Prekinut krug-kaubojska ljubavna priča

Ovogodišnja Slobodna zona ispunila je očekivanja barem kada su moji filmski afiniteti u pitanju. Jedan od najboljih filmova na festivalu svakako je Prekinuti krug Feliksa Van Groeningena.

On (Didije) svira bandžo u kantri bendu i zaljubljen je u sve što je američko. Ona (Eliz) radi u salonu za tetoviranje. Upoznaju se i zaljubljuju jedno u drugo privučeni istovetnom strašću prema američkoj bluegrass muzici.
U trenutku kada se njihova ćerka razboli, svako se okreće svojim načinima za pronalaženje utehe.

Ne znam koliko je vremena bilo potrebno reditelju Groeningenu da snimi film Prekinuti krug (The broken circle breakdown), ali ono što je sigurno jeste da dugo nisam videla kreativniji prikaz jedne ljubavne i dramatične priče.

Sjajan scenario napisan od strane glavnog glumca Johana Heldenberga ostavlja dovoljno prostora za interpretaciju i dokazivanje glumcima kao i rešenja kojima se reditelj poslužio da ovu ljubavnu priču stavi na filmsko platno ukazuju na to da se radi o jednoj grupi talentovanih ljudi koji razmišljaju izvan standarnih okvira predstavljanja priče.

Dijalozi su inteligentni i humoristički u sasvim dovoljnoj meri da olakšaju težinu i dramatičnost filma. Zapravo razgovori između Elize i Didijea su napisani na takav način da ste svo vreme sigurni da gledate upravo njih dvoje a ne repliku svih jednoličnih parova prikazanih u mnogobrojnim filmovima sa ljubavnom pozadinom.
Veerle Baetens  je snažno i dominantno odigrala ulogu Eliz, ženu divljeg i kreativnog duha. Od pevačice i žene do majke bolesnog deteta pratimo razvoj njenog lika i proživljavamo ga zajedno sa njom.
Muzika u filmu na savršeno izbalansiran način naglašava sve emocije prikazane i prozivljene. Muzičke numere koje je reditelj izabrao za ključne scene doprinose doživljaju istih ne skretajući paznju sa radnje.
Borba mladog bračnog para u trenucima kada život izvuče najlošiju kartu i odluke koje donose autentične su i u skladu sa karakaterom likova koje predstavljaju. Naročito su dobro prikazana dva različita izbora za koje se odlučuju  Didije i Eliz: razumski nasuprot religijskom kada nevolja naiđe.

  Jedna od najpotresnijih scena za mene odigrava se u poslednjem delu filma kada bend nastupa u prepunoj dvorani nakon čega Didije uzima mikrofon i iznosi svoju priču publici koja ostaje nema do kraja. Priču o životu koji te sačeka iza ćoška i nerazumevanju za odlučivanje da se u tim trenucima ljudi okrene verovanju religijskim mitovima.

Ovo je film za sve otvorene duhove i ljubitelje filma, ali i za one koji veruju da sve ljubavne priče ipak nisu ispričane.

Fotografije su preuzete sa sajtova:
http://www.bestforfilm.com
http://www.thelmagazine.com

Categories: belgijski film, dom omladine, festival autorskog filma, film, filmski festivali, johan heldenberg, ljubavna prica, prekinuti krug, recenzija, RECENZIJE, slobodna zona, the broken circle breakdown, veerle baetens

U materinu i sa dzezom- recenzija knjige "Pijanista" Alesandra Barika

Trubac koji je proveo na parabrodu Virdzinijan sest godina ima sjajnu pricu da isprica. Pricu o Deni Budmanu T.D. Lemonu Novecentu, dzez pijanisti rodjenom na brodu Virdzinijan koji isti nikada nije napustio pa kao da nikada stvarno nije ni postojao. Pricalo se da je svirao muziku koja nije postojala. Legenda o njemu prosirila se do te mere da je i Jelly Morton, pijanista koji je izmislio dzez morao da se ukrca na brod i u muzickom duelu pokusa da demonstrira Novecentu i svima ostalima da je upravo on Bog dzeza.
Taj muzicki duel je maestralno prikazao Bariko, koji kroji pricu tako da sva muzikalnost teksta dolazi do izrazaja. Prelazeci preko recenica stice se osecaj kao da zapravo prelazis preko nota na partituri za pesmu koja otkriva sve i koju nikada pre nisi cuo.
Kao i u drugim svojim delima  i u "Pijanisti" stvara magicnu atmosferu oko likova.
Uspeo je da na jednostavan, muzikalan nacin predstavi neophodnost  prelaza iz perioda mastanja i sanjarenja u period sazrevanja kao kada sedis na gomili dinamita na parabrodu Virdzinijan i moras da sidjes. Moras da izaberes jednu zenu, jedan posao, jednu ulicu u kojoj ces ziveti. A Novecentu se grad, ugledan sa stepenica parabroda cinio bezmeran, kao klavir od milion dirki a on je muziku koja pre toga nije postojala svirao na 88 dirki. On je taj zivot odsvirao na svom klaviru, i odbijao da ga prozivi u realnom svetu. Kroz svoju muziku je obisao citav svet, video najudaljenije gradove, hodao po najlepsim ulicama i niko bolje od njega o njima nije pricao a da nikada  zapravo nogom nije krocio ni na jedan pedalj kopna. Svirajuci na 88 dirki svoju partituru zivota on je bio bezmeran a ne covecantstvo. Kako se odreci toga i da li je to stvarno neophodno?

Autor teksta: Jelena Popović

Categories: alesandro bariko, italijanska literatura, monolog, novecento, pijanista, recenzija, RECENZIJE, virdzinijan