Hulio Kortasar-Progonitelj

"Bruno moj, i taj tip i svi drugi tipovi iz Kamarila bili su sigurni. A u šta, želiš li znati? Ne znam, kunem ti se, ali su bili sigurni. U to što jesu, pretpostavljam, u to koliko vrede, u svoje diplome. Ne, nije to. Neki su bili skromni, nisu verovali da su nepogrešivi. Ali i onaj najskromniji se osećao siguran. To me je dovodilo do ludila, Bruno, što se osećaju sigurni. Sigurni u čemu, reci ti meni, kad sam ja, ubogi đavo šugaviji ispod kože nego sam vrag, imao dovoljno savesti da uvidim da je sve kao pihtije, da sve unaokolo drhti, da samo treba da pogledaš, malo da osetiš, malo da poćutiš, pa da se otkriju rupice. U vratima, u krevetu: rupice. Na ruci, na novinama, u vremenu, u vazduhu: sve je puno rupica, sve je sunđerasto, sve kao cediljka koja samu sebe cedi...Ali oni su bili američka nauka, razumeš, Bruno? Čaršavi su ih štitili od rupica: ništa nisu videli, prihvatali su ono što su već videli drugi, zamišljali da vide. I razume se da nisu mogli da vide rupice, a bili su mnogo sigurni u sebe, iznad svega ubeđeni u svoje recepte, špriceve, svoju prokletu psihoanalizu, svoje nemojte da pušite, nemojte da pijete...

Zapravo oni misle da su mudri- kaže odjednom. Misle da su mudri jer su dovukli gomilu knjiga i pojeli ih. Smešno mi, jer su to zapravo dobri momci, a žive ubeđeni da je ono što uče i ono što rade vrlo teško i vrlo duboko. U cirkusu je isto, Bruno, i među nama je isto. Ljudi zamišljaju da su neke stvari vrhunac teškoće, pa zato aplaudiraju ekvilibristi, ili meni. Ne znam šta zamišljaju, da se čovek ubija ne bi li dobro svirao, ili da ekvilibristi pucaju tetive kad god skoči. Zapravo je ono teško nešto sasvim drugo, sve ono što ljudi misle da mogu da urade u svakom trenutku. Da gledaju, na primer, ili da shvate nekog psa ili mačku. To je teško, vrlo teško. Sinoć mi pade na pamet da pogledam u ovo ogledalce, i tvrdim ti da je to bilo toliko užasno teško da sam gotovo pao u krevet. Zamisli da sam sebe gledaš: već to je dovoljno da pola sata ostaneš sleđen. Taj tip zapravo nisam ja, od prvog trenutka sam jasno osetio da to nisam ja. Uhvatio sam ga na prepad, krajičkom oka, i znao sam da to nisam ja. To sam osećao, a kad čovek nešto oseća,... Ali to je kao na Palm Biču preko jednog talasa stiže drugi, pa još jedan...Jedva si osetio jedan, a stiže sledeći, stižu reči...Ne, nisu to reči, nego ono što je u rečima, nekakav lepak, pljuvačka. Pljuvačka dođe i  prekrije te, ubedi te da si onaj u ogledalu ti. Jasno, kako da to ne shvatiš. Pa to sam ja, moja kosa, ovaj ožiljak. I ljudi ne primećuju da je to na šta pristaju samo pljuvačka, zato im izgleda tako lako da se pogledaju u ogledalo."

Hulio Kortasar čita odlomak iz "Progonitelja", muzika u pozadini je "Out of Nowhere" Čarlija Parkera: 

Izvor fotografije:

http://stream-media.blogspot.com/2012/05/julio-cortazar-el-perseguidor.html

Categories: argentinska knjizevnost, citati, cortazar, dzez muzika, el perseguidor, hulio, julio, knjizevnost, kortasar, odlomci, prica, progonitelj, quotes, sigurnost, svetska knjizevnost

