Uzalud je budim-Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
 zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Categories: branko miljkovic, ljubav, pesme, poezija, srpska poezija, uzalud je budim

Branko Miljkovic:Pesma za moj 27.rodjendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Categories: branko miljkovic, poezija, vreme

Usnih je od kamena-Branko Miljkovic

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mami,

Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti

klanjaju

vidis li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri sveta vole tri vatre prze. A mi

idemo ispred nade koju lutajuce pustinje proganjaju

Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,

zeno od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.

Na zvucnim obalama gde drevno zavrsava more

kamenim srcem slutis: vazduh je veliko cudo.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore

prema vrhovima koji zagubise nam trag. Al ludo

ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.

Categories: branko, branko miljkovic, pesme, poezija, usnih je od kamena

Ljubav poezije-Branko Miljkovic

Ja volim srecu koja nije srecna

Pesmu koja miri zavadjene reci

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za poljubac 

Ja volim rec o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na ocnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime buducih plodova i prolecne casti 

Ja volim sve sto se krece jer sve sto se krece

Krece se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Jer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim jucerasnje neznosti

Da kazem svom telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oci sluh drugacije rasporedjene

U sumi negoli u telu

Categories: branko, branko miljkovic, ljubav, ljubav poezije, miljkovic, pesme, pesnik, poezija, srpska poezija