Književno postanje Danila Kiša

 "Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao a s druge strane da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivrečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovo pisca- i vi ćete reći da govorim kao starac- da ode sa ovog sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje."

Osporavan za života od strane književne i političke elite, Danila Kiša danas svojataju upravo oni zbog kojih i protiv kojih se borio svojim idejama i knjigama. 

Danilo Kiš rodjen je u Subotici 22. februara 1925. godine od oca mađarskog jevreja Eduarda Kiša i majke crnogorke Milice (rodjene Dragićević). U svojoj četvrtoj godini, u vreme donošenja antijevrejskih zakona biva kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu što mu je spasilo život.

Od mnogobrojnih slika iz detinjstva koje će mu se urezati u pamćenju jedna od upečatljivijih su svakako novosadski hladni dani januara 1942. u kojima je ubijeno mnostvo novosadskih Srba i jevreja. 

Tih dana mađarski vojnici odvode i njegovog oca: 

 „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovo.“

 Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ 

 Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku u kojoj će živeti do Danilove trinaeste godine. Tamo će raditi kao sluga kod bogatih seljaka i očigledna “uznemirujuća različitost” postaće njegov glavni književni podsticaj zbog kojeg će sa devet godina napisati svoje prve dve pesme: jednu o gladi i drugu o ljubavi.

1944. godine Eduarda Kiša odvode u Aušvic iz kojeg se nikada neće vratiti.

Danilo sa majkom i sestrom Danicom odlazi na Cetinje 1947. godine gde je živeo njegov ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku upisuje se u likovnu školu. U gimanaziji nastavlja da piše pesme i prevodi francuske, mađarske i ruske pesnike. Uči da svira violinu i svira bez nota madjarske i ciganske pesme.

“Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“

1951. godine Kišu umire majka Milica: “posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“

Nakon završene gimnazije, 1954.godine upisuje Filozofski fakultet u Beogradu i  u tom gradu otkriva svet boemije i “Prešernove kleti”. Uspeva u tom svetu zahvaljujući čarobnom savetu koju je pronašao u jednoj knjizi u formulaciji Tina Ujevića: da pije noću a radi danju. Tako je Kiš danju bio u Narodnoj biblioteci ili na časovima a noću pokušavao da otkrije tajnu boemije.

Uskoro postaje član časopisa Vidici u čijem uredništvu će ostati do 1960. godine. Upravo će u časopisu Vidici biti objavljena prva priča Filipa Davida koji će činiti jednog od članova neformalne književne grupe kojoj će pripadati, pored Kiša i Borislav Pekic i Mirko Kovač. Mladi pisci okupljali su se u stanovima i čitali jedni drugima svoje priče i raspravljali o književnosti i umetnosti.

1958. diplomira na Filozofskom fakultetu kao prvi na katedri za istoriju svetske književnosti. 

„Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ 

Kišova prva dva romana Mansarda i Psalam 44 objavljuje Kosmos 1968. godine:

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.

U periodu od 1962-1964 boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik i u ovom gradu piše svoj sledeći roman Bašta, pepeo.

Nakon objavljivanja knjige Bašta, pepeo slede Rani jadi i Peščanik, tri knjige, komponente koje Kiš naziva “Porodičnim cirkusom” i koje na izvesni način dopunjuju jedna drugu:  

” jer se u njima oslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“

Za roman Peščanik Kiš je nagrađen NIN-ovom nagradom koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Ono što je evidentno jeste da sa Kisom postaje jasno šta znači biti angažovani pisac, i da sa njim zapravo počinje era srpskog postmodernizma.

U njegovim romanima prisutna je izvesna distanciranost ali se takđe ne izostavlja ništa od patnje, bola koje iskustvo  donosi.

U svom pripovedanju oduvek je bio sklon mešanju fantazije i fakata i imao averziju prema “pustim izmišjotinama”, za šta veruje da je “kriva” njegova majka dok je od oca preuzeo sklonost ka ironisanju i patetici.

