Uzalud je budim-Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
 zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Categories: branko miljkovic, ljubav, pesme, poezija, srpska poezija, uzalud je budim

Propast laganja i drugi eseji-Oskar Vajld

"Na kraju krajeva šta je to sitna laž? Naprosto ona koja samu sebe razotkriva. Za onoga koje toliko nemaštovit da proizvodi dokaz kako bi potkrepio laž, bolje bi bilo da od početka govori istinu."

"Doista, ono što je interesantno kod ljudi iz dobrostojećeg društva jeste maska koju svako od njih nosi, a ne stvarnost koja se krije iza maske. Porazno je to priznati, ali svi smo sazdani od iste tvari.

Razlikujemo se jedni od drugih isključivo po nebitnim osobinama: po odelu, manirima, boji glasa, religioznim opredeljenjima, po spoljašnosti, uobičajenim dosetkama i sličnom. Što više analiziramo ljude, to nam se razlozi za analizu čine sve manjim. Pre ili kasnije čovek dolazi do one užasne univerzalnosti kojoj je ime ljudska priroda."

"Sama umestnost zaista je oblik preterivanja, a odabir, koji je srž umetnosti, samo je pojačani vid prenaglašavanja."

"Gledati nije isto što i videti. Nijedna stvar nije viđena dok nije viđena njena lepota. Tada i samo tada ona zadobija egzistenciju. Ljudi danas vide maglu ne zato što ima magli, nego zato što su im pesnici i slikari ukazali na tajanstvenu čaroliju takvih efekata."

"Kada nam ljudi pričaju o drugima to je mahom dosadno. Kada govore o sebi skoro uvek su zanimljivi, i ako bismo mogli da im zatvorimo usta kad nam dojade, onako lako kao što zatvaramo knjigu od koje smo se umorili, bili bi apsolutno savršeni."

"U današne vreme svaki čovek ima svoje sledbenike, ali uvek je Juda onaj koji piše biografiju.

Bojim se da je tako. Nekad smo svoje heroje kanonizovali. Savremeni metod je da ih vulgarizujemo. Jeftina izdanja velikih knjiga mogu da budu sjajna, ali jeftina izdanja o velikim ljudima su apsolutno odvratna."

"Čini mi se da muzika za mene uvek tako deluje. Ona gradi u nama neku prošlost za koju nismo znali, i ispunjava nas osećanjem tuge zbog koje nismo prolivali suze."

Categories: citati, engleska knjizevnost, eseji, knjizevna kritika, knjizevnost, oskar vajld, propast laganja

Crtacko umece Franca Kafke

Franc Kafka jedan je od najznacajnijih pisaca 20. veka cija su gotovo sva dela objavljena posthumno zahvaljujuci njegovom prijatelju Maksu Brodu a suprotno Kafkinoj želji da ona budu spaljene.
Manje poznati su Kafkini crteži pronadjeni u pismima koje je Kafka pisao svojoj verenici Felici Bauer i u njegovim dnevnicima. Svoje crteze je, barem prema svedocenjima Gustava Janusa dozivljavao kao intimnu stranu sebe:

"Nakon sto sam mu prisao, spustio je olovku na papir na kojem su se nalazile skice uzurbano nacrtanih cudnih figura.

Crtao si?

Kafka se nasmejao i rekao: Ne. Tosu samo skrabotine.

Mogu li da pogledam? Kao sto i sam znas, veoma me interesuje crtanje.

Ali ovo nisu crtezi namenjeni za pokazivanje bilo kome. Potpuno su licni, i stoga necitki hijeroglifi.

Uzeo je parce papira i bacio u kantu koja se nalazila iza njegovog pisaceg stola.

Moje figure nemaju standardne proporcije. Nemaju sopstveni horizont. Perspektiva oblika koji pokusavam da zabelezim nalazi se izvan papira, na drugom kraju nezaostrene olovke-u meni!"

