U materinu i sa dzezom- recenzija knjige "Pijanista" Alesandra Barika

Trubac koji je proveo na parabrodu Virdzinijan sest godina ima sjajnu pricu da isprica. Pricu o Deni Budmanu T.D. Lemonu Novecentu, dzez pijanisti rodjenom na brodu Virdzinijan koji isti nikada nije napustio pa kao da nikada stvarno nije ni postojao. Pricalo se da je svirao muziku koja nije postojala. Legenda o njemu prosirila se do te mere da je i Jelly Morton, pijanista koji je izmislio dzez morao da se ukrca na brod i u muzickom duelu pokusa da demonstrira Novecentu i svima ostalima da je upravo on Bog dzeza.
Taj muzicki duel je maestralno prikazao Bariko, koji kroji pricu tako da sva muzikalnost teksta dolazi do izrazaja. Prelazeci preko recenica stice se osecaj kao da zapravo prelazis preko nota na partituri za pesmu koja otkriva sve i koju nikada pre nisi cuo.
Kao i u drugim svojim delima  i u "Pijanisti" stvara magicnu atmosferu oko likova.
Uspeo je da na jednostavan, muzikalan nacin predstavi neophodnost  prelaza iz perioda mastanja i sanjarenja u period sazrevanja kao kada sedis na gomili dinamita na parabrodu Virdzinijan i moras da sidjes. Moras da izaberes jednu zenu, jedan posao, jednu ulicu u kojoj ces ziveti. A Novecentu se grad, ugledan sa stepenica parabroda cinio bezmeran, kao klavir od milion dirki a on je muziku koja pre toga nije postojala svirao na 88 dirki. On je taj zivot odsvirao na svom klaviru, i odbijao da ga prozivi u realnom svetu. Kroz svoju muziku je obisao citav svet, video najudaljenije gradove, hodao po najlepsim ulicama i niko bolje od njega o njima nije pricao a da nikada  zapravo nogom nije krocio ni na jedan pedalj kopna. Svirajuci na 88 dirki svoju partituru zivota on je bio bezmeran a ne covecantstvo. Kako se odreci toga i da li je to stvarno neophodno?

Autor teksta: Jelena Popović

Categories: alesandro bariko, italijanska literatura, monolog, novecento, pijanista, recenzija, RECENZIJE, virdzinijan

Alesandro Bariko-Pijanista

Citav onaj grad...nije mu se video kraj.../
Kraj, zaboga miloga, moze li se uopste videti kraj?/
I ona buka/
Na onim prokletim stepenicama...sve je bilo tako lepo...a ja sam bio veliki u onom kaputu, izgledao sam fenomenalno, i nisam se dvoumio, sigurno bih sisao, nema sumnje/
S mojim plavim sesirom/
Prvi stepenik, drugi stepenik, treci stepenik/
Prvi stepenik, drugi/
Nije me zaustavilo ono sto sam video/
Vec ono sto nisam video/
Mozes li to da shvatis, prijatelju?, ono sto nisam video...trazio sam ga ali ga nije bilo, u citavom tom nepreglednom gradu bilo je svega osim/
Bilo je svega/
Ali nije bilo kraja. Ono sto nisam video je gde se sve to zavrsava. Kraj sveta/
I sad zamisli: klavir. Dirke pocinju. Dirke se zavrsavaju. Ti znas da ih ima 88, tu niko ne moze da te predje. Nisu beskonacne dirke. Ti si beskonacan, unutar tih dirki, beskonacna je muzika koju mozes da proizvedes. Njih ima 88. Ti si beskonacan. Meni se to dopada. U tome je moguce ziveti. Ali ako ti/
Ali ako se ja popnem uz te stepenice, i ispred mene/
Ali ako se ja popnem uz te stepenice i ispred mene se razastre jedna klavijatura od milion dirki, milioni i milijarde dirki/
Milioni i milijarde dirki, kojima nema kraja i to je susta istina, kojima nema kraja i ta klavijatura je beskonacna/
Ako je ta klavijatura beskonacna, onda/
Ne postoji muzika koju na toj klavijaturi mozes da sviras. Seo si na pogresnu stolicu: to je klavir na kojem svira Bog/
Isuse, jesi li video te ulice?/
Cak samo ulice, bilo ih je na hiljade, kako vama tamo dole uspeva da odaberete jednu/
Da odaberete jednu zenu/
Jednu kucu, jednu zemlju koja ce biti vasa, jedan pejzaz koji cete gledati, jedan nacin na koji cete umreti/
Citav taj svet/
Taj svet oko vas za koji cak ni ne znas gde se zavrsava/
I koliko svega toga ima/
Zar se nikada ne plasite, vi, da cete se raspasti na hiljadu komadica samo ako na to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako na nju i pomislite? Da u njoj zivite...
Ja sam rodjen na ovom brodu. Svet je i ovuda prolazio, ali dve hiljade osoba po jednom putovanju. Bilo je takodje i zelja, ovde, ali ne vise od onoliko koliko je moglo stati izmedju jednog pramca i jedne krme. Svirao si svoju srecu, na jednoj klavijaturi koja nije beskonacna.
Ja sam tako naucio. Zemlja je brod koji je prevelik za mene. To je jedno suvise daleko putovanje. To je suvise lepa zena. To je suvike jak miris. To je muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja necu da sidjem. Pustite me da se vratim natrag.

Categories: alesandro, bariko, citati, italijanska literatura, knjiga, knjizevnost, odlomci, paideia, pijanista, pozorisni komad, roman