disciplinovani i da ne dozvoljavate da prođe ni jedan dan a da niste pisali. U koje vreme započinjete sa pisanjem?

Uvek sam u gužvi da što pre krenem iako ne volim da pisanjem započnem dan. Prvo popijem čaj i potom, oko 10h krenem i pišem do 13 časova. Potom se vidim sa prijateljima i nakon toga, u 17h, nastavljam sa radom i pišem do devet. Nemam nikakav problem da nastavim popodne ono što sam započela ujutru. Kada budete otišli verovatno ću proći kroz papire ili otići u kupovinu. Najčešće, rad mi pričinjava zadovoljstvo. 

Kada viđate Sartra?

Svake večeri i često u toku ručka. Obično popodne pišem u njegovom stanu.

Ne smeta vam da idete iz jednog apartmana u drugi?

 Ne. S obzirom da ne pišem udžbenike nosim svoj rad sa sobom i to dobro funkcioniše.

 Da li odmah uronite u rad?

To u izvesnoj meri zavisi od onoga o čemu pišem. Ako proces pisanja ide dobro obično provedem pola sata ili sat čitajući ono što sam napisala prethodnog dana i praveći nekoliko korekcija. Nakon toga nastavim sa pisanjem. Da bih nastavila moram prvo da pročitam ono što je već urađeno.

Da li vaši prijatelji pisci imaju iste navike kao vi?

Ne, to je prilično individualna stvar. Genet na primer radi prilično drugačije. On utroši 12 sati tokom šest meseci  kada radi na nečemu i nakon što završi može da provede narednih šest meseci ne radeći ništa. Kao što sam rekla, ja radim svakog dana osim 2-3 meseca kada sam na odmoru i kada ne radim uopšte. Slabo čitam tokom godine ali kada idem na odmor ponesem pun kofer knjiga koje nisam imala vremena da pročitam. Ali ukoliko put traje mesec dana ili šest nedelja osećam se nelagodno, naročito ako sam između dve knjige. Dosadno mi je ako ne radim.

 Da li su svi vaši manuskripti pisani rukom? Ko ih dešifruje? Nelson Algren kaže da je on jedan od retkih ljudi koji mogu da čitaju vaš rukopis.

Ne znam da kucam ali imam dve devojke koje kucaju i mogu da dešifruju moj rukopis. Kada radim na poslednjoj verziji knjige napravim kopiju manuskripta. Vrlo sam oprezna. Ulažem puno truda. Moje pisanje je relativno čitljivo.

U Krv drugih i "Svi ljudi su smrtni" bavite se pitanjem vremena. Da li su na vas, u ovom kontekstu uticali Džojs ili Fokner?

 Ne to je bila lična preokupacija. Uvek sam bila svesna prolaznosti vremena. Uvek sam mislila da sam stara. Čak i kada sam imala 12 godina mislila sam kako je grozno imati 30 godina. Osećala sam da je nešto izgubljeno. U isto vreme bila sam svesna šta mogu dobiti i određeni periodi mog života naučili su me mnogo čemu. Ali uprkos svemu uvek sam bila progonjena prolaznošću vremena i činjenicom da nam se smrt stalno približava. Za mene, problem vremena je direktno povezan sa pitanjem smrti, sa mišlju da joj se nepovratno približavamo konstantno uz užas raspadanja. U mom životu uvek je postojao kontinuitet. Uvek sam živela u Parizu, manje ili više u istom kvartu. Moja veza sa Sartrom trajala je godinama. Imam veoma stare prijatelje koje i dalje viđam. Tako da nisam osetila da vreme deli stvari već više činjenicu da imam toliko godina iza sebe i pred sobom. Brojim ih.

U drugom delu vaših memoara dali ste portrtet Sartra dok je pisao "Mučninu". Opisujete ga kao čoveka opsednutog onim što on naziva svojim 'rakovima', svojom patnjom. Čini se da ste u to vreme bili srećniji član veze. Ipak, u vašim romanima otkrivate preokupaciju smrću koju nikad ne nalazimo kod Sartra.

Ali setite se šta on govori u "Rečima". Iako on nikada nije osetio bliskost smrti, jedan od njegov studenata, Nizan na primer, autor knjige "Aden, Arabie", bio je fasciniran smrću. Na izvestan način Sartr je mislio da je besmrtan. On je uložio sve u svoj rad i nadu da će njegov rad preživeti, a ja imajući u vidu činjenicu da će moj lični život nestati. Nisam ni najmanje zabrinuta da li će moje delo opstati. Uvek sam bila duboko svesna da obične stvari nestaju, svakodnevne aktivnosti, impresije, iskustva. Sartr je mislio da život može biti uhvaćen u zamku reči dok sam ja osećala da reči nisu život već reprodukcija života, nešto mrtvo da se tako izrazim. 