Izdvajam nekoliko crteza koji su meni privukli paznju dok sabrane crteže Franca Kafke možete pronaći u knjizi Setnja po krovu koju je priredio Jovica Aćin u izdanju Geopoetike:

Tri trkaca iz "Nestanka" 1912/1913

Mislilac iz pisma upucenog Felici Bauer (10/13.1.1913)

Zena zmija iz "Dnevnika" 1917.godina

Setnja krovom bez pantalona

Macevanje-iz "Osam sinova" 1917.

Zlovoljan covek u crnom odelu-iz "Dnevnika" (14.10.1921)

Konj i jahac-iz "Aforizama" 1917.

Mama Kafka cita (gore)-iz "Dnevnika" (2.10.1911)

Dvojica koji cekaju-iz "Procesa" 1914/1915

Tri trkaca-iz "Nestanka", 1912/1913.

Izvori:
http://cultura.elpais.com/cultura/2011/07/04/album/1309730401_910215.html#1309730401_910215_0000000000
http://link.springer.com/article/10.1007%2FBF02093071#page-1

Categories: ceska knjizevnost, crtezi, franc kafka, franz kafka, knjizevnost, prikazi, umetnost

Odlomak iz knjige "Pismo ocu"- Franc Kafka

5.februar 1918.

Nije to lenjost, ni zla volja, ni nespretnost-mada ima pomalo od svega toga, jer "gamad se izleze ni iz cega"- sto cini da mi nista ne polazi za rukom, ako se uopste moze govoriti o neuspehu, ni porodicni zivot, ni neprijateljstvo, ni brak, ni posao, ni knjizevnost- vec je u pitanju nedostatak tla, vazduha, zapovesti. Njih da stvorim, moj je zadatak, no ne kako bih, recimo, potom mogao da nadoknadim propusteno, vec da ne bih nista propustio, jer je zadatak skoro sasvim drugaciji.  To je cak najiskonskiji zadatak, ili je barem njegov odsjaj, kao kad pri usponu na vrh u proredjenom vazduhu covek moze iznenada da stupi u sjaj dalekog sunca. To nije ni izniman zadatak; on je zasigurno vec vise puta postavljen. Ono, da li u takvom obimu, ne znam. Koliko mi je poznato, sa sobom nisam doneo nijednu pretpostavku zivota, vec samo opstu ljudsku slabost. Njome sam se- u tom pogledu je ona dzinovska snaga- energicno prihvatio negativnih aspekata svog vremena, koje mi je veoma blisko i protiv koga nemam pravo da se borim, nego da ga u izvesnom smislu zastupam. Nisam imao nikakav nasledjeni udeo ni u najneznatnijem pozitivnom ni u krajnje negativnom aspektu koji je preobrce u nesto pozitivno. Nisam, kao Kjerkjegor, uveden u zivot, doduse, vec onemocalom rukom hriscanstva, niti sam, kao cionisti, uhvatio poslednji pes jevrejske molitvene odore koja odlece. Ja sam kraj ili pocetak.

Categories: citati, franc kafka, franz kafka, knjizevnost, odlomci, pisma, pismo ocu

