Krik beznadja II- Emil Sioran

JA I SVET

"Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja pretererana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka, on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života, ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije...

(Ove redove napisah danas, 8.aprila 1933., kada punim 22. godine. Čudno se osećam pri pomisli da sam u ovim godinama postao stručnjak za pitanja u vezi sa smrću.)"

Categories: citati, emil, emil cioran, filozofija, francuska knjizevnost, knjizevnost, krik beznadja, literature, mediokriteti, quotes, rumunska knjizevnost, sioran, svet

Virdzinija Vulf-"Gospodja Dalovej"

"Baš smo budale, mislila je dok je prelazila Viktorijinu ulicu. Nebo jedino, zašto ga čovek tako voli, zašto ga vidi takvog, stvara ga, gradi oko sebe, iznova ga stvarajući svakog trenutka; ali i najzaostaliji i najpotišteniji koji sede na pragovima kuća (pijući svoje propadanje) isto čine; s njime se ne može prečistiti odlukom skupštine, osećala je to kao izvesno, baš iz samog tog razloga što oni vole život. U očima ljudi, u njihovom njihanju, trupkanju, teškom hodu; u buci i metežu, u kolima, automobilima, autobusima, kamionima, u "sendvič-ljudima" koji vuku noge i klate se; u duvačkim instrumentima, u verglu; u trijumfu i šumu i čudnoj visokoj pesmi nekog aviona u visini, nalazi se to što ona voli, život, London, taj junski trenutak."

"Vrlo čudno, ona je jedan od najvećih skeptika što ih je sreo i ona sigurno sebi govori: Pošto potičemo od tog prokletog roda, lancima privezanog za brod koji tone (njena omiljena lektira, dok je bila devojčica, bili su Haksli i Tindel, a oni vole takve pomorske metafore), pošto je čitav život samo rđava šala, onda po svaku cenu učinimo svoje, ublažimo patnje naših drugova zatvorenika (opet Haksli), ukrašavajmo tamnice cvećem i gumenim jastučićima, budimo što je moguće pažljiviji. Ti razbojnici, bogovi, neće moći baš sve da izvedu po svome ona je mislila da se bogovi koji nikad ne propuštaju priliku da povrede, osujete, poharaju ljudske živote, da se oni ozbiljno pometu, ako se neko, uprkos svemu, ponaša kao prava dama."

"Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, san na onu stranu.

Posmatrao ju je kako kroji i udešava, kao što čovek postmatra pticu kako skakuće i leprša po travi, a da pri tom ni prstom ne makne. Jer istina je (bolje da ona to ne zna) da ljudska bića nemaju ni dobrote, ni vere, ni milosrđa izvan onog što služi da se uveća uživanje trenutka. Ljudi idu u lov u čoporima. Njihovi čopori pretražuju pustinju, zatim uz vrisak nestaju u divljini. Napuštaju one koji su pali. Lica su im prikrivena grimasama."

Categories: citati, engleska knjizevnost, gospodja dalovej, knjizevnost, mrs daloway, quotes, virdzinija vulf, virginia woolf

Albert Camus, from Notebooks, 1951-1959

“Find meaning. Distinguish melancholy from sadness. Go out for a walk. It doesn’t have to be a romantic walk in the park, spring at its most spectacular moment, flowers and smells and outstanding poetical imagery smoothly transferring you into another world. It doesn’t have to be a walk during which you’ll have multiple life epiphanies and discover meanings no other brain ever managed to encounter. Do not be afraid of spending quality time by yourself. Find meaning or don’t find meaning but “steal” some time and give it freely and exclusively to your own self. Opt for privacy and solitude. That doesn’t make you antisocial or cause you to reject the rest of the world. But you need to breathe. And you need to be.”

Categories: alber kami, albert camus, beleznica, citati, francuska knjizevnost, knjizevnost, quotes