 To je upravo poenta. Neki ljudi tvrde da nemate moć da prenesete život u svoje romane. Insinuiraju da su vaši karakteri samo kopije ljudi koji se nalaze oko vas. 

Ne znam. Šta je imaginacija? Na duže staze to je postizanje određenog stepena opštosti, istine šta jeste, šta neko zapravo živi. Radovi koji nisu bazirani na realnosti me ne zanimaju osim ako nisu u svakom pogledu ekstavagantni, kao na primer romani Aleksandra Dime i Viktora Igoa koji su epovi svoje vrste. Ali ja 'izmišljene' priče ne nazivam delima mašte već veštine. Ako bih htela da se odbranim mogla bih da se pozovem na Tolstojev "Rat i mir" u kojem su svi likovi preuzeti iz života.

Vratimo se vašim likovima. Kako im dajete imena?

Ne smatram to previše važnim. Jednom liku iz "Ona je došla da ostane" sam dala ime Xaviere zato što sam upoznala samo jednu osobu koja se tako zove. Kada tražim imena obično pogledam u telefonskom imeniku ili pokušam da se setim imena bivših studenata.

Za koje likove ste najviše vezani?

Ne znam. Mislim da sam manje zainteresovana za likove koliko za odnose među llikovima, bilo da se radi o ljubavi ili prijateljstvu.

U svakom od vaših romana pronalazimo ženski lik koji je zaveden lažnim predstavama i kojoj preti ludilo.

Mnogo modernih žena je takvo. Mnoge žene su primerene da glume da su nešto što nisu, da glume velike kurtizane, da lažiraju svoje karaktere. One su na ivici neuroze. Gajim velike simpatije prema ženama te vrste. Interesuju me više nego dobro izbalansirana domaćica i majka. Ima žena koje me još više interesuju, to su one koje su i iskrene i nezavisne, koje rade i stvaraju.

 Nijedna od vaših ženskih likova nije imuna na ljubav. Sviđa vam se taj romantični element.

Ljubav je velika privilegija. Prava ljubav, koja je veoma retka, obogaćajuje živote i muškaraca i žena koji je iskuse.

U vašim romanima postove dva ženska lika, čini mi se Francoise iz "Ona je došla da ostane" i Anne iz Mandarini koje su iskusile najviše.

Razlog je što, uprkos svemu, žene daju više sebe u ljubavi jer većina njih nema mnogo čemu drugom da se da. Možda su i spoposbnije za duboko saosećanje koja je osnova ljubavi. Možda je to i stoga što mi je lakše da se projektujem kroz svoje ženske, pre nego kroz muške likove. Moji ženski likovi su bogatiji od muških.

Nikada niste kreirali nezavistan i slobodan ženski lik koji ilustruje na izvestan način vašu tezu predstavljenu u "Drugom polu". Zašto?

Prikazala sam žene kakve jesu, podeljena bića, ne kakve bi trebale da budu.

Nakon pisanja dugog romana "Mandarini" prestali ste sa pisanjem romana i započeli rad na svojim memoarima. Koju od ove dve literarne forme preferirate?

Obe mi se dopadaju. Nude različite vrste zadovoljstva i razočarenja. Prilikom pisanja memoara veoma je prijatno vratiti se u realnost. Sa druge strane, dok pratite realnost iz dana u dan kao što sam ja, primećujete izvesne dubine, izvesne vrste mitova i značenja koje se zanemaruju. U romanima, sa druge strane možete iskustiti ove horizonte ali tu postoji element fabrikovanja koji je uznemirujući. Treba ciljati ka inventiranju ne ka fabrikovanju. Dugo vremena sam želela da pričam o svom detinjstvu i mladosti. Održala sam veoma dubok odnos prema tim periodima ali se oni ne spominju u mojim knjigama. Čak i pre pisanja prvog romana, imala sam želju za iskrenim razgovorom. To je bila veoma lična i emocionalna potreba. Nakon "Uspomena dobro odgojene devojke" bila sam veoma nezadovoljna i pomislila da trebam da radim nešto drugo. Ali nisam bila u stanju. Rekla sam sebi :"Borila si se da budeš slobodna. Šta si uradila sa svojom slobodom, šta je od nje postalo?" Napisala sam nastavak koji je pratio moj život od dvadeset-prve godine do sadašnjosti, od "Moći stvari" do "Svođenja računa."

Na okupljanju pisaca u Foremontoru pre nekoliko godina, Karl Levi opisao je "Moć stvari" kao veliku ljubavnu priču veka. Sartr se od početka pojavljuje kao ljudsko biće. Otkrili ste Sartra koji nije bio shvaćen kako treba, drugačijeg od legendarnog Sartra. 

To sam uradila namerno. Nije želeo da pišem o njemu. Konačno, kada je video kako sam pisala o njemu dao mi je odrešene ruke da radim šta smatram ispravnim.