Pismo Franca Kafke iz 1917.godine upuceno Felici Bauer

Franc i Felice

Da se u meni bore dvojica, to znaš. Da onaj bolji od dvojice, pripada Tebi, u to sam poslednjih dana najmanje sumnjao. O toku borbe si čitavih pet godina bila obaveštavana rečju i ćutanjem, i naizmenično, i jednim i drugim, što je Tebi, većinom, donosilo patnju. Ako pitaš da li je to uvek bilo istinito, mogu reći da se ni prema jednom čoveku nisam više suzdržavao da svesno ne lažem kao prema Tebi.
Nekih prikrivanja je bilo, a laži veoma malo, pod pretpostavkom da uopšte može biti "veoma malo laži".
Ja sam lažljiv čovek, na drugi način ne mogu da održim ravnotežu, moj čun je veoma krhak. Ako sebe preispitam kakav mi je konačan cilj, proizilazi da ja zapravo ne težim da postanem dobar čovek i da odgovorim zahtevima najvišeg suda, već sasvim suprotno, težim za tim da sagledam čitavu ljudsku i životinjsku zajednicu, spoznam njihove osnovne sklonosti, želje, etičke ideale, da ih svedem na jednostavne obrasce, i da se, što je moguće pre, razvijem u tom pravcu do tog stepena da se svima umilim i to (ovde nastaje skok) toliko umilim da bih na kraju, ne gubeći ničiju ljubav, kao jedini grešnik koga neće peći, sve one niskosti što se kriju u meni smeo da izvodim otvoreno, naočigled celog sveta. Sažeto rečeno, meni je stalo malo do ljudskog suda, pa i taj sud hoću da prevarim, doduše bez prevare.(...)
(...) Uostalom, poveriću ti jednu tajnu u koju u ovom trenutku ni sam ne verujem (iako bi me u nju mogla ubediti tama koja se u daljini oko mene spušta kad pokušavam da radim ili mislim), ali koja, ipak, mora da je istina: ja više neću ozdraviti. Upravo zato što to nije tuberkuloza koja se leči ležanjem i posebnom negom, već jedno oružje čija krajnja neophodnost ostaje dok živim. A oboje ne možemo ostati živi.
                                                                                                                                                                                          -Franc

Categories: ceska knjizevnost, citati, felice bauer, franc kafka, franz kafka, knjizevnost, pisma, pismo ocu

O mackama i piscima

Suprotno uvrezenom misljenju, ove fotografije i izjave poznatih pisaca potvrdjuju da su macke najbolji covekov prijatelj:

 “A cat has absolute emotional honesty: human beings, for one reason or another, may hide their feelings, but a cat does not.”

—Ernest Hemingway

“One cat just leads to another.”

—Ernest Hemingway

“I sometimes longed for someone who, like me, had not adjusted perfectly with his age, and such a person was hard to find; but I soon discovered cats, in which I could imagine a condition like mine, and books, where I found it quite often.”

Julio Cortazar

“when I am feeling

low

all I have to do is

watch my cats

and my

courage

returns.

I study these

creatures.

they are my

teachers.”

—Charles Bukowski, “My Cats”

“When a man loves cats, I am his friend and comrade, without further introduction.”

—Mark Twain, Who Is Mark Twain?

“You belong to another time. You are lord

of a place bounded like a dream.”

—Jorge Luis Borges, “To a Cat”

“I wish I could write as mysterious as a cat.” 

—Edgar Allan Poe

“The cat does not offer services. The cat offers itself.”

—William S. Burroughs, The Cat Inside

“How absurd these words are, such as beast and beast of prey. One should not speak of animals in that way.”

—Hermann Hesse, Steppenwolf

“And I a smiling woman. 

I am only thirty. 

And like the cat I have nine times to die.”

—Sylvia Plath, “Lady Lazarus”

“I learned a world from each

one whom I loved;”

—Allen Ginsberg, “I learned a world from each”

Izvor:
http://www.buzzfeed.com/harpercollins/16-famous-writers-and-their-cats-9npd

Categories: alan grinsberg, carls bukovski, citati, edgar alan po, ernest hemingvej, herman hese, horhe luis borhes, hulio kortasar, knjizevnost, ljubimci, macke, mark tven, pisci, semjuel beket, silvija plat

Ingmar Bergman o Hičkoku, Trifou i drugim rediteljima

""Pravljenje filmova" je za mene prirodna potreba poput gladi ili žeđi. Neko sebe ostvaruje pisanjem knjiga, planinarenjem, udaranjem svoje dece ili igranjem sambe. Ja se ostvarujem pravljenjem filmova" reči su jednog on najboljih švedskih filmskih reditelja i scenarista Ingmara Bergmana.