Maksim Gorski: Sokol

*Razgovor ranjenog junaka Uza i ranjenog sokola na rubu ponora

"Umires li?"
"Da, umirem!"
Odgovori sokol, duboko uzdahnuvsi.
"Slavno sam proziveo svoj zivot! Ja poznajem srecu! Hrabro sam se borio!
Video sam nebo...Ti ga nikad neces videti iz takve blizine! Eh, ti bednice!"
"Ah sta je nebo? Pusto mesto...Kako da tamo puzim? Meni je ovde prekrasno...toplo i vlazno!
Odgovori Uz slobodnoj ptici i nasmesi se u dusi nad njom radi izgovorenih uvreda.
I ovako pomisli:" Leteo ili puzao, kraj je izvestan: svi ce u zemlju leci, sve ce se u prah pretvoriti..."
Sokol krikne: "Oh, kad bih se bar jos jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima i on bi se udavio u mojoj krvi! O, sreco bitke!
A Uz pomisli i predlozi slobodnoj ptici:
"A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Mozda te krila podignu i prozivis jos malo u svojoj stihiji."
I on krene, rasiri krila, udahne punim plucima, sevne ocima i baci se.
Brzo je padao, lomeci krila, gubeci perje...
Struja potoka ga je prihvatila i, opravsi krv, odenula u penu, odnela u more.
A morski su valovi jaucuci razbijali o stene...
I telo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.

Categories: citati, darko rundek, knjizevnost, maksim gorki, pesma, ruskaja, sokol

Usnih je od kamena-Branko Miljkovic

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mami,

Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti

klanjaju

vidis li okrenuta zaboravljenim danima u tami?

Tebe tri sveta vole tri vatre prze. A mi

idemo ispred nade koju lutajuce pustinje proganjaju

Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,

zeno od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.

Na zvucnim obalama gde drevno zavrsava more

kamenim srcem slutis: vazduh je veliko cudo.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore

prema vrhovima koji zagubise nam trag. Al ludo

ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

Kristalna jezera sanjaj u tami.

Categories: branko, branko miljkovic, pesme, poezija, usnih je od kamena

O ljubavi i mrznji-Oskar Vajld

"Ljubav hrani masta kojom postajemo mudriji nego sto slutimo, bolji nego sto osecamo, plemenitiji nego sto jesmo. Njome mozemo zivot sagledati kao celinu, jedino njome i nicim drugim mozemo razumeti druge u njihovim stvarnim i u njihovim idealnim relacijama. Samo ono sto je lepo i sto je lepo zamisljeno moze hraniti ljubav. A mrznju moze hraniti sve."

De profundis

Categories: citati, de profundis, engleska knjizevnost, knjizevnost, literatura, ljubav, mrznja, oskar vajld, quotes

De profundis -Oskar Vajld

"...Ah pa ti i nisi imao nikakvih pobuda u svom zivotu! Ti si imao samo apetite. Pobuda je intelektualna teznja. I da si bio "vrlo mlad" kada smo se sprijateljilii? Tvoj nedostatak nije u tome sto si znao premalo o zivotu nego sto si znao previse. Daleko je za tobom ostalo jutarnje praskozorje decastva s njegovim neznim procvatom, jasnim i cistim svetlom, radoscu punom nevinosti i ocekivanja. Hitrim i lakim pokretom presao si iz romantizma u realizam.Pocela te opcinjavati kaljuza i sve ono sto u njoj zivi. Tu je bio izvor nevolje u kojoj si od mene zatrazio pomoc, a ja sam ti je nepromisljeno, prema mudrosti ovoga sveta, pruzio. Moras procitati ovo pismo do kraja, iako ce mozda svaka rec u njemu delovati na tebe kao vatra ili skalpel kojim se hirurg sluzi na osetljivom mesu paleci ranu ili izazivajuci krvarenje. Seti se da se budale u ocima bogova i budale u ocima ljudi i te kako razlikuju. Neko ko nema pojma o nacinima na koji se ocituje umetnost ili o tancinama u raspredanju misli, o pompoznosti latinskog stiha ili o bogatoj muzici grckog vokalnog sastava, o toskanskoj skulpturi ili elizabetanskoj pesmi, moze svejedno posedovati najljupkiju mudrost. Prava je budala, koju bogovi ismejavaju ili nagrdjuju, ona koja ne poznaje samu sebe. Ja sam predugo bio takva budala. I ti si predugo bio takva budala. Nemoj to vise biti. Ne boj se. Najveci je porok povrsnost. Dobro je sve sto se pojmi."

"Patnja je-ma koliko ti to neobicno zvucalo- jedini nacin na koji postojimo, jer je to jedini nacin na koji bivamo svesni postojanja, a secanje na patnju iz proslosti potrebno nam je kao jamstvo, kao dokaz naseg neprekinutog identiteta."