Zašto je, po vašem mišljenju tako? Uprkos reputaciji koju ima dvadeset godina, Sartr kao pisac i dalje ostaje neshvaćen i ostaje često na udaru kritika? 

Iz političkih razloga. Sartr se agresivno usprotivio klasi u kojoj je rođen i koja ga zbog toga posmatra kao izdajnika. Ali to je klasa koja ima novca i koja kupuje knjige. Sartrova situacija je paradoksalna. On je anti buržoaski pisac koji buržoazija čita, divi mu se kao jednim od njenih proizvoda. Buržoazija ima monopol na kulturu i misli da je rodila Sartra. U isto vreme ga mrzi jer je napada. 

U intervjuu sa Hemingvejem za Paris Review on kaže: ''Jedino u šta možete da budete sigurni jeste da, kada čitate pisca koji je politički orijentisan čije delo je opstalo moraćete da preskačete politiku dok čitanje knjigu.'' Vi se naravno ne slažete sa ovim. Da li i dalje verujete u privrženost?

Hemingvej je upravo primer pisca koji nije nikada želeo da se 'obaveže'. Znam da je bio uključen u španski građanjski rat ali kao novinar. Hemingvej nikada nije bio duboko privržen i zato veruje da ono što je zaista večno u literaturi jeste ono što nije datirano, na šta se niste obavezali. Ja se ne slažem sa tim. U slučaju mnogih pisaca upravo je njihov politički stav ono što čini da mi se dopadaju ili ne dopadaju. Nema mnogo pisaca u ranijim vremenima koji su zaista bili privrženi. Iako neko sa istom željom čita Rusoov "Društveni ugovor" kao što čita njegove "Ispovesti", niko više ne čita "The New Heloise".

Čini se da je vrhunac egzistencijalizma bio period od kraja rata do 1952. godine. Danas je u modi 'novi roman' i takvi pisci su Drieu La Rochelle i Roger Nimier. 

U Francuskoj se sigurno stvari vraćaju na svoje mesto. Novi roman nije reakcionaran a nisu ni njegovi autori. Simpatizer bi mogao da kaže da žele da se udalje od određenih buržoaskih konvencija. Ovi pisci nisu uznemirujući.  Na duže staze golizam nas vraća petenizmu i za očekivati je da kolaborator kao što je La Rochelle i ekstremni rekacionar kao što je Nimier budu ponovo cenjeni. Buržozija pokazuje ponovo svoje prave boje, tj. kao reakcionarna klasa. Pogledajte samo uspeh Sartrovih Reči. Nekoliko stvari možemo zapaziti. To je jedna od njegovih najboljih knjiga. To je sjajna knijga, uzbudljiv prikaz virtuoznosti, fantastično napisano delo. U isto vreme ta knijga je postigla značajan uspeh upravo zato što nije bila 'posvećena'. Kada kritičari kažu da je to njegova najbolja knjiga, zajedno sa Mučninom, treba imati u vidu da je Mučnina njegov raniji rad, rad koji nije 'posvećen' i koji je prihvaćen od strane levice i desnice za razliku od njegovih drama. Istovetna stvar se dogodila meni sa "Uspomenama dobro odgojene devojke". Buržujske žene su bile oduševljene jer su u njoj pronašle svoju mladost. Protest je krenuo sa "Moć stvari" i nastavio se sa "Svođenjem računa". Raskid je vrlo jasan, vrlo oštar.

Poslednji deo "Svođenja računa" posvećen je alžirskom ratu na koji ste, čini se, reagovali na vrlo ličan način.

Osećala sam i mislila o stvarima na politički način ali nikada nisam bila uključena u političku akciju. Ceo poslednji deo "Svođenja računa" bavi se ratom. I to se čini anahroničnim u Francuskoj koja više ne mari za rat.

 Je l niste shvatili da će ljudi zaboraviti na rat?

Obrisala sam mnogo strana iz tog odeljka. Tako da sam shvatila da će biti anahronično. S druge strane jako sam želela da pričam o tome i zapanjena sam da su ljudi u tolikoj meri zaboravili rat. Da li ste ikada gledali film "La belle vie" mladog režisera Roberta Enicoa? Ljudi su šokirani zato što film prikazuje rat u Alžiru. Claude Mauricac je napisao u Le Figaro Litteraire: ''Zašto gledamo vojnike padobrance na trgovima? To nije realno u životu.'' Ali jeste realno. Često sam ih viđala sa Sartrovog prozora na Saint Germain de Pres-u. Ljudi su zaboravili. Želeli su da zaborave. Želeli su da zaborave svoja sećanja. To je razlog zbog kojeg nisam napadnuta zbog onoga što sam rekla o alžirskom ratu već zbog onoga što sam rekla o starosti i smrti. Što se tiče rata u Alžiru. svi Francuzi su ubeđeni da se nikada nije ni odigrao, da niko nije mučen, da do sada gde god je bilo torture oni su bili protiv nje. 