U materinu i sa dzezom- recenzija knjige "Pijanista" Alesandra Barika

Trubac koji je proveo na parabrodu Virdzinijan sest godina ima sjajnu pricu da isprica. Pricu o Deni Budmanu T.D. Lemonu Novecentu, dzez pijanisti rodjenom na brodu Virdzinijan koji isti nikada nije napustio pa kao da nikada stvarno nije ni postojao. Pricalo se da je svirao muziku koja nije postojala. Legenda o njemu prosirila se do te mere da je i Jelly Morton, pijanista koji je izmislio dzez morao da se ukrca na brod i u muzickom duelu pokusa da demonstrira Novecentu i svima ostalima da je upravo on Bog dzeza.
Taj muzicki duel je maestralno prikazao Bariko, koji kroji pricu tako da sva muzikalnost teksta dolazi do izrazaja. Prelazeci preko recenica stice se osecaj kao da zapravo prelazis preko nota na partituri za pesmu koja otkriva sve i koju nikada pre nisi cuo.
Kao i u drugim svojim delima  i u "Pijanisti" stvara magicnu atmosferu oko likova.
Uspeo je da na jednostavan, muzikalan nacin predstavi neophodnost  prelaza iz perioda mastanja i sanjarenja u period sazrevanja kao kada sedis na gomili dinamita na parabrodu Virdzinijan i moras da sidjes. Moras da izaberes jednu zenu, jedan posao, jednu ulicu u kojoj ces ziveti. A Novecentu se grad, ugledan sa stepenica parabroda cinio bezmeran, kao klavir od milion dirki a on je muziku koja pre toga nije postojala svirao na 88 dirki. On je taj zivot odsvirao na svom klaviru, i odbijao da ga prozivi u realnom svetu. Kroz svoju muziku je obisao citav svet, video najudaljenije gradove, hodao po najlepsim ulicama i niko bolje od njega o njima nije pricao a da nikada  zapravo nogom nije krocio ni na jedan pedalj kopna. Svirajuci na 88 dirki svoju partituru zivota on je bio bezmeran a ne covecantstvo. Kako se odreci toga i da li je to stvarno neophodno?

Autor teksta: Jelena Popović

Categories: alesandro bariko, italijanska literatura, monolog, novecento, pijanista, recenzija, RECENZIJE, virdzinijan

Ne postoji druga sudbina-intervju sa Horhe Luis Borhesom

Zašto pišete?

Borhes: Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina (To znam još od detinjstva). Za moje zdravlje, ništa mi ne bi poslužilo da osvajam bitke kao moj pradeda Suarez*, da umrem na krstu kao Spasitelj, ili da izdam Spasitelja za 30 srebrnjaka kao što je uradio Juda Iskariotski, kome je misteriozna sudbina bila da izda. Svakom čoveku njegova sudbina, iznad etike; ta čovekova sudbina je njegov karakter (Heraklit je to rekao pre 2500 godina u Maloj Aziji); ta sudbina je tajna etika čoveka; tako ja tumačim maksimu koju čitamo na svakoj korici od četiri toma Istorije San Martina**: “Bićeš ono sto moraš biti, ili nećeš biti ništa.” (Moj otac je diskutovao o ovoj maksimi sa mnom: potvrdio je da je San Martin manje–više rekao ovo: Bićeš ono što moraš biti-bićeš jedan čovek, katolik, Argentinac, član džokej kluba, divićeš se Uriburu*** i rustičnim prostranstvima Kirosa-, ili nećeš biti ništa-dakle bićeš jedan izrailit, anarhista, običan grubijan, pomoćnik, Nacionalna komisija za kulturu će ignorisati tvoje knjige, i doktor Rodrigez Lareta**** ti neće poslati svoje knjige sa autogramom… Mislim da moj otac nije bio u pravu).

Koja je vaša najveća literarna ambicija?

Borhes: Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla (1 Korinćanima 9, 22), knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. L. Borhesa, koji se pojavljuje u Buenos Ajresu, kao što bi se mogao pojaviti i u Oksfordu ili Pergamu, koja se ne hrani mojom mržnjom, mojim vremenom, ili mojom nežnošću, koja zadržava (za mene kao i za sve ostale) jedan ugao promenljiv od tame, koja pripada na izvestan način i prošlosti kao i tajnoj budućnosti, i koju analiza ne može iscrpeti, koja bi bila ruža bez zašto, platonska i bezvremenska ruža “Kerubinskog putnika” Angelusa Silesijusa*****.

Šta sada pripremate?
Borhes:Za udaljenu i problematičnu budućnost, dugačku priču, ili tekst, koji će se zvati “Kongres” i koji će pomiriti (u ovom trenutku ne mogu biti konkretniji) stil Vitmana i Kafke. Za neposrednu budućnost, “fantastičnu” priču o jednom gradu besmrtnih, koja će biti ilustrovana od strane Leticije Alvarez de Toledo; jednu simboličnu priču (u stilu određenih kompozicija Brauninga) koja proizilazi iz jednog paragrafa Renana i koja će se zvati “Averroes”; još jednu “fantastičnu” priču na temu večnog vraćanja, koja će se zvati, ako se ne varam, “Prevodilac Hjuma”******, priča o krijumčarima smeštena u 1890.godinu u blizini Apreja, policijska pripovest, u saradnji sa Adolfom B. Kasaresom, u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N.Frogman (koji je Sevastanova hiperbola), i čiji naslov do danas ne znamo.



