Maksim Gorski: Sokol

*Razgovor ranjenog junaka Uza i ranjenog sokola na rubu ponora

"Umires li?"
"Da, umirem!"
Odgovori sokol, duboko uzdahnuvsi.
"Slavno sam proziveo svoj zivot! Ja poznajem srecu! Hrabro sam se borio!
Video sam nebo...Ti ga nikad neces videti iz takve blizine! Eh, ti bednice!"
"Ah sta je nebo? Pusto mesto...Kako da tamo puzim? Meni je ovde prekrasno...toplo i vlazno!
Odgovori Uz slobodnoj ptici i nasmesi se u dusi nad njom radi izgovorenih uvreda.
I ovako pomisli:" Leteo ili puzao, kraj je izvestan: svi ce u zemlju leci, sve ce se u prah pretvoriti..."
Sokol krikne: "Oh, kad bih se bar jos jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima i on bi se udavio u mojoj krvi! O, sreco bitke!
A Uz pomisli i predlozi slobodnoj ptici:
"A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Mozda te krila podignu i prozivis jos malo u svojoj stihiji."
I on krene, rasiri krila, udahne punim plucima, sevne ocima i baci se.
Brzo je padao, lomeci krila, gubeci perje...
Struja potoka ga je prihvatila i, opravsi krv, odenula u penu, odnela u more.
A morski su valovi jaucuci razbijali o stene...
I telo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.

Categories: citati, darko rundek, knjizevnost, maksim gorki, pesma, ruskaja, sokol

Beleska o poetici-Ivan V. Lalic

Sacuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.

Categories: Beleska, beleska o poetici, citati, ivan, lalic, pesma, poerika, poezija, srpska poezija

Carls Bukovski-Voznja kroz pakao

Ljudi su umorni, nesrecni i promaseni,ljudi su

ogorceni i osvetoljubivi, ljudi su izigrani i uplaseni,

ljudi su besni i neinventivni,

i ja vozim medju njima autoputem dok oni

prikazuju u voznji sta je ostalo od njih-

neki su nadrkani, samovoljniji od drugih,

neki ne vole da budu prestignuti,

neki ne daju drugima da ih prestignu

neki uporno blokiraju trake

neki mrze novije,skuplje modele vozila

drugi u takvim kolima mrze starija kola.


autoput je circus jeftinih i sitnih emocija,

covecanstvo u kretanju, mnogi od njih dolaze

iz nekog mesta koje mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze

ili jos vise.

autoput je slika onog sto smo postali,a

masa saobracajnih nesreca i smrti sudar su

osakacenih bica, bednih i dementnih

zivota.

kada vozim autoputem vidim dusu ljudi

moga grada, i ona je ruzna,ruzna,ruzna:

Zivi su oglodali

svoje srce.

Categories: americka knjizevnost, carls bukovski, citati, ljudi, odlomci, pesma, poezija, voznja kroz pakao