Na kraju "Svođenja računa" kažete: ''Kada sa nevericom pogledam unazad na lakovernog adolescenta, zapanjena sam jer primećujem koliko sam prevarena.'' Ova opaska izazvala je, čini se, različite vrste nesporazuma.

Ljudi-naročito neprijatelji-pokušali su da protumače ovu opasku kao da znači da je moj život jedan neuspeh, ili zato što priznajem da sam pogrešila na političkom nivou ili zato što priznajem da, nakon svega, žene trebaju da imaju decu etc. Svi koji su čitali moje knjige znaju da ja tvrdim upravo suprotno, da ne zavidim nikome, da sam savršeno zadovoljna svojim životom kakav je bio, da sam se držala svojih obećanja i kada bih mogla ponovo da proživim život ne bih ništa uradila drugačije. Nikada nisam žalila što nisam imala decu i do sada jedino čime sam želela da se bavim je pisanje. Zašto onda prevarena? Kada neko ima egzistencijalni pogled na život kao ja, paradoks ljudskog života jeste što neko pokušava da bude, na duže staze, ali jedva postoji. To je zbog neslaganja koje nastaje kada ste svoj ulog stavili na to bivstvovanje- i, u izvesnom smislu to uvek radite kada pravite planove-čak i kada znate da ne možete uspeti u bivstvovanju- kada se osvrnete na svoj život vidite da ste samo postojali. Drugim rečima, život ne stoji iza vas kao solidna stvar, kao život boga (to je nemoguće). Tvoj život je jednostavno ljudski život. Zato neko može reći, kao što je Alain rekao, i vrlo mi se dopada to opažanje da ''Nam ništa nije obećano''. U izvesnom smislu to je tačno. U drugom nije. Zato što su buržoaskom momku ili devojci koji su odrasli u određenoj kulturi zapravo obećane određene stvari. Mislim da nijedna osoba koja je u mladosti iskusila težak život neće reći da je bila 'prevarena'. Ali kada ja govorim o tome da sam bila prevarena, govorim o sedamnaestogodišnjoj devojci koja je sanjarila u zemlji u blizini grma leske o tome šta će raditi u svom životu. Uradila sam sve što sam htela, pisala knjige, učila o stvarima, ali sam prevarena zato što nikada nije bilo više od toga. Postoji jedna Malarmeova rečenica o ''parfemu tuge koji ostaje u srcu'', zaboravila sam kako tačno ide. Dobila sam ono što sam htela, ali kada je sve rečeno i gotovo, šta je osoba želela je uvek nešto drugo. Žena psihijatar mi je napisala veoma inteligentno pismo u kojem kaže da ''prema poslednjoj analizi, želja uvek ide dalje od objekta želje.'' Stvar je u tome da sam imala sve što sam želela ali da ono ''dalje'' koje je bilo uključeno u želju nije dostignuto jednom kada je želja ostvarena. Imala sam želje i pogled na život koje su svi kulturno obrazovani i buržoaski ljudi bili podsticani da imaju a moji čitaoci su me optuživali da ih u tome nisam ohrabrivala. Na to sam mislila i ne žalim ni za čim što sam pomislila i uradila.

Neki kritičari i čitaoci misle da govorite o starosti na neprijatan način. 

Mnogim ljudima se ne dopada ono što govorim o starijem dobu zato što žele da veruju da su sva životna doba divna, da su deca nevina, da su svi mladenci srećni, da su svi stari ljudi spokojni. Borila sam se protiv takvih predstava o životu celog svoj života, i nema sumnje da za mene trenutak, ne starosti, već početka starenja predstavlja- čak i kada neko ima sve izvore koje želi, pažnju, posao koji treba završiti-predstavlja promenu u nečijem postojanju, promenu koja se manifestuje gubitkom velikog broja stvari. Ako nekome nije žao što ih je izgubio samo znači da ih nije voleo. Mislim da ljudi koji glorifikuju starost ili smrt jesu ljudi koji ne vole život. Naravno, u sadašnjoj Francuskoj moraš reći da je sve u redu, da je sve divno, uključujući i smrt.

Beket je precizno pisao o obmanutosti ljudskog stanja. Da li vas on interesuje više od drugih 'novih pisaca'?

Naravno. Svo igranje sa vremenom koje se može pronaći u 'novom romanu' može se pronaći kod Foknera. On je taj koji ih je naučio kako to da urade, i po mom mišljenju, on to radi najbolje. Što se Beketa tiče, njegov način naglašavanja tamne strane života je veoma lep. Ipak, on je ubeđen da je život samo mračan i ništa više. I ja sam sigurna da je život mračan ali u isto vreme volim život. Ali čini se da je to ubeđenje pokvarilo sve za njega. Kada je to jedino što imaš da kažeš, ne postoji pedeset načina da to izraziš i većina njegovih radova je ponavljanje onoga što je već rekao. "Kraj partije" ponavlja "Čekajući Godoa" ali na slabiji način.