Categories: citati, de profundis, engleska knjizevnost, knjizevnost, literatura, oscar wilde, oskar vajld, quotes

Hulio Kortasar- Skolice (3)

Saznanje da je zaljubljen u Magu ne znaci nikakav poraz niti vezivanje za nesto sto je prolazno i trosno; ljubav koja moze da se lisi svog predmeta, koja u nistavilu crpe svoju hranu, pridruzuje se mozda drugim silama, spaja ih i stapa u poriv koji ce jednom razneti onu utrobnu prijatnost tela nadutog od piva i przenih krompirica. Sve te reci koje je ispisivao u svesci, uz siroke zamahe rukom i zvizdanje, navodile su ga da puca od smeha. A onda se Traveler pojavljivao na prozoru i molio ga da zacuti...

Mozda je ljubav najvise obogacenje, darodavac bica; ali covek moze da izbegne njeno bumerang dejstvo samo ako je procerda, ako je prepusti zaboravu i ostane ponovo sam na tom stepeniku otvorene i pozorne stvarnosti. Ubijanje voljenog predmeta, kao sto je covek od davnina slutio, predstavlja cenu koju mora platiti da se ne zaustavi na tom stepeniku, kao sto Faustovo preklinjanje upuceno trenutku koji vec prolazi moze da ima smisla samo ukoliko taj trenutak biva istovremeno napusten, kao sto se prazna casa stavlja na sto. I tako redom, uz gorki mate.

Bilo bi tako lako da se organizuje koherentna sema, sklad, poredak misljenja i zivljenja. Dovoljno je uobicajeno licemerje, dovoljno je uzdici proslost na stepen iskustva, izvuci prednost od bora na licu i od svega prozivljenog sto se nazire u osmesima ili cutanjima onih koji imaju preko cetrdeset godina. Posle toga covek oblaci plavo odelo, zacesljava sede zaliske i pomiren sa svetom, ide na izlozbe slika, u Argentinsko udruzenje knjizevnika i u bar "Ricmond". Pritajeni skepticizam, izgled kao da se covek odnekud vratio, svecani ulazak u zrelo doba, u brak, u ocevu propoved u vreme rostilja ili u vreme knjizice sa nedovoljnim ocenama. Kazem ti, jer sam dosta proziveo. Dosta sam i putovao. U mladosti. Govorim ti iz iskustva, sinko. Ti jos ne znas sta je zivot.

A sve to, inace tako smesno i ograniceno, moglo je da bude jos gore u nekim drugim ravnima, u meditiranju koje vazda ugrozavaju idola fori, reci koje izvitoperuju slutnje, uproscavajuca okostavanja, zamor koji iz dzepa sakoa vasi zastavu predaje. Moze da se desi da se izdaja pocini u potpunoj samoci, bez svedoka i saucesnika: pred samim sobom, onda kada covek uobrazava da je iznad licnih kompromisa i drama cula, iznad eticke torture izazvane spoznajom da pripada nekoj rasi ili barem jednom narodu ili jeziku. U najvecoj prividnoj slobodi, bez potrebe da nekome polazemo racune-napustanje partije, izlazenje sa raskrsca i bezanje bilo kojim od prigodnih puteva proglasavajuci ga nuznim ili jedinim. Maga je jedan od tih puteva, knjizevnost je druga (smesta spaliti svesku makar Gekrepten kr-si-la-ru-ke), lencarenje treci, meditiranje u vrazju mater cetvrti.

Categories: argentinska knjizevnost, citati, cortazar, hulio kortasar, julio, knjizevnost, quotes, rayuela, skolice

Samuel Beckett:Unnamable

“Unfortunately I am afraid, as always, of going on. For to go on means going from here, means finding me, losing me, vanishing and beginning again, a stranger first, then little by little the same as always, in another place, where I shall say I have always been, of which I shall know nothing, being incapable of seeing, moving, thinking, speaking, but of which little by little, in spite of these handicaps, I shall begin to know something, just enough for it to turn out to be the same place as always, the same which seems made for me and does not want me, which I seem to want and do not want, take your choice, which spews me out or swallows me up, I’ll never know, which is perhaps merely the inside of my distant skull where once I wandered, now am fixed, lost for tininess, or straining against the walls, with my head, my hands, my feet, my back, and ever murmuring my old stories, my old story, as if it were the first time.”

Categories: Beket, bezimeni, citati, fear, francuska knjizevnost, irska literatura, knjizevnost, literatura, Pariz, samuel beckett, Semjuel, semjuel beket, unnamable