Bergman je odgajan pod strogim nadzorom svog oca, luteranskog sveštenika i traumatična iskustva iz detinjstva imaće veliki uticaj na njegovo kasniji filmski i pozorišni rad.

U pozorište se zaljubljuje sa pet godina kada je prvi put pogledao predstavu a sa devet osniva lutkarsko pozorište ispod stola u svojoj sobi za igru.

U fimsku industriju ulazi 1944. kao pisac scenarija za film Mučenje Alfa Sjeberga, a karijeru u istoj završava kao najveći skandinavski filmski reditelj.

Često karakterisan kao težak čovek i saradnik nije se libio da iznese svoje mišljenje o kolegama rediteljima i njihovom delu:

O Žan Luk Godaru: Nikada nisam cenio ni razumeo njegove filmove...Smatram da su njegovi filmovi izveštačeni, intelektualni, egocentrični i iskreno dosadni...Uvek sam mislio da je on pravio filmove za kritičare.

O Mikelandjelu Antonioniju: "mislim da nikada do kraja nije izučio zanat. On je esteta. Ako mu je potrebna određena vrsta puta za Crvenu pustinju, on će ofarbati sve kuće u prokletoj ulici. To je ponašanje jednog estete. Veliku pažnju je posvećivao jednoj sceni, ali nije shvatio da je film ritmično smenjivanje slika, živ proces, kretanje, za njega to je bila jedna scena, pa druga, pa treća. Da, naravno, bilo je briljantnih delova u njegovim filmovima.. ali ne razumem zbog čega je Antonioni toliko cenjen."

Za Alfreda Hičkoka je smatrao da je "dobar tehničar. Postoji nešto u Psihu, određeni momenti. Psiho je jedan od njegovih najinteresantnijih filmova zato što je morao da ga uradi jako brzo sa minimalnim sredstvima. Imao je malo novca i ovaj film govori dosta o njemu. Ne baš dobre stvari. Potpuno je infantilan, i voleo bih da znam više- ne, ne želim da znam- o njegovom ponašanju prema, ili pre, protiv žena. Ali je sam film veoma interesantan."

O Federiku Feliniju: On je jako intuitivan. Kreativan je, intuitivan, on je snažna sila. On gori iznutra takvom vatrom. Kolabira. Razumete šta hoću da kažem? Vrelina koja proizilazi iz njegovog kreativnog uma ga topi. Ona mu izaziva fizički bol. Onoga dana kada uspe da iskontroliše tu vrelinu i oslobodi je, tada će snimiti filmove koje niste nikada pre videli u svom životu. On je bogat. Kao svaki pravi umetnik, vratiće se jednog dana svojim korenima. Pronaćiće svoj put nazad.

Fransoa Trifo: Dopao mi se mnogo Trifo, cenio sam ga. Njegov način povezivanja sa publikom, pričanja priče podjednako je fascinatnan i privlačan. Nije isti kao način na koji ja pričam priču ali deluje savršeno u korelaciji sa filmskim medijem.

O Andreju Tarkovskom: Kada film nije dokument onda je san. Zato je Tarkovski najveći. On se tako prirodno kreće po sobi snova. On ne objašnjava. Šta bi uopšte trebao da objašnjava? On je gledalac, sposoban da predstavi svoje vizije u tako nezadrživom, ali najspremnijem mediju. Oduvek sam udarao po vratima soba kojima se on tako prirodno kretao. Samo nekoliko puta uspeo sam tek da provirim .Većina mojih svesnih napora završila se zastrašujuće neuspešno: Zmijsko jaje, Dodir, Licem u lice, itd.

Izvor: Bergmanorama

Categories: alfred hickok, andrej tarkovski, citati, federiko felini, film, Fransoa Trifo, ingmar bergman, mikelandjelo antonioni, svedski film, žan luk godar