Da li postoje neki moderni francuski pisci koji vam se dopadaju?

Ne mnogo. Dobijam dosta manuskripta i iritantna stvar je u tome što su uglavnom prilično loši. Trenutno sam veoma uzbuđena zbog Violette Leduc. Prvi put je objavljena 1946. godine u Collection Espoir koji je uređivao Kami. Kritike su je uzdizale u nebesa. Sartr, Genet i Jouhandeau su je mnogo voleli. Nikada nije bila rasprodata. Skoro je objavila sjajnu autobiografiju pod nazivom "Gad" čiji je početak objavljen u Les temps moderns u kojem je Sartr urednik. Ja sam napisala predgovor za njenu knjigu zato što verujem da je ona jedna od potcenjenih posleratnih francuskih pisaca. Danas ima dosta uspeha u Francuskoj.

Kako vi sebe rangirate među modernim piscima?

Ne znam. Šta tu ima da se ocenjuje? Buka, tišina, potomstvo, broj čitaoca, odsutvo čitalaca, značaj u određenom vremenu? Mislim da će me ljudi čitati neko vreme. U krajnjem slučaju, to je ono što mi moji čitaoci govore. Doprinela sam diskusiji o ženskom pitanju. Znam da jesam zbog pisama koje sam dobila. A kada je u pitanju književni kvalitet mog dela, u strogom smislu, nemam ni najmanju ideju.  

Jelena Popović prevela sa engleskog intervju sa Simon de Buvoar objavljen 1965. godine u časopisu The Paris Review 

  

Categories: citati, egzistencijalizam, filozofija, francuska knjizevnost, intervju, sartr, simon d buvoar, simone de beauvoir

Citati velikog nobelovca - Ivo Andric

"Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traže snagu da tu slobodu dostojno nose."

"Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom."

"Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu."

"U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno."

"Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč."

"Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale."

"Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i govori malo, otežući reči, a pažljivo sluša ono što ti kažeš."

"Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga svijeta."

"Ostareo" čovek, to je prirodna stvar, ali ono što je ružno i teško, to je "zastareo" čovek."

Categories: citati, ivo andric, knjige, knjizevnost, na drini cuprija, nobelova nagrada

U sazvežđu FEST-a

Za mene FEST nisu veliki filmovi koje možete skinuti sa torenta. Velike zvezde filmskog sazvežđa o kojima se priča i pre nego što se pojave.

FEST čine one male zvezde bez kojih sazvežđa ne bi ni bilo, nastale u Latinskoj Americi, Koreji, Japanu, Rusiji i sl. Zvezde koji su retki videli jer ne sijaju najsjajnije ali su od onih koje nikada ne zaboravljaš makar imao priliku da ih samo jednom pogledaš. Od onih o kojima ne prestaješ da govoriš i koje su referenca za sve buduće zvezde koje ćeš možda sresti na nekom Mlečnom putu, negde.

Zbog tih i drugih razloga moju listu filmova koje na ovogišnjem FESTu treba pogledati ne čine uglavnom najveća nebeska tela:

DALEKO OD LJUDI (Loin des hommes) David Oelhofen, Francuska

(fest.rs)

U svom poslednjem filmu David Oelhofen prenosi na platno egzistencijalno pitanje koje Alber Kami postavlja u svojoj kratkoj priči Gost. "Daleko od ljudi" je osvojio nagradu za najbolji film na festivalu u Veneciji 2014.godine. 

Sinopsis

Rat u Alžiru počinje 1954. godine i seoski učitelj Daru, bivši francuski vojnik, nađe se u problemu. Rođen u Alžiru, a španskog porekla, Daru je čovek van vremena i mesta, koga i Alžirci i kolonijalisti, Francuzi, posmatraju kao tuđina. Kada dobije naređenje da jednog disidenta, Muhameda, odvede u regionalnu policijsku stanicu, primoran je da preispita svoja ubeđenja. Sve to dobija na snazi kada vojnici i pobunjenici počnu da ratuju, zbog čega je Daru primoran da sklopi dogovor sa zarobljenikom dok beže kroz opasne i hladne planinske vence Atlasa.

Trejler: Daleko od ljudi

DIVLJE PRIČE (Relatos salvajes) Damijan Šifron, Argentina-Španija

(fest.rs)

U filmu koji je, barem prema osvojenim nagradama publika obožavala prikazan je u formi šest kratkih priča koje povezuje tema osvete. Damijan Šifron osvojio je nagradu publike na festivalima u San Sebastijanu, Oslu i Bijaricu.

