Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

28.mart 1941.

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi. 

 V.

Kao svakog jutra u vreme ručka, Lenard se penje u dnevnu sobu da čuje novosti. Čudi se što se Virdžinija još nije vratila. Skoro je 13 časova. Prepoznaje rukopis svoje žene na koverti i odmah sve shvata. Od prvih reči. Juri ka bašti zaslepljen bolom. Zna da je već prekasno. Virdžinija se bacila u ledene vode Uza, prethodno se pobrinuvši da teškim kamenjem napuni džepove kaputa. Reka navire. Lenard nalazi samo njen štap ostavljen na obali.

Odlomak iz knjige: "Virdžinija Vulf" Aleksandre Lemason 

http://www.clio.rs/knjige.php?id=265

Categories: aleksandra lemason, biografija, citati, clio, engleska knjizevnost, knjizevnost, odlomci, pisma, virdzinija vulf

Najveci knjizevnici vidjeni objektivom Gisela Freunda

Gisele Freund,rodjen u Berlinu 1908.godine,  bio je jedan od najemintentijih evropskih fotografa, mozda najpoznatiji po portretima koje je radio.
Medju prvima je napravio fotografije u boji brojnih knjizevnika, poput Simon d Buvoar, Virdzinije Vulf i mnogih.drugih.

fotografija:Dzejms Dzojs, Silvija Bic i Adrijan Monijer u knjizari Shakespeare and Co u Parizu, 1938.

"You cannot find peace by avoiding your life."

fotografija:Virdzinija Vulf, London, 1939.

"Books are the mirrors of the soul."

fotografija: Radni sto Virdzinije Vulf, Saseks, 1965

"Only those who will risk going to far can possibly find out how far one can go."
fotografija: T.S Eliot, London 1939

“We must become so alone, so utterly alone, that we withdraw into our innermost self. It is a way of bitter suffering. But then our solitude is overcome, we are no longer alone, for we find that our innermost self is the spirit, that it is God, the indivisible. And suddenly we find ourselves in the midst of the world, yet undisturbed by its multiplicity, for our innermost soul we know ourselves to be one with all being.”
fotografija:Herman Hese, Montagnlia, 1962

"One is not born, but rather become a woman."
fotografija: Simon d Buvoar, na dan dobijanja Gonkurove nagrade, Pariz, 1954

"...Jer ljudima nije dovoljno da trpe, oni hoce razlog."
fotografija: Semjuel Beket, Pariz, 1964

"Lakse je umreti nego voleti
Zato ja sebe mucim zivotom
Ljubavi moja."
fotografija: Luj Aragon, Pariz, 1939

"Very early in my life it was too late."
fotografija: Margaret Diras, Pariz, 1965

"...ali zivot zna razdvojiti one koji se vole kao mi."
fotografija: Zak Prever, Vence, 1953

Categories: dzejms dzojs, fotografija, gisele freund, herman hese, knjizevnici, knjizevnost, luj aragon, margaret diras, portreti, semjuel beket, simon d buvoar, t.s.eliot, virdzinija vulf, zak prever

Virdzinija Vulf-"Gospodja Dalovej"

"Baš smo budale, mislila je dok je prelazila Viktorijinu ulicu. Nebo jedino, zašto ga čovek tako voli, zašto ga vidi takvog, stvara ga, gradi oko sebe, iznova ga stvarajući svakog trenutka; ali i najzaostaliji i najpotišteniji koji sede na pragovima kuća (pijući svoje propadanje) isto čine; s njime se ne može prečistiti odlukom skupštine, osećala je to kao izvesno, baš iz samog tog razloga što oni vole život. U očima ljudi, u njihovom njihanju, trupkanju, teškom hodu; u buci i metežu, u kolima, automobilima, autobusima, kamionima, u "sendvič-ljudima" koji vuku noge i klate se; u duvačkim instrumentima, u verglu; u trijumfu i šumu i čudnoj visokoj pesmi nekog aviona u visini, nalazi se to što ona voli, život, London, taj junski trenutak."

"Vrlo čudno, ona je jedan od najvećih skeptika što ih je sreo i ona sigurno sebi govori: Pošto potičemo od tog prokletog roda, lancima privezanog za brod koji tone (njena omiljena lektira, dok je bila devojčica, bili su Haksli i Tindel, a oni vole takve pomorske metafore), pošto je čitav život samo rđava šala, onda po svaku cenu učinimo svoje, ublažimo patnje naših drugova zatvorenika (opet Haksli), ukrašavajmo tamnice cvećem i gumenim jastučićima, budimo što je moguće pažljiviji. Ti razbojnici, bogovi, neće moći baš sve da izvedu po svome ona je mislila da se bogovi koji nikad ne propuštaju priliku da povrede, osujete, poharaju ljudske živote, da se oni ozbiljno pometu, ako se neko, uprkos svemu, ponaša kao prava dama."

"Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, san na onu stranu.

Posmatrao ju je kako kroji i udešava, kao što čovek postmatra pticu kako skakuće i leprša po travi, a da pri tom ni prstom ne makne. Jer istina je (bolje da ona to ne zna) da ljudska bića nemaju ni dobrote, ni vere, ni milosrđa izvan onog što služi da se uveća uživanje trenutka. Ljudi idu u lov u čoporima. Njihovi čopori pretražuju pustinju, zatim uz vrisak nestaju u divljini. Napuštaju one koji su pali. Lica su im prikrivena grimasama."

Categories: citati, engleska knjizevnost, gospodja dalovej, knjizevnost, mrs daloway, quotes, virdzinija vulf, virginia woolf