Krik beznadja-Emil Sioran

Prava samoca je jedino ona u kojoj se osecas apsolutno izolovanim izmedju neba i zemlje. Nista ne treba da skrece paznju od ovih pojava apsolutne izolacije, vec intuicija stravicne lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu covekove konacnosti pred beskonacnoscu i prazninom ovog sveta. Usamljenicke setnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne-za unutrasnji zivot-treba da budu takve da nista od onoga sto moze da pomuti viziju izolacije coveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojacao proces interiorizacije i preobracanja ka sopstvenom bicu, usamljenicke setnje su plodne samo uvece, kada nikakvo zavodjenje ne moze vise da privuce paznju i kada otkrovenja sveta nicu iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od zivota, iz rane zivota. Koliko samoce treba coveku da bi imao duh! Koliko smrti u zivotu i koliko unutrasnjeg plamena! Samoca potice toliko od zivota da cvetanje duha, koje proistice iz vitalnih premestanja, postaje nepodnosljivo. Nije li karakteristicna cinjenica da se protiv duha dizu oni koji imaju najvise duha, koji poznaju duboku bolest sto je ostetila zivot da bi se rodio duh? Apologiju duha cine zdravi i debeli, koji nemaju predosecanje onoga sto znaci duh, koji nikada nisu osetili mucenje, zivot i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osecaju, ili ga oholo tolerisu ili ga predstavljaju kao veliku nesrecu. Ali niko nije odusevljen sveukupnoscu svog bica, katastrofalnim otkupom zivota koji je duh. A kako da budes odusevljen ovim zivotom bez cari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak zivota, mnogo samoce i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tacno da bi dozivljavanje u imanentnom planu zivota bilo puno zebnje iz koje je covek izasao kroz duh. Naprotiv,  blize je istini da se kroz duh stice neravnoteza, zebnja, ali i velicanstvenost. Sta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti zivota? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao sto je znak velike neravnoteze biti apologet zivota. Jer za normalnog coveka zivot je ociglednost; samo se bolesnik njime odusevljava i hvali ga da ne bi propao. Ali sta biva s onim koji moze vise da hvali ni zivot ni duh?

Izvor slike: http://yodamanu.tumblr.com/post/18838928606/un-summilux-dans-le-brouillard

Categories: apsurd, citati, duh, emil cioran, emil sioran, filozofija, francuska knjizevnost, knjizevnost, krik beznadja, odlomci, rumunska knjizevnost, samoca

Marsel Prust- Jedna Svanova ljubav

Od svih nacina radjanja ljubavi, od svih klica rasejavanja te svete boljke, jedna od najdelotvornijih zacelo je onaj val nemira koji nas nekad preplavi. Kocka je onda bacena, i ono bice s kojim nam je u tom trenutku drago da budemo, njega cemo voleti. Nije cak ni potrebno da nam se ono do tad svidelo vise niti cak onoliko koliko druga. treba samo da nasa zudnja prema njemu postane iskljuciva. A taj je uslov ostvaren ako- u casu kad nam je to bice nedostajalo- umesto da samo trazimo zadovoljstva koja nam je pruzala njegova privlacnnost, odjednom nastupi u nama jedna potreba puna strepnje, ciji je predmet samo to bice, potreba besmislena, koju je zbog zakona ovog sveta nemogucno zadovoljiti a tesko izleciti-besmislena i bolna potreba da ga posedujemo.

Categories: citati, francuska knjizevnost, knjizevnost, ljubav, marcel proust, odlomci, u potrazi za izgubljenim vremenom, zaljubljenost

Horhe Luis Borhes: "Borhes i ja"

Sto god da se dogodi, dogodi se onom drugom Borhesu. Ja se setam po Buenos Ajresu zastajkujuci, mozda mehanicki, da osmotrim svod neke kapije i vrata s kovanim gvozdjem; vesti o Borhesu stizu mi postom, a nailazim na njegovo ime u univerzitetskim referatima ili u biografskim leksikonima. Volim pescane satove, mape, topografiju XVIII veka; etimologije, ukus kafe i Stivensenovu prozu: onaj drugi voli iste stvari, ali to ispoljava na tako tast nacin kao neki glumac. Preterao bih kada bih rekao da se nalazimo u neprijateljstvu: ja zivim, predajem se zivotu da bi Borhes mogao stvarati svoja dela, koja me opravdavaju pred svetom. Ne kosta me da priznam da je on napisao po neku vrednu stranicu, ali ti listovi ne mogu me spasti jer dobro vise ne pripada nikome, cak ni njemu, vec jeziku ili tradiciji. Sto se ostalog tice, meni je sudjeno da se zauvek izgubim da bi samo neki trenutak mene preziveo u onom drugom. Malo-pomalo ljudi mu u svemu cine ustupke mada je meni dobro poznat njegov perverzni obicaj izmisljanja i preuvelicavanja. Spinoza je shvatio da sve sto postoji tezi da ocuva svoju sustinu; kamen zeli da vecno bude kamen, a tigar da vecno bude tigar. Ja cu ostati u Borhesu a ne u sebi(ako sam ja uopste neko), mada se manje prepoznajem u njegovim knjigama no u mnogim drugim delima ili tananom zvuku gitarinih struna. Pre mnogo godina, pokusao sam da ga se oslobodim prelazeci s mitologije predgradja na igru s vremenom i beskrajem; ali sada su to Borhesove igre te cu morati da smislim nesto novo. Moj zivot se tako pretvorio u bekstvo, ja sve gubim, sve pada u zaborav ili prelazi onom drugom.
Ne znam koji je od nas dvojice napisao ovaj zapis.