Sinopsis

Nejednakost, nepravda i zahtevi sveta u kome živimo uzrokuju stres i depresiju kod mnogih ljudi. Neki od njih pucaju. Ovo je film o tim ljudima. Ranjivi u sudaru s realnošću koja se stalno menja i iznenada biva nepredvidiva, likovi filma Divlje priče prelaze onu tanku liniju koja civilizaciju deli od varvarstva. Izdaja ljubavnika, povratak u tešku prošlost i nasilje upleteni u svakodnevne susrete, teraju junake u ludilo dok oni popuštaju neporecivom zadovoljstvu koje dolazi od gubitka kontrole.

Trejler: Divlje priče

DIVLJI ŽIVOT (Vie sauvage) Sedrik Kan, Francuska

(fest.rs)

Da li utopija može da izdrži test stvarnosti pitanje je koje postavlja Sedrik Kan u svom poslednjem filmu za koji je dobio nagradu žirija na filmskom festivalu u San Sebastijanu.

Sinopsis

Pako i Nora su nekada bili idealan par. Oboje su voleli prirodu, nomadski način života, pa su se dogovorili da podižu svoju decu daleko od turleži potrošačkog društva. Nora se, međutim, za razliku od Paka, umorila od takvog načina života, rešila je da napusti Paka i povede decu sa sobom. Pako ne može da prihvati takvu izdaju, naročito zato što je Nora dobila starateljstvo nad decom. No, kako je imao prava da viđa decu, Pako koristi priliku i beži sa svoja dva sina, Calijem i Okjesom. Njihovo bekstvo je trajalo neverovatnih jedanaest godina.

Trejler: Divlji život

UBITI ČOVEKA (To kill a man) Alehandro Fernandez Almendras

(fest.rs)

Treći film Alehandra Almendrasa donosi tešku priču o tihom i skromonom porodičnom čoveku koga sve više maltretira  Kalule, zlikovac iz ulice. Ubiti čoveka osvojio je nagradu žirija na filmskom festivalu u Sandensu 2014.godine.

Sinopsis

Horhea, tihog i skormnog porodičnog čoveka sve više maltretira Kalule, zlikovac iz ulice. On ne čini ništa sve dok ga jednog dana i ne napadnu. No, umesto Horhea, koji i dalje ostaje pasivan, zlikovcima se suprotstavlja njegov sin koji pri tom biva ozbiljno povređen. Kalulea osuđuju i šalju u zatvor. Dve godine brzo prolaze. Horheov brak se raspada, a Kalule se vraća i nastavlja da maltretira Horhea i njegovu porodicu.
 

Trejler: Ubiti čoveka

BELI BOG (White god) Kornel Mudruco

(fest.rs)

Beli bog mađarskog reditelja Kornela Mudruca osvojio je nagradu za programa izvestan pogled u Kanu 2014. godine i nagradu publike na filmskom festivalu u Antaliji.

Sinopsis

Dajući prednost psima s pedigreom, novi propisi nameću visok porez na mešance. Vlasnici odbacuju svoje pse i azili postaju pretrpani. Trinaestogodišnja Lili se očajnički bori da zaštiti svog ljubimca Hagena, ali njen otac na kraju pušta psa na ulicu. Hagen i njegova lepa gazdarica se očajnički traže dok Lili ne izgubi veru da će ga naći. Boreći se da preživi, Hagen shvata da nije baš svaki čovek najbolji prijatelj psa. Hagen se pridružuje bandi lutalica, ali ga ubrzo hvataju i šalju i kafileriju. Nade je malo, ali psi iskoriste priliku da pobegnu i pobune se protiv čovečanstva. Njihova osveta će biti nemilosrda. Lili je možda jedina koja može da zaustavi neočekivani rat između čoveka i psa.

Trejler: Beli bog

DIŠI (RESPIRE) Melani Loran, Francuska

(fest.rs)

Melani Loran glumila je u preko trideset pet filmova pre nego što je odlučila da se oproba i u režiji. "Diši" je njen drugi film. 

Sinopsis

U središtu filma Respire su dve devojčice koje su, iz različitih razloga, poželjne drugarice u školskim društvenim podelama. Šarli, privlačnu, učtivu sedamnaestogodišnjakinju lepih manira, odmah privlači Sara, nova devojčica u školi. Sa neposlušnom plavom kosom i otvorenog ponašanja, Sara je šarmantna – i opasna. Njih dve brzo postaju drugarice, postaju bliske i počinju da dele tajne. Sve je u redu sa ostatkom sveta – dok, jednog dana, njihov odnos ne počne da se menja.

Trejler: Diši

ČOVEK PTICA (Birdman) Alehandro Gonzales Injaritu, SAD

(fest.rs)

Ozbiljan zaokret u rediteljskoj karijeri Alehandra Injaritua koji se proslavio potresnim dramama, Čovek ptica nagrađen je Oskarom za najbolju režiju, film i originalni scenario.