*Pukovnik Manuel Isidoro Suarez (1799-1846), heroj u ratovima za peruansku i kolumbijsku nezavisnost, pradeda Borhesov sa majčine strane


**Istorija San Martina i južnoamerička emancipacija (1869) klasična biografija Bartolomea Mitrea o argentinskom generalu Hose Fransisku od San Martina, (1778-1850), heroj zajedno sa Bolivarom u borbi za južno-američku nezavisnost.


*** General Hose Feliks Benito Uriburu, predsednik Argentine u periodu od 1930 do 1932.godine


**** Enrike Rodrigez Lareta (1875-1961), argentiski pisac i diplomata, cenjen od strane većine konzarvaticaca, posebno za njegov roman Slava don Ramira (1908)


*****Poetički zbornik nemačkog mistika Angelusa Silesiusa. Čuveni stih ""Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta" je duboko obeležila kako Hajdegera tako i Borhesa, koji je navodi u zaključku sa jedne konferencije objavljene u Sedam noći, na španskom a kasnije i na nemačkom.


****** Ovaj naslov se nije zadržao, već se verovatno odnosi na priču pod naslovom "Druga smrt" uvrštene u zbirku priča Alef.


-Ovaj intervju je objavljen 1.februara 1945.godine u argentinskom časopisu Latitud. Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. u francuskom prevodu tako da sam prevodila sa francuskog a ne sa španskog.


-Sam intervju je urađen nakon što su objavljene Fikcije (1944) i pre zbirke priča Alef koja je objavljena 1949.godine


-Prva poslanica Svetog Apostola Pavla Korinćanima koju Borhes spominje u intervjuu glasi: "Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga."

Categories: argentinska knjizevnost, argentinska literatura, borges, borhes, horhe luis borhes, intervju, INTERVJUI, latitud, le magazine litteraire

Branko Miljkovic:Pesma za moj 27.rodjendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Categories: branko miljkovic, poezija, vreme

Milan Kundera: Nepodnošljiva lakoća postojanja

"Ljubav se može roditi i iz jedne metafore."

"Čovek i ne znajući komponuje svoj život prema zakonima lepote i u časovima najdubljeg beznađa."

"Ono po čemu se čovek koji je studirao razlikuje od samouka nije količina znanja nego to što kod prvog imamo umesto vitalnosti samouverenost."

"Čovek postaje svestan svoje slabosti i ne želi da joj se suprostavi, već da joj se preda. Opijen je svojom slabošću, želi da se sruši na trgu, pred svima, želi da bude dole i još niže."

"Za Sabinu, živeti sa istinom, ne lagati ni sebe ni druge, moguće je samo pod uslovom da se živi bez publike. U trenutku kada neko počne pratiti ono što radimo, počinjemo se, hteli ili ne hteli, prilagođavati očima koje nas gledaju i ništa od onog što radimo nije više istinito. Imati publiku, znači živeti u laži."

"Šta je to koketerija? Moglo bi se možda reći da je to ponašanje kojim se drugoj osobi daje do znanja da je seksualno zbližavanje moguće, pri čemu ta mogućnost nikada ne sme poprimiti karakter izvesnog. Drugim rečima, koketerija je obećanje seksualnog odnosa, dato bez garancije."

"Jedinstvenost ljudskog "ja" krije se upravo u onome što je na čoveku nezamislivo. Predstaviti sebi možemo samo ono što je kod svih ljudi isto, što im je zajedničko. Pojedinačno "ja" je ono različito od zajedničkog, prema tome, ono što se ne može unapred odgonetnuti i proceniti, ono što kod drugog treba tek otkriti, sagledati, osvojiti."

"Ponekad se čini kao da u mozgu postoji posebno područje koje bismo mogli nazvati poetička memorija i koje registruje ono što nas je očaralo, dirnulo, ono što je učinilo naš život lepšim. Od vemena kada je upoznao Terezu nijedna žena nije imala pravo da ostavi ni najprolazniji trag u tom delu njegovog mozga."

"Nikada nećemo moći sa sigurnošću ustanoviti u kojoj su meri naši odnosi prema drugim ljudima posledica naših osećanja, ljubavi, mržnje, dobrote ili zlobe, a u kojoj su meri predodređeni odnosom snaga između pojedinaca.
Stvarna dobrota čoveka može se pokazati u svoj svojoj čistoti i slobodi samo u odnosu prema nekome ko ne poseduje nikakvu moć."

"Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji napred. To je razlog zašto čovek ne može biti srećan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem."

"Ljubav počinje metaforom. Drugim rečima, ljubav počinje u trenutku kada žena upiše svoju prvu reč u našu poetičku memoriju."

"Ljubavi su kao imperije-kada se ugasi misao na kojima su zasnovane, gase se i one."

Categories: books, ceska knjizevnost, citati, knjige, knjizevnost, kundera, literatura, milan, nepodnosljiva lakoca postojanja, quotes, roman