Categories: argentinska literatura, buenos ajres, citati, horhe luis borhes, knjizevnost, odlomci, prica

Semjuel Beket-Malone umire

"Rekao sam sebi jos i to da moram malo pozuriti. Pravi zivoti ne trpe preterano zadrzavanje na rubu. Tu vreba demon kao u naborima prostate gonokok. Nemam mnogo vremena. Tu je ono mesto odakle nastupa,- usred lepog dana kad se sve smesi i sja strasna kavalkada, nezaboravna kavalkada oblaka crnih i niskih, koji ce za svagda prekriti azur. Moj je polozaj zaista delikatan. Koliko cu lepih stvari, vaznih stvari odbaciti od straha, od straha da ne padnem u staru gresku,od straha da necu svrsiti na vreme, od straha da me ne zahvati, poslednji put, jos jedan talas tuge, nemoci i mrznje. Raznovrsni su oblici kojima se nepromenljivost tesi zbog svoje bezoblicnosti."

Categories: beckett, citati, engleska knjizevnost, francuska knjizevnost, knjizevnost, malone umire, odlomci, samuel, semjuel beket

Orkestar-Hulio Kortasar

U sustini (ali bas ono sustinsko stalno izmice) bilo bi to ovako: do tog trenutka brinuo ga je citav niz pojedinacnih anomalija: lazni program, neodgovarajuci gledaoci, izmisljeni orkestar u kojem su vecinom bili laznjaci, dirigent koji nikako nije mogao da se uklopi, lazna promenada, i on sam uvucen u nesto cemu ne pripada. Odjednom mu se ucinilo da sve to pocinje da shvata na nacin koji ga u ogromnoj meri prevazilazi. Osetio je kao da mu je konacno dato da vidi stvarnost. Trenutak stvarnosti koja mu se ucinila lazna zato sto je bila istinska, ona koju sada ne vidi. Ono cemu je upravo prisustvovao bilo je tacno, to jest lazno. Prestao je da se sablaznjava sto je okruzen elementima koji se ne nalaze na svojim mestima, posto mu je sama svest o nekom drugom svetu pomogla da shvati da se to vidjenje moze prosiriti i na ulicu, na Galeon, na njegovo plavo odelo, na njegov vecernji program, na njegovu jutarnju kancelariju, na njegove planove za stednju, na letovanje u martu, na njegovu prijateljicu, na njegovu zrelost, na dan njegove smrti. Srecom, vise nije tako posmatrao stvari, srecom je opet bio Luiso Medina. Ali samo srecom.
Ponekad bih pomislio kako bi zaista bilo zanimljivo kad bi se Lusio vratio u bioskop, raspitao se, i otkrio da takav program nikada nije postojao. Ali moze se proveriti da je orkestar svirao te veceri u operi. U stvari, promena zivota ili progonstvo Lusiju su dosli od jetre, ili od neke zene. A uostalom, nije ni lepo da se tako ruzno govori o orkestru, sirote devojke.

Categories: carli parker, citati, dzez muzika, hulio kortasar, knjizevnost, odlomci, orkestar, prica, vrata neba

Carls Bukovski-Voznja kroz pakao

Ljudi su umorni, nesrecni i promaseni,ljudi su

ogorceni i osvetoljubivi, ljudi su izigrani i uplaseni,

ljudi su besni i neinventivni,

i ja vozim medju njima autoputem dok oni

prikazuju u voznji sta je ostalo od njih-

neki su nadrkani, samovoljniji od drugih,

neki ne vole da budu prestignuti,

neki ne daju drugima da ih prestignu

neki uporno blokiraju trake

neki mrze novije,skuplje modele vozila

drugi u takvim kolima mrze starija kola.


autoput je circus jeftinih i sitnih emocija,

covecanstvo u kretanju, mnogi od njih dolaze

iz nekog mesta koje mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze i odlaze ka drugom

koje isto tako mrze

ili jos vise.

autoput je slika onog sto smo postali,a

masa saobracajnih nesreca i smrti sudar su

osakacenih bica, bednih i dementnih

zivota.

kada vozim autoputem vidim dusu ljudi

moga grada, i ona je ruzna,ruzna,ruzna:

Zivi su oglodali

svoje srce.

Categories: americka knjizevnost, carls bukovski, citati, ljudi, odlomci, pesma, poezija, voznja kroz pakao

Film-Cinema Paradiso

Once upon a time, a king gave a feast. And there came the most beautiful princesses of the realm. Now, a soldier, who was standing guard, saw the king’s daughter go by. She was the most beautiful one, and he immediately fell in love with her. But what could a poor soldier do when it came to the daughter of the king? Well, finally, one day, he managed to meet her, and he told her that he could no longer live without her. The princess was so impressed by his strong feelings that she said to the soldier: “If you can wait 100 days and 100 nights under my balcony, then at the end of it, I shall be yours.” Damn! The soldier immediately went there and waited one day. And two days. And ten. And then twenty. And every evening, the princess looked out of her window, but he never moved. During rain, during wind, during snow, he was always there. The bird shat on his head, and the bees stung him, but he didn’t budge. After ninety nights, he had become all dried up, all white, and the tears streamed from his eyes. He couldn’t hold them back. He no longer had the strength to sleep. All that time, the princess watched him. And on the 99th night, the soldier stood up, took his chair, and went away.

Categories: cinema paradiso, film, Giuseppe Tornatore, odlomci, prica, quotes