Sinopsis

Čovek ptica prati čuvenog glumca koji se bori da povrati kontrolu nad svojim životom i karijerom posle tumačenja uloge legendarnog superjunaka. Rigan Tompson počinje da radi na brodvejskoj adaptaciji komada Rejmonda Karvera O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi, za koju je on napisao scenario u želji da svom liku da više prostora u prvom planu. Nada se da će mu komad pomoći da povrati poštovanje koje je izgubio kad se „prodao" za ulogu Čoveka ptice, koju su drugi napadali kao potpuno uzaludnu. Nesrećni slučaj daje Riganu priliku da slabog glumca zameni mnogo boljim, pa on mora da nauči da deli prvi plan i da se bori sa izazovima njegove umetničke vizije. Kao dodatni konflikt tu je i neprekidna bitka s velikim egom i njegov loš odnos sa ćerkom zavisnom od droge, istovremeno i asistentkinjom, Sem, koja ga stalno podseća koliko je nevažan. Film pruža iluziju da je snimljen iz jednog kadra, dajući mogućnost glumcu da kontroliše pokret i tempo filma.

Trejler: Čovek ptica

RITAM LUDILA (Whiplash) Dejmijen Šažel, SAD

(fest.rs)

Drugi film Dejmijena Šazela osvojio je publiku na nekoliko filmskih festivala dok je sjajna gluma Džej Kej Simonsa u ovom filmu nagrađena Zlatnim globusom i Oskarom za najbolju sporednu ulogu.

 Sinopsis

Talentovani mladi džez bubnjar doživljava vatreno krštenje kada ga angažuje opaki instruktor čija konstantna potraga za savršenstvom može dovesti do samouništenja. Otkad zna za sebe Endru Nejman je gledao svog oca kako propada. Odlučan da napravi nešto od sebe bez obzira na sve, Endru upisuje prestižni muzički konzervatorijum na Istočnoj obali gde njegov talenat brzo privlači pažnju Terensa Flečera, cenjenog profesora muzike poznatog po svom oštrom pristupu u podučavanju. Vođa najboljeg džez ansambla u školi, Flečer odmah regrutuje Nejmana u svoj bend, dajući ambicioznom mladom bubnjaru pravu priliku da se pokaže. Na putu je to da postigne ukoliko ga Nejmanove metode prethodno ne dovedu do ludila.

Trejler: Ritam ludila

* Sinopsisi su preuzeti sa fest.rs sajta.

Categories: covek ptica, daleko od ljudi, disi, divlje price, divlji zivot, FEST, festival, film, filmski festivali, nagrade, oskar, ritam ludila, ubiti coveka

Friedrich Nietzsche:"Beyond Good and Evil"

You desire to live “according to Nature”? Oh, you noble Stoics, what fraud of words! Imagine to yourselves a being like Nature, boundlessly extravagant, boundlessly indifferent, without purpose or consideration, without pity or justice, at once fruitful and barren and uncertain: imagine to yourselves indifference as a power—how could you live in accordance with such indifference? 

To live—is not that just endeavouring to be otherwise than this Nature? Is not living valuing, preferring, being unjust, being limited, endeavouring to be different? And granted that your imperative, “living according to Nature,” means actually the same as “living according to life”—how could you do differently? Why should you make a principle out of what you yourselves are, and must be?

In reality, however, it is quite otherwise with you: while you pretend to read with rapture the canon of your law in Nature, you want something quite the contrary, you extraordinary stage-players and self-deluders! In your pride you wish to dictate your morals and ideals to Nature, to Nature herself, and to incorporate them therein; you insist that it shall be Nature “according to the Stoa,” and would like everything to be made after your own image, as a vast, eternal glorification and generalism of Stoicism! With all your love for truth, you have forced yourselves so long, so persistently, and with such hypnotic rigidity to see Nature falsely, that is to say, Stoically, that you are no longer able to see it otherwise—and to crown all, some unfathomable superciliousness gives you the Bedlamite hope that because you are able to tyrannize over yourselves—Stoicism is self-tyranny—Nature will also allow herself to be tyrannized over: is not the Stoic a part of Nature? … 

But this is an old and everlasting story: what happened in old times with the Stoics still happens today, as soon as ever a philosophy begins to believe in itself. It always creates the world in its own image; it cannot do otherwise; philosophy is this tyrannical impulse itself, the most spiritual Will to Power, the will to “creation of the world,” the will to the causa prima.