U takvoj konstelaciji stvari i činjenici da se u više njegovih knjiga provlači određena vrsta dokumenta, fakata koje Kišu pomažu da ne ode u patetiku, čine se besmislenom optužbe koje su došle sa različitih strana nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča. Na optužbe protiv Kiša da je ova knjiga plagijat on odgovara na sebi svojstven način, pisanjem Časa anatomije u kojem demistifikuje sve optužbe i maestralno odbranjuje sopstvenu poziciju.

“…jer znate knjizevna fantazija, to je moja stara ideja, je opasna po knjizevni zanat jer svi mi hocemo da budemo realisti, medjutim ovavki neki okviri kakvo je bilo ovo jedno konkretno pismo meni ne daju da dam sebi razmaha fantaziji i da jednu krvavu stvarnost , u ovom slucaju hladne novosadske dane, januar 42. , sudbinu tog srednjoevropskog jevrejstva, da ne pretvorim u neku cistu psiholosku izmisljotinu kao sto je taj isti metod primenjen u knjizi Grobnica za Borisa Davidovica sluzio upravo tome da ne odem u patetiku, da ne odem izvan one stvarnosti koja je potrebna a da se ipak ostane u romanesknim, pripovedackim. dakle beletristickim okvirima.”

Pored predavanja u različitim vremenskim periodima na fakultetima u Francuskoj, od 1979. godine živi u Parizu u “izabranom izgnanstvu”. 

“Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.”

1983. godine po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. 

„To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“

Američki lekari dijagnostifikuju mu rak pluća.

 „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ 

15.oktobra 1989.godine u Parizu umire Danilo Kiš. Sahranjen je u Beogradu prema pravoslavnom obredu.

"Jer nista nije postojano osim velike iluzije stvaralastva: tu se nijedna energija ne gubi ; svaka napisana rec je kao postanje."

Categories: basta, biografija, citati, danilo kis, knjizevnost, mansarda, pepeo, pescanik, pisanje, psalam 44, rani jadi, srpska knjizevnost, srpska poezija

Homo poeticus-Danilo Kis

Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].

Categories: citati, danilo kis, homo poeticus, Pariz, quotes, srpska knjizevnost

O nacionalizmu-Danilo Kis

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.


Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.


Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.


Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.


Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.


“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

Categories: citati, danilo, danilo kis, kis, knjizevnost, literatura, nacionalizam, srpska knjizevnost

Danilo Kis- Gorki talog iskustva

Tu je, ovih dana, i vasa nova(treca) televizijska drama. U kakvom su odnosu televizija i pisac?

“Ja licno ostajem ravnodusan prema televizijskom mediju ili, tacnije receno, prema onoj popularnosti koja se moze steci i koja se stice preko tzv.malog ekrana. Ta vrsta pucke zabave, barem danas u nas, podseca me zapravo na vizuelizovana izdanja puckih kalendara, gde se nalazi za svakog po nesto i o svemu po malo, pa u okviru te i takve sheme i deo nase knjizevne produkcije na osnovu koje i kroz koju kritika i tzv.siroka publika procenjuju vas celokupni knjizevni napor, a vasa komsinica, elementarno nepismena, jednako kao i ugledan kriticar kome vise nije stalo do citanja knjige, donose svoja decidirana misljenja. A kako god okrenete, TV drama, cak i najbolja, nuzno je nusprodukt, samim tim sto je namenjena masovnom mediju i sto vas televizija, bez obzira da li ima dva ili dvadeset sest programa, stavlja pred svoj izbor, a ne pred vas sopstveni. Hocu da kazem: opredelivsi se za jedan od dvanaest mogucih programa vi ne vrsite izbor po srodnosti, nego po nuznosti. Ja volim otmenost knjige, jer ona, po pravilu, dospeva u prave ruke, a izbor je beskonacan.”

Categories: citati, danilo kis, gorki talog iskustva, knjiga, knjizevnost, odlomci, pisanje, televizija