"Ja sam filozof urlator. Moje misli ako to jesu, laju, ne objašnjavaju ništa, galame."
On je pisao o stvarima o kojima svi mi govorimo u sebi tiho.
Sve njegove protivrečnosti proishode iz strasne
zaljubljenosti u život i jasne svesti o njegovom besmislu a naročito činu kao obliku životnog delanja.Pasivnost je oduvek bila njegov ideal.
"Život se ne može voleti više nego što ga ja volim, a istodobno gotovo neprekidno imati osećaj nepripadanja, egzila, napuštenosti. Nalik sam na proždrljivka koji bi izgubio apetit misleći na glad."
Njegova fiilozofija je fragmentarna i tu je da probudi, oživi i olakša svima onima koji su kao i on oduvek bili hipersvesni i koji su ubirali plodove sa "prokletog" drveta saznanja. Za njega knjiga treba da bude opasnost:
" Knjiga treba da prekopava po ranama, čak i da ih iritira."
Njegove knjige sve dovode u pitanje, šibaju i probuđuju duše i duhove i u tome i jeste poenta. Ako ne menjaju nečiji život na ovaj ili onaj način čemu onda knjige služe?
Emil Sioran jedan je od najznačajnijih rumunskih filozofa 20. veka. Rođen je 8.aprila 1911. godine u selu Rašinari u Karpatima, kao sin pravoslavnog sveštenika. Prema njegovim rečima imao je najlepše moguće detinjstvo. U selu u kojem su ljudi radili čitave nedelje da bi platu proćerdali za jednu noć Sioran je od jutra do mraka provodio napolju maštajući da postane najbolji igrač klikera.
"Ne poznajem nijedan slučaj srećnijeg detinjstva od svog. Živeo sam u blizini Karpata, igrajući se po poljima i planinama, bez obaveza i zadataka. To je bilo izvanredno srećno detinjstvo. Kasnije, u razgovoru s ljudima, nisam našao ništa slično. Voleo bih da nikada nisam napustio to selo, ne mogu da zaboravim dan kada su me moji roditelji naterali da uđem u jedna kola i da bi me odvezli u gimnaziju, u grad. To je bio kraj moga sna, propast mog sna."
Sa odlaskom iz "izgubljenog raja" u gimnaziju počinju i prve nesanice i stalna misao o smrti. U bilo kom trenutku i na bilo kom mestu. Veruje da ga je upravo to konstantno razmišljanje o smrti paralisalo i da se jedino moglo živeti kao što je on živeo, na margini svega. Sa 22. godine piše:
"Imam čudan osećaj da sam postao specijalista za problem smrti."
U očaju i ludilu koje ga sve više obuzima ispoveda se majci koja mu govori da je bolje da je abortirala. Taj trenutak je bio osvešćujući za njega jer je upravo tada shvatio koliko smo svi plod slučajnosti i ništa više.
Sa odlaskom u Bukurešt 1928. na studije filozofije nesanice su se pogoršale. Sa dvadeset posečuje bordele i knjižare. Iznova čita Šekspira i Čehova i divi se Šopenhaueru, Ničeu i Šestovu.
1933. godine piše svoju prvu i prema njegovim rečima najfilozofskiju knjigu "Na rubu očaja" za koju osvaja nagradu Mladih pisaca zaklinjući se da više ništa neće napisati. Ipak za života uspeo je da napiše više od jedne knjige i od onoga što je želeo.
Tvrdio je da je sve napisao tokom noćnih šetnji i u krevetu pokušavajući da zaspi.
Za njega pisanje je oslobađanje od sopstvenih opsesija i tenzija i ništa drugo a dosadi se klanja kao razlogu zbog kojeg je uspeo da otkrije sebe:
"Dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti."
1937. godine dobija stipendiju za Pariz iz kojeg se, osim jedne kratke posete Rumuniji, nikada neće vratiti ali nikada ni završiti tezu o Ničeu za koju je dobio stipendiju.
Živi u latinskoj četvrti, hrani se u studentskoj menzi i obilazi Francusku biciklom.
1947.godine nakon prevođenja Malarmea na rumunski shvata apsurdnost tog postupka jer: Čemu prevoditi Malarmea na jezik koji niko ne poznaje" i odlučuje da će pisati na francuskom jeziku:
"Koliko kafa, cigareta i rečnika da napišem jednu rečenicu na tom, za moj ukus nepristupačnom, suviše plemenitom i otmenom jeziku."Pisanje na francuskom bilo mu je izrazito teško jer je njegovom temperamentu više odgovarao divlji jezik, jezik pijanca.
1949. godine objavljuje "Kratak pregled raspadanja", knjigu propraćenu hvalospevima i nagrađenu Rivalor nagradom.
Večiti besposličar, živi od pomoći stipendije, pozajmica i pomoći prijatelja ali i saputnice Simon Bu sa kojom će ostati do kraja života.
Za sve one spremne da vide i odbace iluzije Sioran nudi ohrabrenje ali ne i utehu. Zato je on filozof za jake i svesne voljne da se uhvate u koštac sa životom i prihvate sopstvenu ništavnost.