Categories: beyond good and evil, citati, filozofija, fridrih nice, friedrich nietzsche, nemacka filozofija, odlomci, quotes

Beket u očima drugih

„Pamtim njegova ćutanja podjednako kao što pamtim njegove reči.”
Alba Arika

„Što dalje ide, bolje za mene. Ne želim filozofiju, traktate, dogme, religiju, izlaz, istine, odgovore, ništa iz podruma nagodbe. On je najhrabriji, nemilosrdni pisac i što više potapa moj nos u govna, ja sam mu zahvalniji.
Ne zaj---va se sa mnom, ne vodi me ka nekom utabanom putu, ne namiguje mi, ne prodaje mi izlečenje ili put ili otkrovenje ili šaku mrvica, ne prodaje mi ništa što ne želim da kupim-ne zanima ga da li želim ili ne da kupim.
Pa, kupiću njegovu robu zato što ne ostavlja nijedan kamen neprevrnut i nijednog crva usamljenog. On stvara telo lepote.
Njegovo delo je prelepo. ”
Harold Pinter

„Semjuel Beket je sui generis…Dat mu je glas za ostarele, osakaćene i neartikulisane, muškarce i žene na izmaku snage, izvan poziranja i pretvaranja, izvan trvdnji o postojanju smisla. Izgleda da govori da jedino tamo i tada, dok se metabolizam usporava, usred božijeg jednoprisustva ne njegovog mnoštva moguće je približiti se srži ljudskog stanja. Ipak njegove muzičke kadence; snažne i precizne rečenice, ne mogu a da ne odbijaju prazninu. Kao salamanderi opstajemo u njegovoj vatri.”

Ričard Elman

„Jednog dana primetio sam Beketa na jednoj od staza u Luksemburškom parku kako čita novine na način karakterističan za jednog od njegovih likova. Sedeo je na stolici, izgubljen u svojim mislima kao i obično. Nije izgledao dobro. Nisam se usudio da mu priđem. Šta bih mu rekao? Toliko mi se dopada, ali bolje je da ne razgovaramo. Tako je diskretan ! Razgovor je vrsta glume koja zahteva određen nedostatak uzdržanosti. To je igra za koju Beket nije stvoren. Sve o njemu izražava tihi monolog.”
Emil Sioran
 

Categories: cekajuci godoa, citati, engleska knjizevnost, knjizevnost, nobelova nagrada, semjuel beket

Dnevnik zavodnika-Seren Kjerkjegor

Prokleti slučaju! Nikada te nisam kleo zato što si se pojavio, kunem te zato što se uopšte ne pojavljuješ. Ili je to možda tvoj nov pronalazak, neshvatljivo biće, neplodna majko svega, jedini zaostatku iz onog vremena, kada je nužnost rodila slobodu i kada je sloboda dozvolila da se prevarom vrati u majčino telo? Prokleti slučaju! Ti, moj jedini nepovereniće, jedino biće koje smatram dostojnim da bude moj saveznik i moj neprijatelj, koji si uvek istovetan samome sebi uprkos tvojoj neistovetnosti, stalno neshvatljiv, stalno zagonetka! Da, ti koga volim celim svojim bićem, u čiju sliku se sam pretvaram, zašto se ne pojavljuješ? Ne moljakam, ne preklinjem te smerno da se ovako ili onako pokažeš, jer takva služba Bogu bilo bi idolopoklonstvo i neprijatna u tvojim očima. Izazivam te na borbu, zašto se ne pojavljuješ? Ili se zaustavio nemir univerzuma, da li je tvoja zagonetka rešena što si se i sam survao u more večnosti?

Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio iz dosade. Prokleti slučaju, čekam te! Neću te pobediti principima ili ono što tupi ljudi nazivaju karakterom, ne, ja hoću da te opevam! Neću da budem pesnik za druge, tebe ću opevati i proždreti vlastitu pesmu, i to će biti moja hrana. Ili me ne smatraš dostojnim tebe? Kao što bajadera igra u čast Boga, tako sam se i ja posvetio služenju tebi, polako, slabo odeven, poslušan, nenaoružan i bez ikakve odbrane, odričem se svega; nemam i ne želim ništa svoje da imam, ništa ne volim, nemam ništa da izgubim, ali zahvaljujući tome nisam ni postao dostojniji tebe, kome je, nesumnjivo, već odavno dosadilo da otimaš ljudima ono što vole, tebe, koga je umorilo njihovo kukavičko uzdisanje i njihove kukavičke molbe.

Iznenadi me, spreman sam, daj da se borimo za čast. Pokaži mi devojku; pokaži mi mogućnost koja će izgledati nemoguća, pokaži mi je u senovitom carstvu donjeg sveta, ja ću je izvesti napolje, neka me mrzi, neka me prezire, neka bude ravnodušna prema meni, neka voli drugog ne plašim se; ali uzburkaj vodu, okončaj bezvetricu. Bedno je da me ti tako izgladnjuješ, ti koji uobražavaš da si jači od mene.

***

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

Categories: citati, dnevnik zavodnika, filozofija, seren kjerkjegor